Sergej Aksakov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sergej Aksakov
Portret Aksakova, koji je uradio Vasilij Perov
Datum rođenja(1791-10-01)1. oktobar 1791.
Mesto rođenjaUfa, Ruska Imperija
Datum smrti12. maj 1859.(1859-05-12) (67 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska Imperija

Sergej Timofejevič Aksakov (rus. Серге́й Тимофе́евич Акса́ков; 1. oktobar [po julijanskom 20. septembar] 1791. — 12. maj [po julijanskom 30. april] 1859.) bio je ruski književnik iz 19. veka zapamćen po svojim poluautobiografskim pričama o porodičnom životu, kao i po knjigama o lovu i ribolovu.

U njegovu čast nazvan je krater na planeti Merkur.[1]

Detinjstvo[uredi | uredi izvor]

Prema Somotnoj knjizi ruskog rodoslova, Aksakovi vode svoju mušku lozu od Šimona, varjaškog nećaka Hakona Starog, koji se nastanio u Novgorodu 1027. Njihov prvi dokumentovani predak bio je Ivan Fjodorivič Veljaminov sa nadimkom Oksak koji je živeo tokom 15. veka. Njegov porodični grb bio je zasnovan na poljskom grbu Przijaciel (takođe poznatom kao Aksak) za koji se u Poljskoj smatra da je tatarskog porekla (reč „oksak“ na turskim jezicima znači „hrom“.[2] Sve ovo je navelo neka istraživanja da veruju da i porodica Aksakov potiče od Tatara, iako nisu imali nikakve veze sa poljskim plemićkim domom.

Sergej je rođen u Ufi gde je i odrastao na porodičnom imanju Novo-Aksakovka u Orenburškoj guberniji, gde je stekao doživotnu ljubav prema prirodi. U književnost ga je uvela i majka u ranom detinjstvu, a posebno je zavoleo Heraskovljevu Rosijadu i tragedije Sumarokova.

Školovao se u Kazanjskoj gimnaziji, a zatim, 1805. (prve godine po osnivanju), na Kazanjskom univerzitetu, iako je sam rekao da je bio loše pripremljen za univerzitetsko obrazovanje (a neki od profesora, dovedeni iz inostranstva, su predavali na stranim jezicima).[3] Ometalo ga je i opsesivno interesovanje za pozorište.

Karijera[uredi | uredi izvor]

Napustio je univerzitet 1807. godine, a sledeće godine otišao je u Sankt Peterburg da preuzme državnu službu, za koju je takođe bio slabo pripremljen. Opet je proveo dosta vremena u pozorištu, a poznanstvo sa konzervativnim admiralom Šiškovim ojačalo je njegovu sklonost ka klasičnoj ruskoj književnosti i upoznalo ga sa Ljubiteljima ruske reči. Dao je ostavku na državnu službu 1811. godine i preselio se u Moskvu, gde je bio amaterski aktivan u književnom i pozorišnom životu i objavio svoj prvi stih anonimno 1812. godine.[4]

Aksakov se prijavio u policiju i bio deo Napoleonove invazije na Rusiju ; potom je počeo da živi miran život sportskog seoskog štitonoše na svom imanju Aksakovo u Orenburškoj guberniji, gde je boravio od 1816. do 1826. godine, nakon čega je obično bio u Moskvi. Godine 1816. oženio se Olgom Semenovnom Zaplatinom. Par je imao šest sinova i osam ćerki. Njegova najstarija ćerka Vera Aksakova, rođena 1819. godine, takođe je bila zapaženi pisac.[5]

Počeo je da objavljuje prevode, kritike i članke ranih 1820-ih, iako je njegov važan rad došao mnogo kasnije. Godine 1827. postavljen je u Moskovski cenzurni komitet, iz kojeg je razrešen 1832. godine jer je dozvolio objavljivanje „svrkutastog“ pamfleta o pijanim policajcima; 1833. postao je inspektor geodetske škole Velikog kneza Konstantina, a 1835. prvi direktor Konstantinovog geodetskog instituta (Konstantinovsky mezhevoi institut). [6] Penzionisan je iz državne službe 1838. godine.

Godine 1832. upoznao je Nikolaja Gogolja „i prepoznao u njemu ono što nije video ni kod Puškina, ni kod bilo kog drugog čoveka — čisto ruskog genija. Aksakovljev dom, uporište čistog rusizma u moskovskom društvu, postao je hram Gogoljevog kulta, a Aksakov njegov prvosveštenik“.[7] Upravo je Gogolj otkrio Aksakovu mogućnost stvaranja književnosti zasnovane direktno na životu, a da je ne tera u kalupe klasičnih oblika. Godine 1834. Aksakov je objavio svoju prvu realističnu priču "Mećava". Oko 1840., podstaknut Gogoljem, počeo je da piše knjigu koja će ga učiniti poznatim, Porodična hronika. Dok je radio na tome, objavio je knjige o dve svoje omiljene aktivnosti od mladosti, Beleške o ribolovu (1847.) i Beleške lovca u Orenburškoj guberniji (1852.) Njihov „jasni stil i konkretan sadržaj“, koji su bili „gotovo jedinstveni u ruskoj književnosti“, cenili su savremenici; [8] Turgenjev ih je oduševljeno pregledao, a Gogolj je napisao Aksakovu: „Tvoje ptice i ribe su življe od mojih muškaraca i žena“.[9]

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Aksakov vrt u Ufi, nazvan u čast Sergeja Aksakova

Godine 1843. Aksakov se nastanio u selu Abramcevu, blizu Moskve, gde je zabavljao pisce među kojima su Gogolj, Turgenjev i Tolstoj, a koje su posećivali i njegovi slovenofilski sinovi, Konstantin i Ivan. Krajem 1850-ih objavio je svoja najtrajnija dela, Porodičnu hroniku (1856.; prevedeno kao Ruski gospodin ) i Detinjstvo unuka Bagrova (Detskie godi Bagrova-vnuka, 1858., prevedeno kao Godine detinjstva). Ove reminiscencije na detinjstvo provedeno u ruskoj patrijarhalnoj porodici „donele su Aksakovu priznanje kao književnog umetnika prvog reda“.[10] Aksakovljevi poluautobiografski narativi su bez premca po svom skrupuloznom i detaljnom opisu svakodnevnog života ruskog plemstva.

Porodični grb porodice Aksakov .

Među ostalim Aksakovljevim delima su Istorija mog poznanstva sa Gogoljem (objavljena 1890 [napisana 1830-ih i 1840-ih]); Memoari (1856., prevedeno kao Ruski školarac) i Sakupljanje leptira (1858.). Njegova bajka Grimizni cvet adaptirana je u animirani igrani film u Sovjetskom Savezu 1952. godine.

Porodica[uredi | uredi izvor]

Aksakov se oženio Olgom Semjonovnom Zaplatinom, kćerkom general-majora Semjona Grigorijeviča Zaplatine i zarobljene turkinje.[11] Imali su četiri sina (Konstantin, Grigorije, Ivan i Mihail) i sedam ćerki (Vera, Olga, Nadežda, Ana, Ljubov, Marija i Sofija).[11]

Engleski prevodi[uredi | uredi izvor]

  • Years of Childhood. Prevod: James Duff Duff. London: Edward Arnold. 1916 — preko Internet Archive. 
  • A Russian Schoolboy, E. Arnold, London, 1917, tr. by J. D. Duff. from Archive.org
  • A Russian Gentleman, E. Arnold, London, 1917, tr. by J. D. Duff. from Archive.org
  • The Family Chronicle, E. P. Dutton & Co., New York, 1961, tr. by M. C. Beverley.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Aksakov”. Gazetteer of Planetary Nomenclature. NASA. Pristupljeno 28. 4. 2020. 
  2. ^ Andrei Kuleshov (2009). Aksakovs. The History of Broken Fates. Chapter I: Origins. — Moscow: Territory, 328 pages ISBN 978-5-98393-018-6 at the official Aksakov family website (in Russian)
  3. ^ V. Savodnik, Ocherki po istorii russkoi literatury XIX-go veka, Part II (Kolomea, [1906]), p. 1.
  4. ^ John McNair, "Sergei Timofeevich Aksakov" in Neil Cornwell and Nicole Christian (eds), Reference Guide to Russian literature (Taylor & Francis, 1998: ISBN 1-884964-10-9), p. 97.
  5. ^ Marina Ledkovskai͡a-Astman; Charlotte Rosenthal; Mary Fleming Zirin (1994). Dictionary of Russian Women Writers. Greenwood Publishing Group. str. 14—15. ISBN 978-0-313-26265-4. 
  6. ^ John McNair, "Sergei Timofeevich Aksakov," p. 97.
  7. ^ D.S. Mirsky, A History of Russian Literature (Northwestern University Press, 1999), p. 185.
  8. ^ Charles A. Moser in Victor Terras, Handbook of Russian Literature (Yale University Press, 1990: ISBN 0-300-04868-8), p. 17.
  9. ^ Mirsky, History of Russian Literature, p. 186.
  10. ^ John McNair, "Sergei Timofeevich Aksakov," p. 98.
  11. ^ a b Rubrika «Aksakovы. Istoriя razbitыh sudeb»: «Glava I», Aksakoff, Pristupljeno 11. 4. 2021, „Ot braka s Olьgoй Semenovnoй Zaplatinoй (1 marta 1793 g. – 2 maя 1878 g.), dočerью general-maйora Semena Grigorьeviča Zaplatina i plennoй turčanki Igelь-Sюm, Sergeй Timofeevič Aksakov imel četыreh sыnoveй – Konstantina, Grigoriя, Ivana, Mihaila i semь dočereй – Veru (1819–1864 gg.), Olьgu (1821–1861 gg.), Nadeždu (1829–1869 gg.), Annu (1829–1829 gg.), Lюbovь (1830–1867 gg.), Mariю (1831–1906 gg.), Sofью (1835–1885 gg.).” 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сергеј_Аксаков&oldid=27824118”