Socijalna psihologija
| Deo serije o |
| Psihologiji |
|---|
 |
.svg)
Socijalna psihologija je naučna disciplina koja se nalazi između sociologije i psihologije, a bavi se društvenim ponašanjem ljudi ili interakcijama ljudi u društvenim grupama.[1] Osnovno zanimanje socijalne psihologije je socijalizacija ličnosti ili kako se čovek kao biološko biće uključuje u društvenu zajednicu i postaje socijalno biće, što mu je imanentno prirodi[2]. Takođe, socijalnu psihologiju zanimaju interakcije među ljudima unutar grupe i grupno ponašanje. Predmet interesovanja socijalne psihologije danas je toliko širok da se može govoriti o skupu naučnih disciplina koje „pokrivaju“ sve oblike čovekovog života jer su svi oblici čovekovog života i socijalni i psihički fenomen i kao takvi predmet multi i interdisciplinarnog istraživanja pod okriljem socijalne psihologije kao svojevrsne meta društvene nauke (mogući način viđenja socijalne psihologije).[3] Osnivačem Socijalne psihologije smatra se ruski naučnik Boris Parigin.
[4]Socijalna psihologija je donekle premostila jaz između psihologije i sociologije, ali i dalje postoji jaz između ta dva polja. Ipak, sociološki pristupi psihologiji ostaju važan pandan konvencionalnim psihološkim istraživanjima.[5] Osim podele između psihologije i sociologije, postoji razlika u naglasku između američkih i evropskih socijalnih psihologa, jer su se prvi tradicionalno više fokusirali na pojedinca,[6] dok su drugi generalno više pažnje posvećivali pojavama na nivou grupe.[7]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Iako su pitanja socijalne psihologije već bila razmatrana u filozofiji tokom većeg dela ljudske istorije - kao što su spisi islamskog filozofa Al-Farabija, koji su se bavili sličnim pitanjima[8] - moderna naučna disciplina otpočeta je u Sjedinjenim Državama kada je Američko sociološko udruženje (ASA) osnovano je 1905.[9]
19. vek[uredi | uredi izvor]
U 19. veku socijalna psihologija bila je polje u nastajanju iz šireg polja psihologije. U to vreme mnogi psiholozi su se bavili razvojem konkretnih objašnjenja za različite aspekte ljudske prirode. Pokušali su da otkriju konkretne uzročno-posledične veze koje objašnjavaju društvene interakcije. Da bi to učinili, primenili su naučne metode na ljudsko ponašanje.[10] Prva objavljena studija u tom polju bio je eksperiment Normana Tripleta iz 1898. godine o fenomenu društvenih olakšica.[11] Ovi psihološki eksperimenti kasnije su nastali kao temelj mnogih društvenih psiholoških nalaza 20. veka.
Početak 20. veka[uredi | uredi izvor]
Tokom 1930-ih, mnogi geštaltski psiholozi, pre svega Kurt Levin, izbegli su u Sjedinjene Države iz nacističke Nemačke. Oni su bili ključni u razvoju ovog područja kao područja odvojenog od dominantnih bihejviorističkih i psihoanalitičkih škola tog vremena. Stavovi i fenomeni komunikacije u grupi bili su teme koje su se najčešće proučavale u ovo doba.
Tokom Drugog svetskog rata, socijalni psiholozi su se uglavnom bavili studijama ubeđivanja i propagande američke vojske (vidi takođe psihološki rat). Nakon rata, istraživači su se zainteresovali za razne društvene probleme, uključujući pitanja roda i rasnih predrasuda. Najvažniji i sporniji od njih bili su Milgramovi eksperimenti. Tokom godina neposredno nakon Drugog svetskog rata, postojala je česta saradnja između psihologa i sociologa. Dve discipline su se, međutim, poslednjih godina sve više specijalizovale i izolovale jedna od druge, pri čemu su se sociolozi generalno fokusirali na makro karakteristike, dok su se psiholozi uglavnom fokusirali na prevashodno mikro karakteristika.[5]
Kraj 20. veka i moderno doba[uredi | uredi izvor]
Šezdesetih godina postojalo je sve veće interesovanje za teme poput kognitivne disonance[12], intervencije posmatrača i agresije. Do 1970-ih, međutim, društvena psihologija u Americi je dostigla krizu, jer su se pojavile žestoke rasprave o pitanjima poput etičke zabrinutosti o laboratorijskim eksperimentima, o tome da li stanovište zapravo može predvideti ponašanje i koliko se naučnog israživanja može učiniti u kulturnom kontekstu.[13] Ovo je takođe bilo vreme kada je situacionizam počeo da osporava relevantnost sobstva i ličnosti u psihologiji.[14]
Tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, socijalna psihologija je dostigla zreliji nivo, posebno u pogledu teorije i metodologije.[14] Sada pažljivi etički standardi regulišu istraživanje, a pojavile su se i pluralističke i multikulturalne perspektive. Savremene istraživače zanimaju mnogi fenomeni, mada su atribucija,[15] društvena spoznaja[16][17][18][19] In cognitive neuroscience the biological basis of social cognition is investigated.[20][21][22][23] i koncept sebe[24][25] verovatno područja najvećeg rasta poslednjih godina.[26] Socijalni psiholozi su takođe zadržali svoja primenjena interesovanja doprinosom u socijalnoj psihologiji zdravlja, obrazovanja, prava i na radnom mestu.[27]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Allport, G. W (1985). „The Historical Background of Social Psychology”. Ur.: G. Lindzey and E. Aronson. The Handbook of Social Psychology. New York: McGraw Hill. str. 5.
- ^ Bargh, J. A., Chen, M. i Burrows, L. (1996). Automaticity of social behavior: Direct effects of trait construct and stereotype activation on action. Journal of Personality and Social Psychology, 71(2), 230-244.
- ^ Batson, C. D., Duncan, B. D., Ackerman, P., Buckley, T. i Birch, K. (1981). Is empathic emotion a source of altruistic motivation? Journal of Personality and Social Psychology, 40, 290-302.
- ^ Milgram, Stanley (1963). „Behavioral Study of obedience.”. The Journal of Abnormal and Social Psychology (na jeziku: engleski). 67 (4): 371—378. ISSN 0096-851X. doi:10.1037/h0040525.
- ^ a b Sewell, W. H (1989). „Some reflections on the golden age of interdisciplinary social psychology”. Annual Review of Sociology. 15: 1—17. S2CID 143901573. doi:10.1146/annurev.so.15.080189.000245.
- ^ Bente, G., Leuschner, H., Al Issa, A. i Blascovich, J. J. (2010). The others: Universals and cultural specificities in the perception of status and dominance from nonverbal behavior. Consciousness and cognition, 19(3), 762-777.
- ^ Moscovici, S; Markova, I (2006). The Making of Modern Social Psychology. Cambridge, UK: Polity Press.
- ^ Amber Haque (2004). „Psychology from Islamic Perspective: Contributions of Early Muslim Scholars and Challenges to Contemporary Muslim Psychologists”. Journal of Religion and Health. 43 (4): 357—377. JSTOR 27512819. S2CID 38740431. doi:10.1007/s10943-004-4302-z.
- ^ Cartwright, Dorwin (mart 1979). „Contemporary Social Psychology in Historical Perspective”. Social Psychology Quarterly. 42 (1): 82—93. ISSN 0190-2725. JSTOR 3033880. doi:10.2307/3033880.
- ^ Gergen, K. J. (1973). „Social Psychology as History”. Journal of Personality and Social Psychology. 26 (2): 309—320. doi:10.1037/h0034436.
- ^ Triplett, Norman (1898). „The dynamogenic factors in pacemaking and competition”. American Journal of Psychology. 9 (4): 507—533. JSTOR 1412188. S2CID 54217799. doi:10.2307/1412188.
- ^ Festinger, Leon; Carlsmith, James M. (1959-03). „Cognitive consequences of forced compliance.”. The Journal of Abnormal and Social Psychology. 58 (2): 203—210. ISSN 0096-851X. doi:10.1037/h0041593. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - ^ Gergen, Kenneth J (1973). „Social psychology as history”. Journal of Personality and Social Psychology. 26 (2): 309—320. doi:10.1037/h0034436.
- ^ Park, Mina; Song, Jae-Jin; Oh, Seo Jin; Shin, Min-Sup; Lee, Jun Ho; Oh, Seung Ha (2015). „The Relation between Nonverbal IQ and Postoperative CI Outcomes in Cochlear Implant Users: Preliminary Result”. BioMed Research International (na jeziku: engleski). 2015: 1—7. ISSN 2314-6133. PMC 4506840
. PMID 26236723. doi:10.1155/2015/313274.
- ^ Striano, T.; Reid, V., ur. (2009). Social Cognition: Development, Neuroscience and Autism. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6217-3.
- ^ Billeke, P.; Aboitiz, F. (februar 2013). „Social cognition in schizophrenia: from social stimuli processing to social engagement”. Frontiers in Psychiatry. 4 (4): eCollection 2013. PMC 3580762 . PMID 23444313. doi:10.3389/fpsyt.2013.00004.
- ^ Blair, J.; Mitchel, D.; Blair, K. (2005). Psychopath: emotion and the brain. Wiley-Blackwell. str. 25–7. ISBN 978-0-631-23336-7.
- ^ Cacioppo, J.T.; Berntson, G.G.; Sheridan, J.F.; McClintock, M.K. (2000). „Multilevel integrative analyses of human behavior: social neuroscience and the complementing nature of social and biological approaches” (PDF). Psychological Bulletin. 126 (6): 829—43. PMID 11107878. doi:10.1037/0033-2909.126.6.829. Arhivirano iz originala (PDF) 2015-08-06. g.
- ^ Cacioppo, J.T. (2002). „Social neuroscience: understanding the pieces fosters understanding the whole and vice versa”. American Psychologist. 57 (11): 819—31. PMID 12564179. doi:10.1037/0003-066X.57.11.819.
- ^ Adolphs, R. (1999). „Social cognition and the human brain”. Trends in Cognitive Sciences. 3 (12): 469—79. CiteSeerX 10.1.1.207.7847 . PMID 10562726. S2CID 7782899. doi:10.1016/S1364-6613(99)01399-6.
- ^ Shaffer, D.R.; Kipp, K. (2009). „Chapter 12: Theories of social and cognitive development”. Developmental Psychology: Childhood and Adolescence. Wadsworth Publishing Company. ISBN 978-0-495-60171-5.
- ^ Leflot, Geertje; Onghena, Patrick; Colpin, Hilde (2010). „Teacher–child interactions: relations with children's self-concept in second grade”. Infant and Child Development. 19 (4): 385—405. ISSN 1522-7219. doi:10.1002/icd.672.
- ^ Flook, Lisa; Repetti, Rena L; Ullman, Jodie B (mart 2005). „Classroom social experiences as predictors of academic performance”. Developmental Psychology. 41 (2): 31—327. CiteSeerX 10.1.1.590.5750 . ISSN 0012-1649. PMID 15769188. doi:10.1037/0012-1649.41.2.319.
- ^ Bandura, Albert (1963). „Social learning and personality development”. Annual Review of Sociology. 8: 1—33. ISSN 0360-0572. JSTOR 2945986. doi:10.1146/annurev.so.08.080182.000245.
- ^ Kassin, Saul, Steven Fein, and Hazel R. Markus, (2017). Social Psychology (10th ed.). Belmont, CA: Cengage Learning. ISBN 978-1-305-58022-0. Lay summary[mrtva veza] via NELSONBrain.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Van Bavel, J.; Xiao, Y.J.; Cunningham, W.A. (2012). „Evaluation is a dynamic process: Moving beyond dual systems models”. Social and Personality Psychology Compass. 6 (6): 438—454. S2CID 18402451. doi:10.1111/j.1751-9004.2012.00438.x.
- Cunnigham, A.; Zelazo, P.D.; Packer, D.J.; Van Bavel, J.J (2007). „The iterative reprocessing model: A multilevel framework for attitudes and behavior”. Social Cognition. 25 (5): 736—760. CiteSeerX 10.1.1.224.837 . doi:10.1521/soco.2007.25.5.736.
- Breckler, S. J., & Wiggins, E. C. (1992). On defining attitude and attitude theory: Once more with feeling. In A. R. Pratkanis, S. J. Breckler, & A. C. Greenwald (Eds.), Attitude structure and function. Hillsdale, NJ: Erlbaum. pp. 407–427
- Eagly, A., & Chaiken, S. (1995). Attitude strength, attitude structure and resistance to change. In R. Petty and J. Kosnik (Eds.), Attitude Strength. (pp. 413–432). Mahwah, NJ: Erlbaum.
- Fazio, R. H. (1986). How do attitudes guide behavior? In R. M. Sorrentino & E. T. Higgins (Eds.), The handbook of motivation and cognition: Foundations of social behavior (pp 204–243). New York: Guilford Press.
- Fazio, R.; Williams, C. (1986). „Attitude accessibility as a moderator of attitude-perception and attitude-behavior relation: An investigation of the 1984 presidential election”. Journal of Personality and Social Psychology. 51 (3): 505—514. doi:10.1037/0022-3514.51.3.505.
- Festinger, L., Carlsmith, J. M. (1959). Cognitive consequences of forced compliance. The Journal of Abnormal and Social Psychology, 58(2), 203–210.
- Tesser, A (1993). „On the importance of heritability in psychological research: The case of attitudes”. Psychological Review. 100 (1): 129—142. CiteSeerX 10.1.1.397.3326 . PMID 8426878. doi:10.1037/0033-295x.100.1.129.
- Joseph P. Forgas, Joel Cooper, William D. Crano. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change. Publisher Routledge. ISBN 9781848729087
- Gerd Bohner. 2002. Attitudes and Attitude Change: Social Psychology. Publisher-Psychology Press. ISBN 9780863777790
- Greg Maio, Geoffrey Haddock. 2010. The Psychology of Attitudes and Attitude Change: Sage Social Psychology Program. Publisher SAGE. ISBN 9781412929752
- Dolores Albarraci, Blair T. Johnson, Mark P. Zanna. 2005. The Handbook of Attitudes. Publisher Routledge. ISBN 9780805844931
- Frank M. Andrews. 1991. Measures of Personality and Social Psychological Attitudes. Publisher-Gulf Professional Publishing. ISBN 9780125902441
- John P. Robinson, Phillip R. Shaver.1980. Measures of Social Psychological Attitudes. Publisher Survey Research Center, Institute for Social Research. ISBN 9780879441302
- Eagly, Alice H.; Chaiken, Shelly1993. The Psychology of Attitudes. Publishers-Harcourt Brace Jovanovich College.
- Icek Ajzen. 2005. Attitudes, Personality, and Behavior. Publisher McGraw-Hill International. ISBN 9780335224005
- Richard E. Petty; John T. Cacioppo (2018). Attitudes And Persuasion: Classic And Contemporary Approaches. Taylor & Francis. ISBN 978-0-429-98178-4.
- Wood, W. (2000). „Attitude Change: Persuasion and Social Influence”. Annual Review of Psychology. 51: 539—570. PMID 10751980. S2CID 4944989. doi:10.1146/annurev.psych.51.1.539.
- Eagly, Alice H., and Shelly Chaiken. 1998. "Attitude, Structure and Function." In Handbook of Social Psychology, ed. D.T. Gilbert, Susan T. Fisk, and G. Lindsey, 269–322. New York: McGowan-Hill.
- Ajzen, Icek (2001). „Nature and Operation of Attitudes”. Annual Review of Psychology. 52: 27—58. PMID 11148298. S2CID 15064083. doi:10.1146/annurev.psych.52.1.27.
- Darley, J. M.; Latane, B. (1968). Journal of Personality and Social Psychology. str. Bystander intervention in emergencies: Diffusion of responsibility.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Mediji vezani za članak Socijalna psihologija na Vikimedijinoj ostavi
- Social Psychology Network
- Introduction to Social Psychology Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. maj 2017)
- Social Psychology — basics
- Social psychology on PLOS — subject area page
- Social psychology on All About Psychology — information and resources page
- What is Social Psychology? na sajtu YouTube
