Симиџија

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Симиџија у Истамбулу

Симиџије су били посебна група „црних пекара” или фурунџија, која се првенствено бавила израдом симита, али и другог немасног и масног пецива. Ове занатлије су у почетку у Србији имале самосталан еснаф, а касније су под притиском екмеџија (фурунџија) придружене екмеџијском занату.[1]

Примера ради 1528. године у Новом Пазару је радио само један симиџија, а 1540. године два. То је можда због чињенице да су домаћинства сама пекла хлеб и пециво, а све ашчинице су имале и своје пекаре.[2]

Назив[уреди | уреди извор]

Назив ових занатлија потиче од турске речи simit, симид, или арапске речи sämīd која означава округли хлеб.[2]

Опште информације[уреди | уреди извор]

Реч занат је арапског порекла и у српском језику је преузета од турске речи sanat и арапске. ṣan̕a што у преводу значи мајсторство или вештина, у које спада и симџијски занат. Овим и другим занатима у Османском царству могли су да се баве само људи исламске вероисповести, па је тако било и на простору Балканског полуострва у време вишевековне владавине Осмаског царства.[2]

Симиџије су се бавили израдом источњачког луксузног пецива и посластица од црног брашна, али са посебним додацима (били су то симити или ђевреци, погаче, ћаје, пите и др).

Симит се обично једе сам или углавном са сиром, a обично сe продаје по уличним тезгама, колицима или на дрвеном послужавницима са неслаганим симитимаа.

Свака регија или готово сваки град у Турској тврди да има своју варијанту симита, као што су Истанбул, Анкара, Самсун, Измир (у потоњем граду симит се назива „ђеврек“).

Свакодневно кад умесе и испеку пециво семиџијски радници ишли по градским улицама и продавали обичне, слане и неслане кифле и переце, носећи их у плетеним корпама.

Луксузније пециво (симит или ђеврек) слагали су на специјално за ту намену направљених округле даске које су носили на глави.

Једно време симиџије су били у сукобу са екмеџијама (пекарима) због настојања да и они добију дозволу за печење класичног хлеба. Како им то није пошло за руком на крају су се симиџије спојиле са екмеџијама у исти еснаф.

Израда[уреди | уреди извор]

Симиџије које су пекле симите или касније сомуне, од грчке речи psomi што значи хлеб, а све за потребе продаје, припрему симита почињале су у пекари у касним вечерњим сатима, а завршавле пред зору.[2]

Умешено тесто је прво требало да се добро умеси а онда одлежи у посебним дрвеним калупима све док не буде спремно за печење.

Тесто се месило од црног интегралног брашна, али и од белог, просејаног брашна.

Печење симита вршено је у земљаним фурунама које су у основи округлог или јајастог облика, а били су направљене од ћерпића и блата. За загревање пећи користило се дрво, а жар се одржавао током целог дана.

Пре стављања теста у фууруну, жар се одвајао са једне стране како би давао топлоту за печење теста. Жар се касније претворао у ћумур и пепео који је продаван ковачима и сапунџијама.

Неке симиџије су пре стављања теста у фуруни бацали брашно или папир у фуруну и тако одређивали да ли је топлота задовољавајућа.[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Симиџије су ишли по градовима и продавале симите и друго пециво

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rječnik hrvatskoga i srpskoga jezika, JAN, dio III, Zagreb 1973/74, str. 632
  2. ^ а б в г д Elijas Rebronja, STARI MAJSTORI JENI PAZARA - STARI ZANATI U NOVOM PAZARU, Narodna biblioteka „Dositej Obradović”, Novi Pazar ISBN 978-86-83251-76-6

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Симиџија на Викимедијиној остави

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Симиџија&oldid=27006283”