Filozofija psihologije
Filozofija psihologija se odnosi na pitanja teorijske osnove savremene psihologije. Neka od ovih pitanja su epistemološka zabrinutost zbog metodologije psiholoških istraživanja. Na primer:
- Koja je najbolja metodologija za psihologiju: mentalizam, biheviorizam ili kompromis?
- Da li je samoposmatranje validna metoda prikupljanja podataka?
- Da li se doživljaji čoveka (emocije, želje, uverenja i slično) mogu meriti objektivno?
Druga pitanja u filozofiji psihologije su filozofska pitanja o prirodi uma, mozgu i znanju. Ona se obično smatraju kao deo kognitivne nauke ili filozofije duha, na primer:
- Šta je kognitivni modul?
- Da li su ljudi racionalna bića?
Filozofija psihologija prati rad kognitivne neurologije, evolucione psihologije i veštačke inteligencije. Ona preispituje da li se psihološki fenomeni mogu objasniti pomoću metoda neuronauke, evolucione teorije i numeričke simulacije.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Filozofija psihologija je relativno nova oblast filozofije, jer je "naučna" psihologija, odnosno psihologija koja koristi eksperimente umesto samoposmatranja, nastala tek u 19. veku. Jedan od zadataka filozofije psihologije je da proceni prednosti različitih škola psihologije. Teme koje spadaju u filozofiju duha su mnogo starije. Na primer, pitanja o samoj prirodi uma, kvalitetu iskustva i konkretna pitanja poput spora između dualizma i monizma su deo filozofije vekovima.
Slične oblasti[uredi | uredi izvor]
Slična pitanjima filozofije psihologije su filozofska i epistemološka pitanja o kliničkoj psihijatriji i psihopatologiji. Filozofija psihijatrije ispituje ulogu vrednosti u psihijatriji.[1] Cinj filozofije psihopatologije je da otkrije konstruktivnu delatnost osnovnog opisa psihičkih fenomena.[2]
Glavni pravci[uredi | uredi izvor]
Psihoanaliza[uredi | uredi izvor]
Doktrina koju je stvorio Frojd bi trebalo da pruži ljudskom "Ja" više slobode od instinktivnih i nerazumnih želja na osnovu analize nesvesnog tokom dijaloga sa psihologom. Kasnije je došlo do rascepa psihoanalitičkog pokreta, deo je počeo da tumači psihoanalizu kao praksu rada sa arhetipovima, deo je počeo da kritikuje društvena ograničenja nesvesnog, kasnije se pojavila strukturna psihoanaliza Lakana, tumačeći nesvesno kao jezik.
Fenomenološka psihologija[uredi | uredi izvor]
Edmund Huserl je napustio fizikalizam većine psiholoških učenja svog vremena, počevši da shvata svest kao jedinu stvarnost dostupnu pouzdanoj spoznaji.[3] Njegov učenik Hajdeger je ovome dodao tvrdnju o fundamentalnoj konačnosti čoveka i pretnji gubitka autentičnosti u tehničkom svetu, čime je započeo egzistencijalnu psihologiju.
Funkcionalizam[uredi | uredi izvor]
U okviru funkcionalizma psiha se tumači kao izvod aktivnosti spoljnih stimulansa, lišena njene suštinske autonomije, negira se sloboda volje, što je uticalo na bihejviorizam ubuduće, jedan od tvoraca funkcionalizma bio je Džejms, koji je takođe blizak pragmatizmu,[4] gde delovanje čoveka postaje važnije od pitanja i sumnji o suštini sveta i samog čoveka.[5]
Strukturalizam[uredi | uredi izvor]
Opštepriznati tvorac psihologije kao nauke, V. Vundt, opisao je iskonske strukture psihe koje određuju percepciju i ponašanje, ali se suočio sa problemom nemogućnosti direktnog pristupa tim strukturama i maglovitosti njihovog opisa. Pola veka kasnije, njegove ideje, u kombinaciji sa semiotikom Sosira, snažno su uticale na opšti humanitarni tok strukturalizma i koji su nastali iz njega poststrukturalizam i postmodernizam, gde su strukture tumačene kao lingvističke invarijante.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Fulford KWM; Stanghellini G. (2008). „The Third Revolution: Philosophy into Practice in Twenty-first Century Psychiatry”. Dialogues in Philosophy, Mental and Neuro Sciences. 1 (1): 5—14.
- ^ Aragona M (2009). Il mito dei fatti. Una introduzione alla Filosofia della Psicopatologia. Crossing Dialogues. Arhivirano iz originala 06. 03. 2012. g. Pristupljeno 24. 06. 2016.
- ^ „Edmund Husserl and Phenomenology”. academia.edu. Pristupljeno 21. 3. 2023.
- ^ „Philosophy of Psychology”. umock.com. Pristupljeno 21. 3. 2023.
- ^ „Funkcionalizm. Metafizika bez ontologii”. cyberleninka.ru. Pristupljeno 21. 3. 2023.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- J. Stacy Adams. 1976 (1976). Advances in Experimental Social Psychology. Academic Press. ISBN 0-12-015209-6., 9780120152094.
- Leonard Berkowitz. 1972. Social psychology. Scott Foresman & Co, 1972.
- Ned Block. 1980 (1980). Readings in Philosophy of Psychology. Volume 1. Harvard University Press. ISBN 0-674-74876-X., 9780674748767.
- Stuart C. Brown, Royal Institute of Philosophy. 1974. Macmillan, 1974. Original from the University of Michigan
- Joseph Margolis. 2008 (1984). Philosophy of Psychology. Prentice-Hall foundations of philosophy series. Prentice-Hall. ISBN 0-13-664326-4., 9780136643265.
- Ken Richardson. 2008 (1988). Understanding psychology. Open University Press. ISBN 0-335-09842-8., 9780335098422.
- George Botterill; Peter Carruthers. (1999). The Philosophy of Psychology. Cambridge University Press. ISBN 0-521-55915-4., 9780521559157.
- Craig Steven Titus. (2009). Philosophical Psychology: Psychology, Emotions, and Freedom. CUA Press. ISBN 0-9773103-6-1., 9780977310364.
- Jose Bermudez. (2005). Philosophy of Psychology: A Contemporary Introduction. Routledge. ISBN 978-0-415-36862-9.
- Terence Horgan; John Tienson. (1996). Connectionism and the Philosophy of Psychology. MIT Press. ISBN 0-262-08248-9., 9780262082488
- Miščević, Nenad (1990). Uvod u filozofiju psihologije. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. ISBN 86-399-0105-8.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Part 7 of MindPapers: Philosophy of Cognitive Science (contains over 1,500 articles, many with online copies)
- http://www.arts.ualberta.ca/~raw/philofpsych.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. mart 2012)
