Unitarna država

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mapa koja prikazuje unitarne države širom sveta (u plavom)

Jednostavna ili unitarna država je izraz koji se koristi za svaku onu državu koja u državnopravnom, odnosno ustavnopravnom smislu predstavlja nedeljivu celinu, odnosno u kojoj postoji samo jedna vlast koja je nosilac državnog suvereniteta.[1]

Deo serije o politici
Osnovni oblici vladavine
Struktura moći
Autonomija
Federalizam
Integracija
Administrativna podela
Izvor moći
Demokratija
moć većine
Oligarhija
moć manjine
Autokratija
moć pojedinca
Hibridi
Ostali
Ideologija moći
Monarhija i republika
društveno-političke ideologije
Autoritarnost i liberalnost
društveno-ekonomske ideologije
Anarhizam i etatizam
građansko-slobodarske ideologije
Globalna i lokalna
geo-kulturne ideologije
Portal Politika

Unitarne države kroz proces devolucije mogu svojim određenim delovima dati autonomiju na lokalnom i/ili regionalnom nivou, ali tako stvoreni entiteti se, bez obzira na eventualan sadržaj njihove autonomije, ne smatraju državama, pa se ni takve države ne smatraju federacijama. Većina država u današnjem svetu, uključujući Evropu, su unitarne države, što se objašnjava činjenicom da je većina njih relativno malena po površini i broju stanovnika, te stoga nema potrebe za preteranom decentralizacijom. S druge strane, velike države su u pravilu federacija, pri čemu NR Kina predstavlja izuzetak.

Država kao integrativna celina[uredi | uredi izvor]

Jednoj državi u načelu odgovara jedinstven skup upravnih i ustavnih institucija. Takva je jednostavna država, koju se još naziva unitarnom. Ona opravdava taj naziv po tome što se u njoj vlast javlja[2]:

  • kao jedna po strukturi: politička je organizacija kao takva jedinstvena i ima samo jedan upravni aparat. Sam po sebi potpun, on zadovoljava sve funkcije države. Postoji samo jedno ustavno uređenje.[2]
  • kao jedna sa obzirom na ljudski element: politička je organizacija namenjena unificiranoj zajednici, uzetoj globalno, ne vodeći računa o pojedinačnim razlikama. Odluke upravljača jednako obavezuju sve kojima se upravlja. To je ono što se naziva „homogenost vlasti“.[2]
  • kao jedna u teritorijalnim granicama: politička organizacija jednako pokriva čitav državni teritorij, ne vodeći računa o pokrajinskim ili lokalnim razlikama.[2]

Međutim, unitarna država nije nužno „monokratska“ ili „totalitarna“.[2]

„Monokratska“ jedinstvenost traži organsku koncentraciju vlasti u rukama samo jednoga ili nekolicine. Unitarna država prihvata i politički režim koji deli vlast ili razlučuje funkcije. Više organa može da sudeluje u provođenju jedinstvene državne vlasti.[2]

„Totalitarizam“ koji isključuje svako ograničavanje državnih ciljeva, ne proizilazi iz jednostavne ili složene državne strukture, nego iz opsega ovlasti koje ima nad pojedincima i zajednicama.[3]

Neki su režimi, nesumnjivo povezali „monokratiju“, „totalitarizam“ i „centralizaciju“. To je osobito slučaj s hitlerizmom i fašizmom. No ako to stajalište na političkom planu i nije bez logike, pravno nije ni opšte, ni nužno.[4]

Prema onome što je već navedeno, država je društvo kome su potrebni red i vlastita sudbina. Sama po sebi, ona stremi jedinstvenosti. Pitanje je dakle, u kojoj će se tački, u izgradnji države, zaustaviti put prema jedinstvenosti ili pak kako će se raznim postupcima dekoncentrisanja i decentralizacije ponovo pronaći ravnoteža kad bude ugrožena.[4]

Centralizacija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Centralizacija

Proces centralizacije inherentan je državi. Pre nego određeni administrativni režim, centralizacija je opšti fenomen, ne samo politički nego i sociološki. Može se reći da je „prirodan“ jer u državi, čim se stvori, susrećemo sklonost ka jedinstvu koja postoji kod svakog živog bića. U životinjskom organizmu mozak naređuje aktivnost tela; u društvenom organizmu središnja vlast izdaje naredbe koje pokreću sve delove zajednice.[4]

Objedinjavanje će se, prema tome, iskazati uspostavljanjem centra privlačnosti koji će nastojati da podvrgne, a potom da apsorbuje, sve ostale centre. Kretanje ka centralizaciji razvijaće se putem koordiniranja, potom subordiniranja i na posletku supstituiranja. Centralna vlast će nadvladati lokalne i posebne vlasti: vlast pokrajina, komuna, zanata itd. Svoju prevlast će osigurati unificiranjem javnog duha i načina intervenisanja. Centralizacija će tako poprimiti aspekt potpunog ovladavanja države-vlasti nad državom-nacionalnim društvom, zahvaljujući monopolu koji svojata država-vlast da vlastitim odlukama i vlastitim sredstvima zadovolji zajedničke potrebe zemlje. Kao ostvarenje državnog jedinstva, centralizacija je, dakle, vrlo uopštena i vrlo stara pojava. Po dubokoumnom Orijuovom aforizmu, „država nije utemeljena na ugovoru nego na centralizaciji“.[4]

Tako su stvaranje državnog režima i centralizacija uporedne pojave. Čim postoji država, čim se pojavi vođa koji ima vlast nad nekim teritorijem i određenim pučanstvom, nezaustavljivo kretanje vodi ka centralizaciji. Svi osnivači država — kraljevi, kapetani, pravni savetnici, elita građana koji su tokom stoleća. želeli i ostvarili neku političku organizaciju — bili su centralizatori. I jedni i drugi trudili su se da dokrajče mnoštvo centara upravljanja koje je postojalo u feudalnom razdoblju (u razdoblju društva bez države) te krajnju raznolikost srednjovekovnog sveta da svedu na jedinstvenost. Pod njihovim su barjakom sve svetovne vlasti okupljene u rukama samo jedne, kako bi od države učinili potpunu, zakonodavnu i sudsku, diplomatsku i vojnu, pravnu i ekonomsku političku celinu.[5]

Administrativna centralizacija[uredi | uredi izvor]

Političko jedinstvo ojačano je administrativnom unifikacijom, koja se zove „administrativna centralizacija“, „centralizacija stricto sensu“ ili, u govornom jeziku, samo „centralizacija“.[5]

U načelu, po unutrašnjoj logici, a često i u konkretnim istorijskim okolnostima, centralizacija povećava, upotpunjuje i završava političko objedinjavanje. Zamenjujući raznovrsne i uporedne lokalne vlasti jednom objedinjenom i hijerarhijski organizovanom vlašću, centralizacija olakšava političko objedinjavanje iz kojega, uostalom, proizlazi. Završena je kad sve vlasti potiču iz jednog jedinstvenog centra i podvrgnute su jednoj centralnoj vlasti (koja je ujedno vladajuća). Implementacija se osigurava „spoljnim“ faktorima koji su grupirani i hijerarhijski subordinirani. Tako uspostavljena država unitarna je ne samo politički nego i administrativno. Administrativna vlast daje svim delovima zemlje jednake smernice, ne prepuštajući nikakve odluke građanima koji više nisu diskriminisani na teritorijalnom planu niti po posebnostima.[5]

Centralizacija tako sadrži tri bitna elementa:

  1. trostruku koncentraciju vlasti, s gledišta javne moći, tehničke osposobljenosti, te umeća odlučivanja i imenovanja;
  2. hijerarhijski organizovanu raspodelu vlasti i izvršnih tela;
  3. poveravanje ovlašćenja nadređenima u odnosu na podređene;[5]

Podrobno izražavanje tih različitih tačaka pripada upravnom pravu. Ovde se ograničavamo na pregled centralizovane unitarne države. jer ona predstavlja jedan od temeljnih tipova državne integracije.[6]

Obična unitarna država[uredi | uredi izvor]

U svojoj krutosti, unitarna država političkoj jedinstvenosti dodaje i jedinstvenost administrativne strukture koja je direktno njeno delo. Država integriše mnoštvo pojedinaca kojima vlada, dajući im okvire kojima određuje granice ovlašćenja i delatnosti. Na čelo podela i potpodela postavlja činovnike koji izvršavaju i prenose njene odluke: opšte upute ili posebne naredbe.[6]

Tako centralizovana unitarna država poprima geometrijski oblik piramide. Naredbe silaze sa vrha (iz glavnog grada) i idu do baze (poslednjih sela). Isto se tako ljudski, novčani i prirodni resursi, aktivirani na različitim lokalnim i pokrajinskim nivoima, penju prema vrhu. Samo je po sebi razumljivo da je takva koncepcija sasvim idealistička i da se u praksi čini neostvarivom.[6] Kao što tvrdi Čarls Durand,

Uopšteno uzevši, u savremenom svetu ne samo da je centralizacija nepotpuna, moglo bi se reći, zbog same naravi stvari, nego i voljom utemeljitelja i zakonodavca. Ona ima dva važna korektiva: dekoncentraciju i decentralizaciju.[6]

Dekoncentracija[uredi | uredi izvor]

Osim ako nije reč o vrlo maloj državi — a utvrdili smo da se dimenzije moderne države mere u milionima ljudi i hiljadama kvadratnih kilometara — centralizacija nužno ima više uzastopnih nivoa, regionalnih centara ili departmana koji predstavljaju poveznice i omogućavaju da na licu mesta vlast zastupaju za to nadležni i specijalizovani službenici. Pođe li se od te koncepcije, moguća su dva načina centralizacije[8]:

  • centralizovani službenici, postavljeni na prelaznim nivoima, mogu biti samo prenositelji, zaduženi samo za predaju naredbi koje hijerarhijski šef šalje izvršiteljima, i za kontrolu njihove revnosti. U tom slučaju centralizacija istodobno uključuje i „koncentraciju“, zato što odluke dolaze isključivo iz centra.[9]
  • centralizovani službenici mogu, naprotiv, imati vlastite ovlasti. Centar donosi samo deo odluka; lokalni faktori centralne vlasti imaju vlastitu nadležnost šireg odlučivanja, premda ostaju hijerarhijski potčinjeni i nad njima se ostvaruje vlast već opisana. U tom je slučaju centralizacija istodobno „dekoncentrisana“.[9]

Namerno ili ne, ali dekoncentracija se često brka s decentralizacijom. Međutim, između ta dva režima postoje bitne razlike. Dekoncentracija ne stvara nezavisne administrativne službenike. Ona samo premešta središte moći odlučivanja. Kao što je slikovito rečeno, „uvek isti čekić udara, ali drška je skraćena“. Zbog toga su mu udarci samo precizniji.[9]

Tako dekoncentracija može postojati u autoritarnim režimima. U Francuskoj, važne mere dekoncentracije sežu u Drugo carstvo koje je, radi reklamnih razloga, tekstove od 25. marta 1825 i od 13. aprila 1861. nazvalo „dekretima o decentralizaciji“.[9]

Decentralizacija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Decentralizacija

Razmatrajući fenomen centralizacije, naglašena je njena gotovo spontana dinamika. Utvrđeno je da se državni režim prirodno usmeravao prema sve većoj centralizaciji. Utemeljitelji i njihovi sanaslednici trude se da učvrste vlast zahvaljujući centralizaciji vladanja i upravljanja, kojoj se obično pridružuje centralizacija prava i ekonomije.[9]

Međutim, na život moderne države utiče i jedna protivna struja. Od trenutka kad politička vlast dostigne visok stepen moći, javlja se jedna suprotna tendencija. Nakon što je vlada preuzela upravljanje svim službama i okuplja svu vlast u svojim rukama, stanoviti broj aktivnosti se od nje odvaja, pod psihološkim uticajem i čak, moglo bi se reći, njihovim fizičkim teretom. Centralizacija, sama po sebi, teži apsolutnome; ona organizuje službe, razvija ih, širi i umnožava. No u određenom trenutku, zbog akumuliranja, prisiljena je da se izmakne od bremena nagomilanih poslova, zbog opasnosti od propasti. Dolazi trenutak kada bi centralizacija mogla da postane kobna za državni režim koji je do tada delovao samo u jednom smeru. Kretanje se obrće, povoljno za decentralizaciju koja se uvlači zakonitim putevima reforme ili nakon žestokih revolucionarnih prekida.[10]

Prema tome, dok se u nekim razdobljima videlo dominantno kretanje ka centralizaciji, u drugim istorijskim trenucima tok se menja. Centralna vlast, koja je najpre sve privukla k sebi, sve podredila svome hijerarhijskom autoritetu, sama pristaje na određeno opuštanje. To je vreme za decentralizaciju.[11]

Može li ona da se pomiri sa unitarnim karakterom države? Neki autori, naročito dekan Dogi, to su izričito odbijali. Deklaracija Nacionalne konvencije od 24. septembra 1792, koju su preuzeli ustavi iz 1793. (čl. 1), iz godine III. (čl. 1), iz godine VIII. (čl. 1) i iz 1848. (preambula, čl. 2 i 48), proglašavajući Francusku „jednom i nedeljivom Republikom“, isključili bi ne samo federalnu organizaciju na švajcarski, američki ili nemački način nego i samu decentralizaciju. Budući da prava javne vlasti u departmanu ili komuni mogu biti samo izdvojeni deo suvereniteta, kad bi im se dodelila u potpunosti, bilo bi to protivno načelu nedeljivosti.[11]

To mišljenje, uz koje se nije svrstala većina doktrine, danas je osporilo pozitivno pravo. Potvrđujući nedeljivost Republike (čl. 2), ustav iz 1958. priznaje postojanje teritorijalnih zajednica u kojima slobodno upravljaju izabrana veća (čl. 72).[11]

Dok je donedavno centralizovana država prestavljala jedinstveno telo zavisnih službi, a izvršni službenici bili posejani po celoj zemlji, strogo subordinirani i s jednim zadatkom da prenose primljene naredbe, decentralizovana država ima[11]:

  • mnoštvo organa odlučivanja i posebnih interesnih centara;
  • upravu nad tim telima koju vrše vlastite vlasti, a njihova nezavisnost ili poluzavisnost često je posledica načina na koji su postavljeni;
  • podređenost tih vlasti kontroli koja se, prema istorijskoj tradiciji, zove tutelle (tutorstvo), a odnosi se na organe i njihove odluke.[12]

Produbljenim proučavanjem centralizacije, te ispitivanjem tehnika decentralizacije bavi se upravno pravo.[13][a]

Složena unitarna država[uredi | uredi izvor]

Pod delovanjem dekoncentracije i decentralizacije, unitarna država poprima obrise koji uveliko menjaju njenu prvobitnu jednostavnost. Istodobno se osetno približava pluralističkoj ili federalnoj državi. Između ta dva tipa čak ima dovoljno sličnosti, tako da su pravnici na čelu s Hansom Kelzenom, ocenili da između decentralizovane i federalne države postoji razlika u stepenu, a ne u suštini.[13]

Po njihovoj klasifikaciji, crta bi se povukla između jednostavne unitarne države (ili potpuno centralizovane) i složene unitarne države (decentralizovane, a često i dekoncentrisane). Potonja bi se tako priključila sistemu složenih država.[13]

Premda je prednost te koncepcije da ističe neke vidljive stvari, ona, razdvajajući dve kategorije institucija, potpuno zanemaruje političke, istorijske i psihološke razlike.[13]

U federalnoj državi, države članice („zemlje“ Drugog Rajha, švajcarski kanotni, „države“ Sjedinjenih američkih država) imaju na čelu političke vlasti; izvršnu vlast, jedan ili više zakonodavnih organa, suce. Decentralizovane jedince nemaju:

  • ni vlastitu vladu, nego samo vlast s ograničenim nadležnostima u upravi;
  • ni vlastito zakonodavstvo, nego samo neke posebne odredbe, obično propise za primenu, a ne izvorne normativne odluke;
  • ni vlastitu sudbenost, nego samo teritorijalne ispostave nacionalnih pravosudnih tela, jer pravosuđe nije decentralizovano.[14]

Decentralizacija je, dakle, isključivo administrativna. Štaviše, čak i u tom području decentralizovane vlasti, naročito u Francuskoj, obavljaju samo ograničene delatnosti. Samo je deo uprave decentralizovan. Uz nju ostaje i centralizovana državna uprava, često značajnija. S druge strane, decentralizovana lokalna administracija obično nema puna izvršna ovlašćenja. Za provođenje svojih odluka mora koristiti posredovanje centralnih vlasti i osigurati saradnju ministra ili prefekta. Čak i u delu koji joj pripada, nema slobodne ruke; kontrolišu je na temelju pravila nazvanih „tutelle administrative“.[15]

Decentralizovana država se približava federalnoj državi u tom smislu što takođe ima mnoštvo institucija-tela, no one nisu politički posebne i odvojene, nego zavise o centralnoj instituciji i nemaju sasvim samostalan život van nje. Uopšteno uzevši, njihova se struktura i duh oblikuju prema strukturi centralne institucije i prilagođuju se njenom duhu.[15]

Prema tome, da bi se dobro shvatila prava narav decentralizacije, s jedne strane valja shvatiti da unitarni element ostaje najvažniji, budući da nijedna od decentralizovanih institucija ne bi mogla živeti sama po sebi, nego deo svog postojanja i opstanka crpi iz centralne institucije. S druge strane, valja istodobno naglasiti pluralistički karakter sistema, u kojem, uz elemente administrativnog života koji dolaze iz centra, postoje i druga središta, a to su lokalne ili korporativne zajednice. Država s decentralizovanim administrativnim režimom ima kao glavni element, jednu centralnu instituciju, ali na nju se kalemi stanoviti broj sekundarnih institucija. Njihova sredstva su nedostatna da bi mogle da se odvoje i žive samostalnim životom, ali su ipak nezavisne u odnosu na predominantne centralizovane institucije.[15]

Da bi dublje stvari bile zahvaćene i precizirana logika sistema, decentralizacija je u pravom smislu režim ko-administracija u kojem je teško odvojiti decentralizovanu od centralizovane administracije. Preplitanje organa, resursa i odgovornosti takvo je da je uglavnom teško razbrati glavni administrativni lik.[15]

Ukratko, decentralizacija koja stvara institucije ujedno ograničava njihove slobode. Ona samo do određene tačke ide u smeru osamostaljivanja i na tom putu se zaustavlja. Ona sadrži izmenično kretanje odvajanja i ponovnog spajanja. To je režim koji je više komplementaran nego antagonističan u odnosu na centralizaciju. Jedinstvo države tako pobeđuje, uprkos nekim ublaženjima jedinstvenosti i jednoobraznosti.[16]

Inkorporisana unija[uredi | uredi izvor]

Unitarna država ipak može da pokazuje razlike u zakonodavstvu na lokalnom planu, a da ne prestane biti unitarna. Tada postoji pluralitet zakonodavstva bez pluraliteta zakonodavaca. Samo jedan centralni zakonodavni organ ustanovljava pravne norme koje se ne mogu svugde jednako primenjivati. Kad ih donosi, može imati na umu samo jedan deo zemlje ili može neke delove teritorija izuzeti od važenja opštih pravila. Inkorporisano jedinstvo često poštuje i potvrđuje prava koja su postojala pre sjedinjavanja ili izdvajanja. Ujedinjeno Kraljevstvo, stvoreno tako da su se Engleskoj pripajali redom Vels (1536), Škotska (1707) i Irksa (između 1800 i 1921), nema jednoobrazni pravni poredak, jer neki zakoni mogu da se primenjuju u ovom ili onom delu Kraljevstva, a da se ne primenjuje u svima.[16]

Premda mu se obično ne daje taj naziv, Francuska praktikuje režim inkorporisanog jedinstva. Izdvojeni departmani Rajne i Mozele imaju svoje lokalno pravo. U prekookeanskim departmanima (Ustav, čl. 73) i prekomorskim teritorijama (Ustav, čl. 74) ne primenjuje se jednako zakonodavstvo matične zemlje.[16]

Politički regionalizam[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Regionalna država

Regionalizam se pravno ne razlikuje od decentralizacije i smatra se njenim ekstremnim oblikom. No ako se tiče dosta široke teritorijalne celine i oslanja na prirodno, istorijsko, geografsko, ekonomsko ili kulturno jedinstvo, rešavanju administrativnih problema dodaje afektivnu i psihološku komponentu. Decentralizacija je tehnika. Regionalizam stvara određenu mistiku. Tako on u duhovima podstiče težnju ka široj autonomiji i vodi do granica federalizma.[17]

Granična crta između složene diverzifikovane unitarne države i federalne države prelazi kad regionalizam, koji se tada obeležava kao „politički“, regionalnim organima prizna zakonodavnu vlast.[18]

Spisak unitarnih država[uredi | uredi izvor]

Unitarne republike[uredi | uredi izvor]

Unitarne monarhije[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ U ovom članku, ostavlja se po strani problem decentralizacije koja se naziva „organskom“ po službama ili profesijama. Neki pravnici (naročito C. Ajzenman) njeno pripajanje teritorijalnoj decentralizaciji označuju kao „nezakonito priključivanje“.[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Unitary state - Definition”. Arhivirano iz originala 08. 10. 2010. g. 
  2. ^ a b v g d đ Prélot 2002, str. 224.
  3. ^ Prélot 2002, str. 224–225.
  4. ^ a b v g Prélot 2002, str. 225.
  5. ^ a b v g Prélot 2002, str. 226.
  6. ^ a b v g d Prélot 2002, str. 227.
  7. ^ Charles Durand, Les États fédéraux, Sirey, Pariz, 1930.
  8. ^ Prélot 2002, str. 227–228.
  9. ^ a b v g d Prélot 2002, str. 228.
  10. ^ Prélot 2002, str. 228–229.
  11. ^ a b v g Prélot 2002, str. 229.
  12. ^ Prélot 2002, str. 229–230.
  13. ^ a b v g d Prélot 2002, str. 230.
  14. ^ Prélot 2002, str. 230–231.
  15. ^ a b v g Prélot 2002, str. 231.
  16. ^ a b v Prélot 2002, str. 232.
  17. ^ Prélot 2002, str. 232–233.
  18. ^ Prélot 2002, str. 233.
  19. ^ Roy Bin Wong (1997). China Transformed: Historical Change and the Limits of European Experience. Cornell University Press. 
  20. ^ „Story: Nation and government – From colony to nation”. The Encyclopedia of New Zealand. Manatū Taonga Ministry for Culture and Heritage. 29. 8. 2013. Pristupljeno 18. 10. 2014. 
  21. ^ „Social policy in the UK”. An introduction to Social Policy. Robert Gordon University - Aberdeen Business School. Arhivirano iz originala 04. 07. 2014. g. Pristupljeno 18. 10. 2014. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Унитарна_држава&oldid=27385581”