Sociologija životne sredine

Sociologija životne sredine (takođe poznat kao socijalna ekologija ili sociologija okoline). Sociologija životne sredine se obično definiše kao sociološke studije interakcija društva i okoline, ova definicija odmah predstavlja možda nerešiv problem odvajanja ljudske kultura iz ostatka životne sredine. Cilj ove podoblasti je je odnos između društva i životne sredine, sociolozi životne sredine obično stavljaju poseban naglasak na proučavanje društvenih faktora koji prouzrokuju probleme životne sredine, društvene uticaje tih problema, kao i rešenja za ove probleme. Pored toga, značajna pažnja se posvećuje društvenim procesima kojima određeni uslovi sredine postaju društveno definisani kao problemi. Premda bilo je ponekad ogorčenih debata između konstruktivista i realista u okviru sociologije zaštite životne sredine u 1990, ove dve strane su pronašle zajednički jezik i prihvatile da većina ekoloških problema ima materijalnu realnost koji su postali poznati samo preko ljudskih procesa kao što su naučna znanja, napori aktivista, i medijska pažnja. Drugim rečima, najviše problema životne sredine imaju pravi ontološki status uprkos našim saznanjima svest o njima proizilaze iz društvenih procesa, procesi kojima su različiti uslovi izgrađeni kao problem od strane naučnika, aktivista, medija i drugih društvenih aktera. Shodno tome, problemi zaštite životne sredine moraju biti shvaćeni putem društvenih procesa, uprkos materijalnim osnovama koje mogu imati sa ljudima. Ova interaktivnost je sada široko prihvaćena, ali mnogi aspekti rasprave i dalje su prisutni u ovoj oblasti. Socijalna ekologija je filozofija koju je razvio Mari Bukčin(engl. Murray Bookchin) 1960-ih.

Nastanak i počeci razvoja socijalne ekologije[uredi | uredi izvor]

Ekologija je postala interdisciplina oblast istraživanja upravo zbog složenosti predmeta i neophodnosti raznovrsnih naučnih ili disciplinarnih pristupa. Tako je još s početka 20. veka iniciran i pristup ekološkoj problematici iz vizure društvenih, odnosno humanitarnih nauka. Filozofska, sociološka, ekonomska i politikološka razmatranja ekoloških problema bivala su sve prisutnija i razvijenija da bi u drugoj polovini 20. veka kulminirala formiranjem čitavog niza „posebnih“ ekologija za koje je karakteristično shvatanje ekološkog problema kao problema čoveka i društva - njegovog odnosa prema svetu i prirodi. Za većinu ovakvih pristupa ekološkoj problematici karakteristično je sagledavanje i naglašavanje značaja koje čovek i ljudsko društvo imaju za životnu sredinu. Tokom druge polovine dvadesetog veka sve je prisutnije uključivanje čoveka i ljudskog društva kao značajnog elementa životne sredine, ne samo u smislu uticaja koji ima na sredinu u kojoj postoji, nego i sa stanovišta ekološkog razmatranja kvaliteta života i razvoja čoveka kao jedinke i društvene zajednice čiji je suštinski deo. Od konferencije u Stokholmu, 1972. godine, preko konferencije u Riu, 1992. godine i čitavog niza institucionalnih rasprava o stanju životne sredine sve više se ekološka problematika razmatrala kroz ekološke indikatore kvaliteta života i razvoja ljudske zajednice. Socijalna ekologija se, kao nauka o odnosu čoveka i njegove životne sredine, razvija tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, a svoje posebno mesto dobija tek šezdesetih godina 20. veka. Postanak i razvoj socijalne ekologije, kao interdisciplinarne nauke, predstavlja sponu između socološke i ekološke problematike, što podrazumeva razumevanje značaja i vrednovanja čovekove pozicije u ekosistemu, kao i međusobne uticaje na relaciji između čoveka i njegovog ekosistema. Socijalna ekologija smatra kako zaštitu prirode nije moguće postići pojedinačnim akcijama ili etičkim konzumerizmom nego stvaranjem novih društvenih struktura koje će uzimati u obzir odnos ljudi i prirode. Socijalna ekologija smatra, stoga, da borba za zaštitu okoline neće biti efikasna dok društva ne uspeju rešiti svoje ekonomske, etničke, kulturne, rodne i druge sukobe.

Predmet proučavanja socijalne ekologije[uredi | uredi izvor]

Socijalna ekologija se konstituisala kao prirodna i humanistička nauka. Predmet proučavanja sociologije su najoštrije zakonitosti o društvu. Pošto društvo predstavlja celokupnost odnosa ljudi naspram prirode i njihovu međusobnu uslovljenost, sociologija je pronašla savremeni teorijski prilaz tom odnosu (čoveka i prirode). Sve više se otkriva značaj sistematske analize mnogobrojnih shvatanja ove tematike. Na terminološko uobličavanje i pojašnjenje prvo humane, zatim socijalne ekologije ukazali su mnogi autori čikaške škole: Robert Ezra Park, Luis Virt i drugi. Razvoj ove mostovske nauke postaje intenzivan nakon svetskog kongresa sociologa u Evijanu 1966. godine. Nakon koga će uslediti kongres u Varni 1970. godine, koji je doprineo formiranju istraživačkog komiteta svetskog udruženja sociologa za socijalnu ekologiju. Time je priznato postojanje socijalne ekologije kao nauke. Predmet proučavanja socijalne ekologije je tzv. ekološki kompleks: stanovništvo, okolina, tehnologija i organizacija. Stvaranjem ekološkog kompleksa stvorena je mogućnost analiziranja stabilnosti i promena unutar društvene strukture. Iako je humana ekologija prethodila nastanku socijalne ekologije reč je o disciplinama koje postoje i razvijaju se uporedo.

Doprinos čikaške škole razvoju socijalne ekologije[uredi | uredi izvor]

Bitan doprinos socijalnoj ekologiji daje čikaška škola. H. Barouz je prvi put upotrebio termin „socijalna ekologija“ 1922. godine i to u smislu odnosa čoveka i okoline, jer se sa novim tehničkim dostignućima javljaju antropogeni biotopi. Prvu katedru za socijalnu ekologiju otvorio je E. L. Benks u Kembridžu. Bernhard Glase sagledava socijalnu ekologiju u geografiji, biologiji, psihologiji i sociologiji, kao jedan od prvih predstavnika čikaške škole, socijalnu ekologiju predstavlja kao istraživanje prostornih i vremenskih odnosa ljudi na koje utiču selektivne, distributivne i akomodacione snage sredine. Robert Ezra Park, Ernest Votson Bardžes, Luis Virt, kao njeni glavni predstavnici, obeležavaju dvadesete i tridesete godine 20. veka kao ključno razdoblje stvaranja prepoznatljive teorije socijalne ekologije . Sa sociološkog aspekta Čikaška škola se opisuje kao Ekološka škola, a veći značaj dobija tokom 1920-ih i 1930-ih. godina, radovima koji ukazuju na urbanu ekologiju i urbanu sociologiju. Čikaška škola je najpoznatija po svojoj urbanoj sociologiji. Fokusirana je na ljudsko ponašanje koje je određeno društvenom strukturom i fizičkim faktorima sredine, a ne genetskim i ličnim karakteristikama, kao i na to da je prirodno okruženje koje naseljava zajednica glavni faktor u oblikovanju ljudskog ponašanja, a grad (urbana sredina) funkcioniše kao mikrokosmos. Po analogiji, pojedinac se rađa, raste, sazreva, i umire, ali zajednice kojoj pojedinac pripada nastavlja da raste. Članovi škole su uzeli grad Čikago kao predmet svog istraživanja, tražeći dokaze da li su urbanizacija, i povećanje društvene pokretljivosti uzroci savremene socijalne problematike.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

Buttel, Frederick H. and Craig R. Humphrey. 2002. "Sociological Theory and the Natural Environment." pp. 33–69 in Handbook of Environmental Sociology edited by Riley E. Dunlap and William Michelson, Westport, CT: Greenwood Press.
Diamond, Jared. (2005). Collapse: How Societies Choose to Fail or Succeed. New York: Viking. ISBN 978-0-670-03337-9.
Dunlap, Riley E., Frederick H. Buttel, Peter Dickens, and August Gijswijt (eds.) 2002. Sociological Theory and the Environment: Classical Foundations, Contemporary Insights (Rowman & Littlefield, ISBN 978-0-7425-0186-7).
Dunlap, Riley E., and William Michelson (eds.) Handbook of Environmental Sociology (Greenwood Press. 2002. ISBN 978-0-313-26808-3.)
Freudenburg, William R., and Robert Gramling. 1989. "The Emergence of Environmental Sociology: Contributions of Riley E. Dunlap and William R. Catton, Jr.",Sociological Inquiry 59(4): 439–452
Harper, Charles. 2004 (2004). Environment and Society: Human Perspectives on Environmental Issues. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Education, Inc. ISBN 978-0-13-111341-1.
Humphrey, Craig R. & Frederick H. Buttel (1982). Environment, Energy, and Society. Belmont, California: Wadsworth Publishing Company. ISBN 978-0-534-00964-9.
Humphrey, Craig R., Tammy L. Lewis and Frederick H. Buttel. 2002 (2002). Environment, Energy and Society: A New Synthesis. Belmont, California: Wadsworth/Thompson Learning. ISBN 978-0-534-57955-5.
Mehta, Michael, and Eric Ouellet. 1995. Environmental Sociology: Theory and Practice, Toronto: Captus Press.
Redclift, Michael, and Graham Woodgate, eds. 1997.International Handbook of Environmental Sociology (Edgar Elgar, 1997; ISBN 978-1-84064-243-8)
Schnaiberg, Allan. 1980. The Environment: From Surplus to Scarcity. New York: Oxford University Press. Available:https://web.archive.org/web/20080828204350/http://media.northwestern.edu/sociology/schnaiberg/1543029_environmentsociety/index.html.
Foster, John Bellamy (1999). „Marx's Theory of Metabolic Rift: Classical Foundations for Environmental Sociology”. doi:10.1146/annurev-soc-071312-145558. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. avgust 2017). The American Journal of Sociology 105 (2): 381.

Spoljašnje veze i eksterni linkovi[uredi | uredi izvor]

Socijalna ekologija,Murray Bookchin
Libertarian Communist Library Murray Bookchin holdings
Social Ecology London English study/action group exploring the philosophy of social ecology.
Čikaška škola socijalne ekologije