У замку Аргол

С Википедије, слободне енциклопедије
У замку Аргол
Српско издање књиге
Настанак и садржај
Ориг. насловAu château dArgol
АуторЖилијен Грак
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски
Издавање
Датум1938.
Превод
ПреводилацПредраг Тодоровић
Датум
издавања		2021: 4СЕ

У замку Аргол (франц. Au château d'Argol) је роман француског писца Жилијена Грака из 1938. године. Прича је смештена у замку у Бретањи, чији нови власник је у госте позвао пријатеља, који је такође довео младу жену. Роман је препун симбола и користи елементе из готичке хорор књижевности, које спаја са хегелијанским размишљањем и стилским особинама блиским надреалистичком покрету, укључујући веома апстрактну радњу. У свом „Обавештењу читаоцу”, Грак описује књигу као „демонску верзију” опере Парсифал Рихарда Вагнера.[1]

Књигу је у Србији објавила издавачка кућа 4СЕ 2021. године, у преводу Предрага Тодоровића.[2]

Радња[уреди | уреди извор]

Роман, релативно кратак, фокусира се на односе три лика: Албера, Херминијана и Хајде. Албер је купио тајанствени замак Аргол у Бретањи да би тамо водио филозофске студије. Тамо га посећује његов најбољи пријатељ, Херминијан, који стиже у пратњи младе жене, прелепе Хајде. Од прве вечери делује провокативно и заљубљено у Албера. Између ова три лика, односи љубави и мржње су уткани у позадини позивања на оперу Парсифал. Једног дана, Херминијан води Хајде у шуму. Албер, забринут, убрзо након тога одлази да их потражи и проналази Хајде, саму, голу, крваву. Он се брине о њој и лечи је, али тада обоје мисле само на Херминијана и траже га. Током дуге шетње шумом, нашли су га на земљи, како лежи наизлгед мртав, вероватно оборен са коња, и брину се о њему. Хајде се ретко појављује наредних дана. После једне конфузне ноћи, она је отрована. Херминијан напушта замак увече и одлази у шуму. Осећа се као да га неко прати, али се не окреће, након чега је избоден ножем.[3]

Анализа[уреди | уреди извор]

Овај роман је Андре Бретон, од његовог првог објављивања, поздравио као „врхунац надреализма”.[3] У свом предговору, Жилијен Грак евоцира и књижевну школу која је, у његовим очима, једина, после Првог светског рата, „оживела исцрпљене насладе увек детињастог неба истраживача”. За Андреа Пјера де Мандијарга, који описује Аргол као замак страсти, „оно што је надреално [...] је потрага за лепотом гурнута до најапсолутнијег пароксизма”, цитирајући поглавље овог романа под насловом „Купање” (где три лика пливају према пучини изван својих снага као да желе да умру) са реченицом попут „Разоденули су се међу гробовима”.[4]

Грак у овој причи комбинује немачки романтизам, немачку филозофију, посебно Хегела, као и средњовековне артуријанске легенде, пишући према сопственом изразу, демонску верзију Парсифала Рихарда Вагнера.[3][5] „Његова три хероја, два мушкарца и жена, који се скривају у изгубљеном замку у Бретањи, одбијају страствени и обичан свет да би се у потпуности препустили играма ума, фасцинацији дијалектиком, гурајући их до њихових најмрачнијих и најопаснијих последица.”[6]

Иза речника који се чини прецизним, чак и геометријским, реченице отварају ум машти и често се испостављају као лавиринт, попут описа замка, без „икаквог плана спрата”.[7]

Поред насловног замка, шума, која га окружује, привилеговано је место догађаја. Ако се Албер плаши ове шуме, „Хајде воли да је обилази, да је истражује, јер у њој налази слику своје тајанствене женствености природно се уклапа у покретне снаге биљака и воде.”[8]

Село Аргол постоји у Бретањи, у оквиру регионалног парка природе Арморик, али не садржи ниједан замак.[9][10]

Објављивање[уреди | уреди извор]

Роман, ауторов први, одбила је издавачка кућа Éditions Gallimard, али је прихватио и објавио издавач José Corti, који је већ објављивао надреалистичка дела.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Taylor, Karen L. (2006). The Facts on File Companion to the French Novel. New York City: Infobase Publishing. стр. 60. ISBN 9780816074990. 
  2. ^ „U zamku Argol − Žilijen Grak | Delfi”. www.delfi.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-05-16. 
  3. ^ а б в Pierre Curnier (1965). „Pages commentées d'auteurs contemporains”. Ур.: Larousse. J. Gracq. Au château d'Argol (на језику: француски). II. стр. 103—118. 
  4. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „Le château ardent”. Ур.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (на језику: француски). 
  5. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „Le mythe de soi dans Au château d’Argol”. Ур.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (на језику: француски). 
  6. ^ „Au château d'Argol, un poème en prose de Julien Gracq…”. Le Monde (на језику: француски). 27. 02. 1971. 
  7. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „Au château d’Argol et le mythe hégélien”. Ур.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (на језику: француски).  Пронађени су сувишни параметри: |author1= и |author= (помоћ)
  8. ^ Jean-Louis Leutrat (dir.). „La mythologie de la forêt dans l’œuvre romanesque de Julien Gracq”. Ур.: L'Herne. Cahier Julien Gracq (на језику: француски).  Пронађени су сувишни параметри: |author1= и |author= (помоћ)
  9. ^ Philippe Le Guillou (2014). Hachette Livre, ур. À Argol, il n'y a pas de château (на језику: француски). 
  10. ^ Sébastien Lapaque (28. 07. 2019). „Argol, le phare ouest de Julien Gracq”. Le Figaro (на језику: француски). 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=У_замку_Аргол&oldid=27787076”