Lako i malokalibarsko naoružanje

С Википедије, слободне енциклопедије

Lako i malokalibarsko naoružanje se odnosi na protokol kontrole naoružanja za dve glavne klase prenosivog oružja. [1]

Malokalibarsko oružje je u širem smislu, vatreno oružje dizajnirano za individualnu upotrebu. Medju njima su: pištolj (revolver i pištolj), puškomitraljez, puška, karabin, automatska puška, oružje za ličnu odbranu, jurišna puška, puške za borbu, snajper, automatsko oružje, i laki mitraljez.[2]

Lako naoružanje je u širem smislu, mitraljez i oružje visokog eksploziva. Među njima su: anti materijalna puška, mitraljez opšte namene, srednji mitraljez, teški puškomitraljez, granata, puščana granata, bacač granate, automatski bacač granata, protiv-tenkovska puška, prenosne raketne granate, prenosivi sistemi vazdušne odbrane, i minobacači kalibra manjeg od 100 mm.[2]

U lako i malokalibarsko naoružanje takođe spada: municija, eksploziv, ručna granata, nagazna mina i bilo koje prenosivo oružje koje nije gore navedeno.[3][1]

Definicija po međunarodnim pravnim konvencijama[уреди | уреди извор]

Prema Kancelariji Ujedinjenih nacija za pitanja narkotika i kriminala, međunarodni okvir za vatreno oružje sastoji se od tri glavna instrumenta: Protokol o vatrenom oružju, Program Ujedinjenih nacija za sprečavanje, borbu i iskorenjivanje nezakonite trgovine malokalibarskim oružjem i lakim naoružanjem u svim aspektima (Program delovanja ili POA) i Međunarodni instrument koji omogućava državama da prate i identifikuju, na blagovremeni i pouzdan način, nezakonito malokalibarsko oružje i lako naoružanje (Međunarodni instrumenti za praćenje ili ITI), gde je samo protokol o vatrenom oružju pravno obavezujući.

ITI je usvojila Generalna skupština Ujedinjenih nacija 8 decembra 2005 godine, definiše malokalibarsko i lako naoružanje kao:[2]

Svako prenosivo smrtonosno oružje koje se prenosi i pokreće, dizajnirano je da izbaci i lansira, ili može biti lako pretvoreno da izbaci i lansira metak ili projektil pod dejstvom eksploziva i isključujući antičko malokalibarsko oružje i lako naoružanje ili njihove replike. Antičko malokalibarsko oružje i lako naoružanje i njihove replike biće definisane u skladu sa domaćim zakonom. U nijednom slučaju neće biti antičko malokalibarsko oružje i lako naoružanje uključujući i ono proizvedeno 1899 godine:

A) Malokalibarska oružja u širem smislu su oružja dizajnirana za individualnu upotrebu. Između ostalog to uključuje revolvere i samopokretljive pištolje, puške i karabine, puškomitraljez, jurišne puške, i laki puškomitraljezi.

B) Lako naoružanje je u širem smislu oružje dizajnirano za upotrebu od strane dve ili tri osobe koje služe kao posada, iako se neki mogu nositi i koristiti od strane jedne osobe. Između ostalog to uključuje opštu namenu ili univerzalni puškomitraljez, mitraljez, teški mitraljez, puščane granate, minobacačke granate i bacači, granate, prenosivi protiv-avionski pistolji, prenosive anti-tekovske puške, beztrzajne puške, prenosne pokretačke rakete i raketni sistem, prenosivi pokretači protivraketni sistem i minobacači kalibra manjeg od 100 mm.[2]

Takva politička kontrola i sporazumi su fokusirani na međunarodno krijumčarenje oružja (uvoz i izvoz), kao i standardizacija zakona, protokola i razmena informacija sa kriminalističkim službama je najbolja praksa u svim zemljama, kako bi se sprečila nezakonita prodaja oružja. Oni se takođe fokusiraju na terorizam, proliferaciju oružja kao humanitarni problem, razoružanje pred ekstremnim nasiljem i slučajevi ublažavanja anarhije, građanski ratovi i međunarodni sukobi. Odredbe SALW generalno nisu orijentisani na nameštanje ili primenu domaćeg nacionalnog ili lokalnog zakonodavstva o legitimnom vlasništvu ili prodaji oružja.[4]

Nastojanje UN-a za kontrolu SALW[уреди | уреди извор]

Malokalibarsko oružje i lako naoružanje koristi se u sukobima širom sveta, prouzrokovajući povrede i smrt.[5] Kontrola malokalibarskog naoružanja je prvi put bila obuhvaćena rezolucijom UN-a A/RES/46/36 (decembra 1991), koji je proširen na osnovu A/RES/50/70 (januara 1996).[6] Ova poslednja rezolucija bila je zadužena za stručnjake da istraže vrste malokalibarskog i lakog naoružanja koje se koriste u sukobima u svetu i proučavanje oružja koje bi moglo da se primeni u režimu kontrole naoružanja. Preporuke stručnih izveštaja vraćeni su Generalnoj skupštini, A/52/298 (1997) i A/54/258 (1999)[7] dovele su do konferencije 2001. godine u Ujedinjenim nacijama o nezakonitoj trgovini malokalibarskog oružja, sa pratnjom 2006. godine.

26 septembra 2013. godine, Savet bezbednosti UN-a usvojila je Rezoluciju 2117, koja je pozvala zemlje da ostanu posvećene embargu malokalibarskog oružja i protokolima kontrole SALW.[8]

Rad na SALW-u preko Ujedinjenih nacija kordinira Kancelarija za pitanja razoružanja (UNODA), kroz mehanizam UN-a za kordinaciju malokalibarskog oružja koji čini 21 odeljenje UN-a koje rade na različitim apektima kontrole malokalibarskog oružja i lakog naoružanja.[9] Institut Ujedinjenih nacija za istraživanje razoružanja (UNIDIR), sprovodi istraživanja u oblasti kontrole naoružanja i objavio je mnoge članke i knjige vezane za malokalibarsko oružje i lako naoružanje.[10]

2 aprila 2013. godine, Generalna skupština UN-a glasala je u velikom broju na usvajanje Sporazuma o trgovini oružjem (ATT) kako bi se upravljalo zakonskom Međunarodnom trgovinom u mnogim vrstama konvencionalnog oružja, od ratnih brodova i aviona do malokalibarskog oružja i lakog naoružanja.[11] Osnovna obaveza ugovora je da sve države potpisice moraju da uspostave ili održe kontrolu u toj obavezi. Na taj način, sporazum takođe pomaže međunarodnoj zajednici da se pozabavi neregulisanom ili ilegalnom trgovinom konvencionalnim oružjem. Sporazum je otvoren za potpisivanje 3 juna 2013. godine. Do danas dve trećine zemalja članica UN-a potpisalo je sporazum (130 država), a 72 države su ga ratifikovale. Sporazum je stupio na snagu 24 decembra 2014. godine.[12]

Drugi SALW režimi i upravljanje organizacijama[уреди | уреди извор]

Mnoga druga povezana vladina tela i nevladine organizacije (NVO) takođe rade na kontroli SALW kao što su: IANSA, Saferworld i Kontrolna kampanja naoružanja. Regionalne i podregionalne organizacije koje rade na kontroli SALW smatraju da tu spada i Afrička unija, ECCAS, Ekonomska zajednica država zapadne Afrike (ECOWAS), Južnoafricke razvijene zajednice, Andean zajednica, CARICOM, MERCOSUR, Organizacija američkih država(OAS), Evropska unija, Оrgаnizаciја zа еvrоpsкu bеzbеdnоst i sаrаdnju, ASEAN, Arapska liga i Forum pacifičkih ostrva.[13]

Globalna distribucija malokalibarskog oružja[уреди | уреди извор]

Tokom 2018. godine, istraživanje o malokalibarskom oružju prikazalo je da postoji preko jedne milijarde malokalibarskog naoružanja distribuiranog na globalnom nivou, od kojih je 857 miliona (oko 85 %) u rukama civila.[14][15] To iznosi 120,5 vatrenog oružja za svakog stotog stanovnika.[15] Svetske oružane snage kontrolišu oko 133 miliona (oko 13 %) od ukupnog globalnog broja lakog naoružanja od kojih je 43 % pripada Ruskoj Federaciji (30,3 miliona) i Kini (27,5 miliona). Organi za sprovođenje zakona kontrolišu oko 23 miliona (oko 2 %) globalnog ukupnog broja malokalibarskog oružja.[16]

Vidi još[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б https://www.nato.int/cps/en/natohq/topics_52142.htm NATO, Small arms and light weapons (SALW) and mine action (MA)
  2. ^ а б в г „International Instrument to Enable States to Identify and Trace, in a Timely and Reliable Manner, Illicit Small Arms and Light Weapon” (PDF). unodc.org. United Nations Office on Drugs and Crime. 25. 2. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  3. ^ http://archive.ipu.org/conf-e/114/114-1.htm
  4. ^ „UNODA: Small Arms and Light Weapons”. un.org. United Nations Office for Disarmament Affairs. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  5. ^ „4.11 SALW Control, Security & Development”. Архивирано из оригинала 30. 4. 2009. г. Приступљено 19. 05. 2011. 
  6. ^ „General and complete disarmament: Transparency in armaments”. un.org. United Nations. 15. 1. 1996. Приступљено 19. 05. 2011. 
  7. ^ „Report of the Group of Governmental Experts on Small Arms, 1999” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 8. 10. 2011. г. 
  8. ^ „Resolution 2117 (2013)”. un.org. United Nations. 26. 9. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  9. ^ „CASA Participants”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2009. г. 
  10. ^ „UNIDIR selected publications and activities related to small arms”. Архивирано из оригинала 10. 6. 2011. г. 
  11. ^ „The Arms Trade Treaty”. un.org. United Nations. 2013. Приступљено 14. 2. 2014. 
  12. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 29. 09. 2019. г. Приступљено 26. 04. 2019. 
  13. ^ „PoA-ISS: Regional Organizations”. poa-iss.org. United Nations. 2014. Приступљено 14. 2. 2014. 
  14. ^ https://ba.voanews.com/a/amerikanci-poseduju-40-odsto-privatnog-oru%C5%BEja-u-svetu/4444943.html
  15. ^ а б http://www.smallarmssurvey.org/fileadmin/docs/T-Briefing-Papers/SAS-BP-Civilian-Firearms-Numbers.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (22. март 2021) Estimating Global CivilianHELD Firearms Numbers. Aaron Karp. June 2018
  16. ^ http://www.smallarmssurvey.org/de/about-us/highlights/2018/highlight-bp-firearms-holdings.html Архивирано на сајту Wayback Machine (12. новембар 2020) Small Arms Survey reveals: More than one billion firearms in the world
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Lako_i_malokalibarsko_naoružanje&oldid=26758099”