Држава

За друге употребе погледајте страницу Држава (вишезначна одредница).

The frontispiece of Thomas Hobbes' Leviathan

Држава је организација која има монопол власти у одређеној друштвеној заједници, поставља се као сила изнад друштва ради заштите поретка. Држава као организација у класном друштву заступа првенствено интересе владајуће класе, али својим деловањем обавезна је да штити интересе осталих делова друштва. States may or may not be sovereign. For instance, federated states are members of a federal union, and may have only partial sovereignty, but are, nonetheless, states. Some states are subject to external sovereignty or hegemony, in which ultimate sovereignty lies in another state. States that are sovereign are known as sovereign states.

Појам државе се може дефинисати по међународној и унутрашњој улози. На међународном нивоу држава је суверено тело. Суверенитет чине дефинисане и међународно признате границе и потпуна власт државе на тој територији (као и становништво које стално насељава територију државе). Када територија не испуњава те основне услове она постаје неуспела држава. Пример неуспеле државе је Сомалија, где не постоји власт која има суверентитет над територијом окруженом границама.

Две најзаступљеније теорије на нашим просторима о унутрашњој улози државе су:

1. Држава је апарат за принуду. По овој теорији држава постоји да би осигурала да свако испуни своје законске обавезе, као што су исплата дугова, поштовање приватне својине итд.
2. Држава испуњава принципе друштвеног уговора. Друштвени уговор је подразумевани уговор између сваког појединца и државе. Отац овог израза је Жан Жак Русо. Друштвени уговор се заснива на томе да држава треба да заштити природна права сваке особе. Природна права су право на живот, право на слободу и право на имовину. У замену за ту заштиту, свака особа мора да испуњава одређене дужности према држави, као што је плаћање пореза. Оваква идеја улоге државе у друштвеном уговору је прихваћена у свим западним демократијама.

Атрибути државе су територија - географско пространство, становништво - људи настањени на територији који имају држављанство и државна власт - највиша и суверена.

The term "state" can also refer to the secular branches of government within a state, often as a manner of contrasting them with churches and civilian institutions.

Speakers of American English often use the terms state and government as synonyms, with both words referring to an organized political group that exercises authority over a particular territory.

Many human societies have been governed by states for millennia, but others have been stateless societies. Over time a variety of different forms developed, employing a variety of justifications for their existence (such as the divine right of kings, the theory of social contract, etc.). In the 21st century, the modern nation-state is the predominant form of state to which people are subject.

Дефиниција

There is no academic consensus on the most appropriate definition of the state. The term "state" refers to a set of different, but interrelated and often overlapping, theories about a certain range of political phenomena. The act of defining the term can be seen as part of an ideological conflict, because different definitions lead to different theories of state function, and as a result validate different political strategies. According to Jeffrey and Painter, "if we define the 'essence' of the state in one place or era, we are liable to find that in another time or space something which is also understood to be a state has different 'essential' characteristics".

The most commonly used definition is Max Weber's, which describes the state as a compulsory political organization with a centralized government that maintains a monopoly of the legitimate use of force within a certain territory. General categories of state institutions include administrative bureaucracies, legal systems, and military or religious organizations.

Another commonly accepted definition of the state is the one given at the Montevideo Convention on Rights and Duties of States in 1933. It defined state as a space that possess the following : A permanent population, a defined territory and a government that is capable of maintaining effective control over the corresponding territory and of conducting International relations with other states.

According to the Oxford English Dictionary, a state is "a. an organized political community under one government; a commonwealth; a nation. b. such a community forming part of a federal republic, esp the United States of America".

Confounding the definition problem is that "state" and "government" are often used as synonyms in common conversation and even some academic discourse. According to this definition schema, the states are nonphysical persons of international law, governments are organizations of people. The relationship between a government and its state is one of representation and authorized agency.

Међународно право

Међународно право не садржи дефиницију државе. Покушаји чињени у том правцу, у оквиру Уједињених нација остали су безуспешни, због супротних идеолошких ставова и приступа овом питању.

Тешкоће у дефинисању и утврђивању правних критеријума државе долазе делимично и отуда, што, посматрајући државу са становишта унутрашњег права имамо у виду, пре свега, њен однос према појединцима, њеним субјектима који су јој подчињени. Међутим са становишта међународног права, државу посматрамо првенствено у односу на друге државе, које су са правне тачке потпуно равноправне.

Критеријуми државности

Наука међународног права акценат ставља на критеријуме државности. Да би се једна јединка могла сматрати државом, потребно је да поседује:

1. постојано становништво
2. утврђену територију и
3. суверену власт

Постојано становништво

Држава је организована заједница, а то претпоставља становништво настањено на једној одређеној територији. Номадским племенима која нису везана за једну територију није признато својство субјекта међународног права. Везе између државе и становништва су различите, зависно од личног положаја становника. Најмногобројнији и најзначајнији део становништва представљају држављани; они поседују на територији државе максимална права, али и најтеже обавезе. У односу на држављане, држава поседује пуну територијалну и пресоналну надлежност, што значи да су држављани подвргнути извесним обавезама, на пример, војној, ако бораве на територији друге државе. Исто тако, држава има право дипломатске заштите свог држављанина, без обзира на место његовог боравка.

Међу становништвом једне територије може бити и известан број страна чији је положај регулисан посебним унутрашњим прописима или међународним конвенцијама. Коначно, један део становништва може представљати и националну мањину која је подвргнута под специјални режим.

Бројност становништва није увек одлучујући моменат, будући да има веома малих држава, нпр. Исланд или Луксембург. Нагла полиферација држава уследила је кроз процес деколонизације, распадом Совјетског Савеза и насилним разарањем Југославије. Држава јесте статусни симбол за улазак у међународну заједницу, али треба додати да „мини“ државе данас представљају велики проблем, који се нашао на дневном реду Генералне скупштине и Савета безбедности уназад последњих десет и више година. Многе од њих су само фиктивне државе, јер не поседују ни економски, ни безбедносни потенцијал за самосталан живот. Формална прокламација суверенитета не значи и ефективни суверенитет.

Утврђена територија

Држава је територијална организација са сопственим механизмом. Другим речима, државна територија је други, битан елемент државе. Територија има и психолошки значај за народ; национални понос се буди кад је територија угрожена, нарочито историјска места везана за прошлост народа. Државна територија, по правилу, мора бити утврђена граничном линијом. Међутим, понекад политички мотиви имали су превагу над правним критеријумима, па су државе признате као субјекти и пре него што су биле утврђене државне границе.

У току Првог светског рата признато је низ нових држава, а да питање њихове територије није било решено. Израел је проглашен за независну државу и примљен у чланство Уједињених нација, а да дефинитивно разграничење његове територије није извршено. Проблем је нарочито сложен у вези са признањем независности земаља које су тек изашле из колонијалног статуса. Колонијалне силе повлачиле су границе својих поседа зависно од моћи, потреба, интереса а често и међусобног ценкања; те околности су условиле да бивши колонијални поседи стицањем независности нису имали решен проблем својих сопствених граница. Но било би свакако неосновано при овако специфичним условима захтевати примену напред поменутих критеријума.

Суверена власт

Трећи елемент, суверена власт, управо карактерише државу и по њему се држава разликује од осталих организација. Сувереност државне власти огледа се у супрематији државне власти према свим другим властима унутар те државе, у независности при обављању своје интерне мисије и своје функције на међународном плану. Суверена власт државе је изворна — оригинална, и не изводи се ни из какве друге власти. Тај изворни карактер власти немају, на пример, други субјекти међународног права, као што је било Друштво народа или данас Уједињене нације, које поседују изведену власт тј. власт коју су државе добровољно пренеле на те организације.

Проблем дефинисања суверене власти изазива у пракси често велике тешкоће. Полази се обично од претпоставке да власт има ефективну контролу и моћ владања на целој територији. Поучан је у том погледу пример Финске 1917/18, која се отцепила од Русије у току Октобарске револуције, али су се на њеној територији водиле борбе. Комитет правника формиран од Друштва народа 1922, поводом спора између Финске и Шведске, по питању Аландских острва, у свом извештају истакао је:

„ Кроз дужи временски период нису постојали услови који се захтевају за формирање суверене државе. У јеку револуције и анархије недостајали су извесни битни елементи за постојање државе [...] Политички и друштвени живот био је дезорганизован; власт није била довољно јака да би се одбранила [...] надаље, оспорена је легалност законодавне Скупштине од већег дела становништва [...] Тешко је рећи ког датума је Финска Република дефинитивно конституисана као суверена држава у правом смислу речи. То свакако није био случај пре но што је створена стабилна политичка организација и пре но што су јавне власти постале довољно јаке да се заштите на целој територији земље, без помоћи страних трупа. ”

Литература

• Аврамов, Смиља; Крећа, Миленко (2003). Међународно јавно право. Београд. ISBN 978-86-387-0713-3. 
• Luelen, Ted (2008). Uvod u političku antropologiju. Čačak — Beograd: Umetničko društvo „Gradac” (Zuhra). 
• Čupić, Čedomir (2002). Politička antropologija:hrestomatija. Beograd: Čigoja štampa. 
• Barrow, Clyde W. (1993). Critical Theories of State: Marxist, Neo-Marxist, Post-Marxist. University of Wisconsin Press. ISBN 0-299-13714-7. 
• Bobbio, Norberto (1989). Democracy and Dictatorship: The Nature and Limits of State Power. University of Minnesota Press. ISBN 0-8166-1813-5. 
• Cudworth, Erika (2007). The Modern State: Theories and Ideologies. Edinburgh University Press. ISBN 978-0-7486-2176-7. 
• Dogan, Mattei (1992). „Conceptions of Legitimacy”. Ур.: Paynter, John; et al. Encyclopedia of government and politics. Psychology Press. ISBN 978-0-415-07224-3. 
• Flint, Colin & Taylor, Peter (2007). Political Geography: World Economy, Nation-State, and Locality (5th изд.). Pearson/Prentice Hall. ISBN 978-0-13-196012-1. 
• Hay, Colin (2001). „State theory”. Ур.: Jones, R.J. Barry. Routledge Encyclopedia of International Political Economy: Entries P-Z. Taylor & Francis. стр. 1469—1475. ISBN 978-0-415-24352-0. 
• Joseph, Jonathan (2004). Social theory: an introduction. NYU Press. ISBN 978-0-8147-4277-8. 
• Malešević, Siniša (2002). Ideology, legitimacy and the new state: Yugoslavia, Serbia and Croatia. Routledge. ISBN 978-0-7146-5215-3. 
• Nelson, Brian T. (2006). The making of the modern state: a theoretical evolution. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-7189-0. 
• Rueschemeyer, Dietrich; Skocpol, Theda; Evans, Peter B. (1985). Bringing the State Back In. Cambridge University Press. ISBN 0-521-31313-9. 
• Salmon, Trevor C. (2008). Issues in international relations. Taylor & Francis US. ISBN 978-0-415-43126-2. 
• Sartwell, Crispin (2008). Against the state: an introduction to anarchist political theory. SUNY Press. ISBN 978-0-7914-7447-1. 
• Scott, James C. (2009). The art of not being governed: an anarchist history of upland Southeast Asia. Yale University Press. ISBN 978-0-300-15228-9. 
• Skinner, Quentin (1989). „The state”. Ур.: Ball, T; Farr, J.; Hanson, R.L. Political Innovation and Conceptual Change. Cambridge University Press. стр. 90—131. ISBN 0-521-35978-3. 
• Vincent, Andrew (1992). „Conceptions of the State”. Ур.: Paynter, John; et al. Encyclopedia of government and politics. Psychology Press. ISBN 978-0-415-07224-3. 
• Barrow, Clyde W. (2002). „The Miliband-Poulantzas Debate: An Intellectual History”. Ур.: Aronowitz, Stanley; Bratsis, Peter. Paradigm lost: state theory reconsidered. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-3293-0. 
• Bottomore, T. B., ур. (1991). „The State”. A Dictionary of Marxist thought (2nd изд.). Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-631-18082-1. 
• Bratsis, Peter (2006). Everyday Life and the State. Paradigm. ISBN 978-1-59451-219-3. 
• Faulks, Keith (2000). „Classical Theories of the State and Civil Society”. Political sociology: a critical introduction. NYU Press. ISBN 978-0-8147-2709-6. 
• Feldbrugge, Ferdinand J. M., ур. (2003). The law's beginning. Martinus Nijhoff Publishers. ISBN 978-90-04-13705-9. 
• Fisk, Milton (1989). The state and justice: an essay in political theory. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-38966-2. 
• Friedeburg, Robert von (2011). State Forms and State Systems in Modern Europe. Institute of European History,. 
• Green, Penny & Ward, Tony (2009). „Violence and the State”. Ур.: Coleman, Roy; et al. State, Power, Crime. SAGE. ISBN 978-1-4129-4805-0. 
• Hall, John A., ур. (1994). The state: critical concepts (Vol. 1 & 2). Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-08683-7. 
• Hansen, Thomas Blom; Stepputat, Finn, ур. (2001). States of imagination: ethnographic explorations of the postcolonial state. Duke University Press. ISBN 978-0-8223-2798-1. 
• Hoffman, John (1995). Beyond the state: an introductory critique. Polity Press. ISBN 978-0-7456-1181-5. 
• Hoffman, John (2004). Citizenship beyond the state. SAGE. ISBN 978-0-7619-4942-8. 
• Jessop, Bob (1990). State theory: putting the Capitalist state in its place. Penn State Press. ISBN 978-0-271-00735-9. 
• Jessop, Bob (2009). „Redesigning the State, Reorienting State Power, and Rethinking the State”. Ур.: Leicht, Kevin T.; Jenkins, J. Craig. Handbook of Politics: State and Society in Global Perspective. Springer. ISBN 978-0-387-68929-6. 
• Lefebvre, Henri (2009). Brenner, Neil; Elden, Stuart, ур. State, space, world: selected essays. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-5317-1. 
• Long, Roderick T. & Machan, Tibor R. (2008). Anarchism/minarchism: is a government part of a free country?. Ashgate Publishing. ISBN 978-0-7546-6066-8. 
• Mann, Michael (1994). „The Autonomous Power of the State: Its Origins, Mechanisms, and Results”. Ур.: Hall, John A. The State: critical concepts, Volume 1. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-08680-6. 
• Oppenheimer, Franz (1975). The state. Black Rose Books. ISBN 978-0-919618-59-6. 
• Poulantzas, Nicos & Camiller, Patrick (2000). State, power, socialism. Verso. ISBN 978-1-85984-274-4. 
• Sanders, John T. & Narveson, Jan (1996). For and against the state: new philosophical readings. Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-8165-5. 
• Scott, James C. (1998). Seeing like a state: how certain schemes to improve the human condition have failed. Yale University Press. ISBN 978-0-300-07815-2. 
• Taylor, Michael (1982). Community, anarchy, and liberty. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-27014-4. 
• Zippelius, Reinhold (2010). Allgemeine Staatslehre, Politikwissenschaft (16th изд.). C.H. Beck, Munich. ISBN 978-3-406-60342-6. 
• Uzgalis, William (5. 5. 2007). „John Locke”. Stanford Encyclopedia of Philosophy. CS1 одржавање: Формат датума (веза)

Спољашње везе

• Викикњига: Платон, Психолошки проблем