Зета (држава)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Зета.
Зета
Застава Грб
Застава Грб
Central balkans 1373 1395 sr.png
Српске области, 1373-1395
Географија
Континент Европа
Регија Балкан
Главни град Скадар
Друштво
Религија Православље
Владавина
Владар Балша I
Историјско доба Средњи век
Оснивање 1356.
Престанак 1499.
Догађаји
Штампарија Црнојевића штампа Октоих 4. јануара 1494.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Supposed Serbian Empire flag.svg Српско царство Санџак Црне Горе (Османско царство) Flag of the Ottoman Empire (1453-1517).svg
CoatOfArmsOfJovanStefanovicBrankovic.png Српска деспотовина Црна Гора Martial Banner of Montenegrin clans.svg


Зета или Зента је назив за српску средњовековну државу. Први помен имена Зета налази се код византијског хроничара Кекавмена с краја XI века. У Летопису Попа Дукљанина помиње се први пут у XXX глави као централна област Горње Далмације.

Од почетка XII вијека назив Зета је све више потискивао ранији назив државе - Дукља (ово име се задржало још само у краљевској титули Вукана Немањића и његових насљедника). Зету је Стефан Немања ујединио с Рашком и од тада се она помиње као поморска земља. Током друге половине XIV и у XV вијеку Зетом је управљала локална црногорска властела Балшићи и Црнојевићи, да би 1496. године, након што је из земље избјегао њен посљедњи владар Ђурађ Црнојевић, ушла у састав Османског царства.

Период 1186—1243[уреди]

Након смрти посљедњег владара из династије Војислављевића, настало је раздобље политичких борби око наслеђа пријестола и раздора међу властелом у Дукљи. То ће проузроковати поновну превласт Византије. Велики жупан Рашке, Стефан Немања, није ратовао само на источним границама, продирући у дубину византинске територије. Он је са војском упао у Дукљу, продирући до Дукљанског језера (Скадарско језеро) и Јадранског мора. У коначном успостављању власти над освојеном територијом, Немања ће протерати у Дубровник дукљанску кнегињу Десиславу и кнежевску породицу. По краљу Стефану Првовенчаном, Немања је сматрао да кнежевину Дукљу „насиљем држи грчки народ“, који су (Грци) и своје градове тамо сазидали, а саградивши их Дукљу су сасвим присвојили, називајући је само „грчком облашћу“. Такође, Стефан Првовенчани наводи да је његов отац, Стефан Немања, истицао да је то (Диоклитија и Далмација) његово отчаство и рођење, права му дедовина, казујући да отац по пустошењу градова у Дукљи „истријеби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области“. Овај налет рашких Срба праћен је пустошењем значајнијих мјеста, центара моћи и утврда, у којима су се налазили администрација и византински гарнизони. Током 1185. године, освајањем су разорени дукљански градови: Дањ, Сард, Скадар, Свач и Улцињ. Безуспјешно су се покушавали супроставити само византински војници у утврђеним гарнизонима, старосједелачки становници (још у старом веку романизовани) у приморским градовима и присталице византинске власти, али не остало словенско становништво у плодним жупама, ван градова. Освајање градова у Дукљи завршено је 1186. године. Град Бар је пао касније (око 1189.) и изгледа сачувао своју аутономију, из разлога што је затечено устројство одговарало новом господару. Град Котор је поштеђен разарања, а Стефан Немања је у њега пренио и једну од својих резиденција („двор“). Ромеји (како су византинци себе називали) и њихове присталице, протерани су из градова, а они који су Стефану Немањи изразили лојалност, наставили су са уобичајеним извршавањем обавеза, али сада према њему, као новом владару. О томе Стефан Првовенчани каже: „Народ свој у њима неповређен остави, да служи држави његовој, са страхом и са уреченим данком од Светога“. Дакле, „народ свој“ су били сви они који су спремни да уредно плаћају данак. Феудализам је на овим просторима био тек у успону, а при освајању Дукље Стефан Немања се у „средњовековној свести“ првенствено руководио интересима својим и своје породице, будућих насљедника, па тек потом интересима остале властеле и „народа свога“. Због тога за легитимне владаре Дукље ту није било мјеста. Кнежевска породица, као византински вазали (што је био и сам Немања, до 1180. године) била је непожељна, без обзира на Немањине везе са дукљанским кнежевима, на које се у освајању позивао. Супруга великог кнеза Михаила (посљедњег владара из дукљанске династије) пред Немањом се повукла у Дубровник, 20. августа 1189. године. Забељежено је да су се у њеној пратњи налазили: надбискуп барски Гргур, жупани Чрнеха и Црепун, казнац Грдомил и друга дукљанска властела.

Овај чланак је део серије о
историји Црне Горе, Србије:
Потписи Немање и кнеза Мирослава, из 1186. г.

Стефан Немања се није задржао на освајању Дукље већ је од 1184 до 1185. године покушао освојити и Дубровник са Корчулом, али без успјеха. Са Дубровчанима је потом закључио мир, 1186. године (сачуван је примерак уговора на латинском језику, са потписом Стефана Немање). У овом периоду, осамдесетих година XI века, настао је рукопис Мирослављевог јеванђеља, написан за хумског кнеза и брата Немањиниг, Мирослава. У њему су упоредо заступљена два правописа: зетско-хумски и рашки. Стефан Немањић (? -1228) син великог жупана Немање, наследио је очеву титулу 1196. године и као жупан владао до 1217. године – када постаје краљ Србије, Стефан Првовенчани. Делом његове владавине у Дукљи (отада Зети) влада краљ Вукан (Вук) Немањић, до средине 1208. године. Овај владар Зете (Дукље) био је под централном влашћу краља Србије. Назив „краљ“, за управника једне кнежевине у оквиру већ постојеће краљевине Србије, представљао је настављање самосталне државне традиције краљевства Дукље. Најстаријег Немањиног сина, Краља Вукана, у управи Зетом наслеђује син Ђорђе Немањић, такође са титулом краља Дукље, потом са титулом улцињског кнеза (1241) и дукљанског кнеза (1242). Као насљедник Стефана Првовенчаног, Србијом од 1228 до 1234. године влада краљ Стефан Радослав Немањић (1192 –послије 1235). Умро је као монах Јован. Краљ Стефан Владислав Немањић (? -1267) владао је од 1234. до 1243. године. Пред крај његове владавине, у годинама од 1241. – 1242. долази до велике најезде Татара. Ови су ратници опустошили Угарску и гонили нјиховог кталја Белу IV до обале Јадранског мора. Дио Татара је наставио продор дуж обале Јадрана и прешао границу рашке краљевине, у области кнежевине Зете. Опустошили су утврђени град Котор, али бедеме града Улциња нису успели савладати. Устремили су се на сусједни, епископски град Свач (Шас) између Јадранског мора и Скадарског језера, разоривши га и убивши већину становника. Уништили су Град Дриваст, а вероватно и Сапу, на реци Дриму, јужно од Скадра. Преко рашке области краљевине Србије, Татари су се затим вратили у пределе сјеверно од Црног мора.

Период:1243-1321[уреди]

Стефан Урош I Немањић, краљ[уреди]

Краља Стефана Владислава наслеђује краљ Стефан Урош I Немањић. У току његове владавине име Зете у службеним документима и титулама – престаје се употрбљавати. Као што је већ поменуто, кнежевином Зетом су за ранијих господара Србије управљали „краљеви“. Вукан и два његова сина (Ђорђе и Стефан) носили су ту почасну титулу „дукљанског краља“. Један од краљева Зете, Стефан Немањић, 1252. године подиже у њој и своју задужбину, цркву Успења Богородице (Манастир Морачу). Убрзо након тога Зета губи статус кнежевине у краљевини Србији и њом више не управљају посебно постављени „краљеви“. Наиме, за време владавине Стефана Уроша I Немањића (1243—1276) који је тежио да све држи у својим рукама, огранци породице Немањића више нису постављани за кнежеве појединих области краљевине. Потомци Немањиног брата Мирослава, као хумски кнежеви престају постојати. Оваквим поступком Дукља (Зета) ишчезава из државне симболике. До краља Стефана Владислава, употребљавао се у титулама Немањића назив „Диоклитија с Далмацијом“. Након тог периода, назив Зета нестаје и утапа се у називу „поморске земље“. Службено, рашка се краљевина више не састоји од Рашке и Зете, већ од рашке земље и поморских земаља. Изузимајући Стефана Владислава, који се касније спомиње као краљ (у приморју) већ трећи Вуканов син, Димитрије, имао је, умјесто краља, титулу жупана. Урош I није чак ни свог сина Драгутина поставио као управника Зете или неког другог дела државе, мада је га је и Угарски краљ рачунао као „младог краља Србије“. По писању архиепископа Данила II, краљевић Драгутин је на двору свога оца био " у великој тузи и жалости да нема ниједнога одељеног дела свога отачаства, где би засебно пребивао“.

Краљ Стефан Драгутин[уреди]

Насљедник Уроша I, владао је Србијом од 1276. до 1282. године. Био је ожењен Катарином (Каталина) ћерком угарског краља Стефана V. Од 1282 до 1316. године влада само сјеверним областима Краљевине. Умро је 12. марта 1316. године, као монах Теоктист и сахрањен у Ђурђевим Ступовима.

Краљица Јелена[уреди]

Краљица Јелена (? - 1314)

Када је Драгутин ступио на пријесто краљевине, поступао је другачије од свог оца, па је за господарење Зетом одабрао своју мајку, краљицу Јелену (Анжујску). Поред Зете, управљала је Требињем и крајевима око Плава и Горњег Ибра. Град Улцињ је држала Јеленина сестра, Марија Шор. Краљица Јелена је посебну пажњу посвећивала Приморју. Ова краљица, „рода фружскога“ (из француске породице Анжу, рођака Карла I Анжујског, краља Сицилије и Напуља) била је католкиња и учествовала је у сређивању црквених прилика у католичким областима Зете. Наиме, до средине XIII века је нестао већи број католичких бенедиктинских манастира у Зети, посебно у Боки которској, из разлога што су били преслаби да се одупру православљу. Неки бенедиктински манастири (као на пример „Св. Марија“, у Будви и „Св. Спас“, у Бару) успели су да се одрже. Две велике бенедиктинске опатије биле су под заштитом српских краљева: "Св. Срђ", у области Скадарског језера и "Santa Marija de Rotezo" (на рту Ратац, између Бара и Сутомора). Ратачку опатију су касније, почетком XIV века, богато обдарили краљ Милутин и краљица Јелена, а касније је постала омиљени циљ ходочасника. Још 1283. године постојале су у Котору, Бару и Улцињу фрањевачке мисије (преко огранка Дубровника). Краљици Јелени, заштитници католичких црквених организација, приписује се уздизање тих католичких мисија на ниво манастира, односно оснивање четри фрањевачка манастира, у зетским градовима: Котору, Бару, Улцињу и Скадру. Овај потез краљице је учврстио фрањевце у областима зетског приморја. У то време, Котор је био бискупски, а Бар надбискупски град. Промена на српском пријестолу, 1282. године, којом је Драгутина заменио краљ Милутин, није изазвала промјену у положају њихове мајке, краљице Јелене. Милутин и Драгутин су помагали један другом скоро две деценије послије тога.

Стефан Урош II Немањић - Милутин (око 1253 -1321)[уреди]

Држава Немањића, крајем XIII и почетком XIV века: 1. Милутинова територија; 2. Драгутинова држава; 3. Милутинова освајања до 1299. године; 4. Данашње границе Црне Горе; 5. Привремени губитак територије у Хуму, почетком XIV вијека.

Од 1282. до 1321. године, сменом на пријестолу, Рашком влада краљ Стефан Урош II Немањић - Милутин. Он је том приликом дао обећање брату, дотадашњем краљу Драгутину, да ће наследство сачувати за његове синове. Како је Милутин 1299. године ступио у брак са византинском принцезом Симонидом, бојећи се да ће му синови бути лишени пријестола, Драгутин је заратио са братом, већ од 1301. године. Овај рат је потрајао скоро десет година. Истовремено, са почетком овог рата, водио се и рат између краљевине Србије и Дубровника. Дубровчани су имали предност на мору, па су заузели Мљет и затворили ушће Бојане. Тако су спречавали промет у зетским трговима. Овај рат је у ствари био одјек рата између Византије (савезника краља Милутина) и Венеције, врховног господара Дубровника. У овим сукобима најгоре је прошао град Котор.

Опсада Котора, 1301. године[уреди]

Котор, бедемска кула

Град Котор је у ратним дешавањима нападнут од стране удружених снага: Дубровчана, Венецијанаца, Задрана и Хрвата. Велика војска Дубровчана и њихових савезника, жељела је да потпуно уништи Котор, али нису успели освојити град. У једном од најстарије познатих чланова свог Статута, Которани су објавили да више не важе до тада склопљени уговори и обавезе са Дубровчанима. Ова непријатељства између Краљевине и Дубровника су брзо престала, 1302. године, али су Дубровник и Котор остали у затегнутим односима. Све до 1305. године Дубровчанима је било забрањено да тргују са Которанима и да одлазе у Котор.

Период:1321-1360[уреди]

Државна застава, 1339. г.
Краљевина Србија у југоисточној Европи 1340. године
Година 1347—1351. Мапа ширења велике епидемије куге у Европи, за владавине цара Душана

Краљ Стефан Урош III Немањић – Дечански (око 1275 – 1331) владао је од 1321. године. Сукоб између краља и његовог сина Душана, неповољно је деловао на спољнополитички положај Србије, а границе краљевине сусједи су почели поново да нападају. Након склапања византинско-бугарског савеза (послије 1328) Рашка је била озбиљно угрожена. Међутим, 28. јула 1330. године, у бици код Велбужда, Стефан Урош III – Дечански тешко је поразио бугарског цара, услед чега византински цар одустаје од напада на Рашку краљевину. У овој бици учествовао је и млади краљ Душан. Краљ, a затим и цар, Стефан Урош IV Душан (1308-1355) доспео је до пријестола „свих српских и поморских земаља“ снагом зетске властеле. Наиме, у време владавине Стефана Дечанског, приморским областима и Зетом, као „млади краљ“, управљао је његов син, престолонасљедник Душан (први се пут са том титулом помиње 1326. године). Боравак у овој области временом ствара све дубље повјерење између Душана и зетских великаша, који су добро уочили и били свесни потенцијала престолонасљедника, али и његових по свему судећи оправданих страхова по питању наслеђивања оца. Испоставило се да ће упорни Зетски великаши „младом краљу“ у будућим догађајима дати значајну моралну и зналачки искоришћену војну подршку. Након битке код Велбужда, већ у јесен исте (1330) године, краљ Стефан Дечански борави у Зети. У Светом Срђу, заинтересован за набавку шест галија, прима дубровачко посланство. Неколико месеци касније, фебруара 1331. године, у Зети долази до сукоба краља Стефана Дечанског и његовог сина Душана, на чијој су страни били зетски великаши. Српски краљ је са војском упао у Зету и опустошио Душанову област, као и његов „двор“ који се налазио близу града Скадра, на обали Дримца. Млади краљ је са зетском властелом побегао на другу страну Дрима, тражећи помоћ, савјете и подршку Дубровчана. Овај догађај је изазвао нереде и несигурност у читавој краљевини, што се нарочито одразило на трговину. Након што су Дубровчани успјешно посредовали у измирењу оца и сина, у мају 1331. године, у земљи је завладао мир. Биограф Дечанског говори о измирењу и повратку старог краља „у своју државу“. Међутим, по биографу, краљ је наставио да мрзи сина, што ће опет довести до сукоба, док се Душан представља у позитивном свјетлу, покушавајући смерно да умилостиви оца. Претпоставља се, да је Душан основано страховао да ће пријесто наследити његов полубрат Симеон (Синиша) од друге краљеве жене Марије. У вези са тим се поставља питање: да ли је биографија писана касније, за владавине и под утицајем краља Душана, обзиром да је неодређена и једнострана. Неповерљив према оцу, Душан је своју властелу у Зети позвао да пођу „у стране народе, да не погинемо превременом смрћу“. Зетски властелини су одлучно одбили овај Душанов предлог, не желећи напустити своја имања и породице. Успели су убедети престолонасљедника да се супроставе краљу. Са малобројном војском својих присталица, претежно Зећана, Душан успева изненадити оца, опколивши га у дворцу Неродимљи. Након бекства, Стефан Дечански, поново је опкољен у Петричу, и присиљен на предају. Након два мјесеца тамновања у Звечану, српски краљ Стефан Дечански изгубио је живот под нејасним околностима. Владар несрећне судбине, сахрањен је у манастиру Дечани, четри године по својој смрти, након што је грађевина завршена. Већ 22. септембра 1331. године, у дворцу Сврчину, Душан је крунисан за краља Србије, као Стефан Душан.

Цар Душан (1308—1355)

Нови краљ у Зети није поставио младог краља, као управника, обзиром да још није имао дјеце. Године 1332. забележена је у Зети побуна војводе Богоја и арбанашког властелина Димитрија Суме, који су били незадовољни, што од краља нису били награђени онако како су очекивали. Побуњеници су наносили штете млетачким и дубровачким трговцима, али нема података о томе како је ова побуна угушена. Барски надбискуп Гијом Адам, у једном спису предочава француском краљу да се „краљевство Рашке“ може освојити са 1000 коњаника и 5000 до 6000 пјешака, уз помоћ угњетених становнишрва у градовима. Међутим, то је била погрешна процјена. Зетска властела, било Срби, Арбанаси или Латини, ни у једној борби коју су рашки краљеви водили са спољним непријатељем, нису окренули леђа својим владарима. То се показало тачним и касније, у многим биткама које је водио краљ и цар Душан. Стефан Душан влада као краљ Рашке од 1331. до 1345. године. Са царском титулом владао је од 1345. до 1355. године. Године 1349. донесен је Закон Благовјерного Цара Душана (Душанов Законик) а допуњен је 1354. године. Душанов успон показује како је Зета у XIV веку добила значајнију улогу у држави, захваљујући снажној властели, трговини и значајним изворима прихода од градова и тргова.


Зета у доба Балшића (1360—1421)[уреди]

Посједи Балшића у вријеме Страцимира и Ђурађа I
Грб Балшића

Од 1360. до 1421. године Зетом господари династија Балшића. Сједиште Балше I, као једног од обласних господара (од 1360. године и најмоћнијег) у Доњој Зети, било је у Скадру. Касније, по свом успону, Балшићи су повремено боравили у Улцињу или Бару и имали тамо вјероватно свој двор, али су се задржавали и по другим мјестима гдје су им се налазиле сеоске резиденције. Са својим синовима (Страцимиром, Ђурђем и Балшом) Балша I је постепено ширио власт и на област Горње Зете, а на рачун властелинске породице Црнојевића. Након Балше I, Зетом је до 1378. године владао Ђурађ I Балшић. До своје погибије 1385. године на Саурском пољу, Зетом влада Балша II Балшић, а након њега, од 1385. до 1403. године, Ђурађ II Страцимировић Балшић. Године 1387 Ђурађ II ступа у брак са Јеленом (Јелом) ћерком кнеза Лазара, али са својом војском 1389. године не учествује у Косовској бици. Године 1396. Ђурађ II се лако ријешио да град Скадар и Дриваст преда Млечанима, обзиром да сам није био у стању да их одбрани од Турака. Услов је био да му Сенат Републике плаћа годишњу провизију од 1000 дуката, колико је отприлике износио његов чист приход са тог подручја. На подручју Зете, нарочито од почетка XV вијека, примјетан је успон тзв. ратничких дружина. Ратничке дружине нису биле велике: од 20 до 50 бораца. Као такве, препуштене само себи, тешко би дуго опстајале. Међутим, удруживањем би се стварале значајне војне снаге. О њих су се отимали међусобно зараћени феудалци и градови, па и страни освјачи (Млечани) награђујући их за ратничке подухвате. Самим тим, ове ратничке дружине су имале значајну улогу у политичком животу Зете. Од 1402. до 1421. године, Зетом је владао Балша III Балшић. Јелена Балшић, мајка новог господара Зете Балше III, прећи ће 1411. године у Велико војводство (које је у саставу Краљевине Босне захватало западни и сјеверозападни дио данашње Црне Горе) преудајом за великог војводу, Сандеља Хранића. Прије тога, покушаваће да се са сином супростави продору Млечана у Зету. Наиме, користећи распад Српског царства, Венеција се полако ширила на обалама Зете. Најприје је посијела Драч и Љеш, а од 1396. године и Скадар, Дриваст и Св. Срђ на Бојани. Балша и његова мајка Јелена, водили су дуге и исцрпљујуће ратове са Млечанима, настојећи да им се одупру и поврате изгубљене градове и области у приморју (Први и Други скадарски рат). Венеција је ипак успјела да од 1405. до 1412. године држи у својим рукама градове: Бар, Будву и Улцињ. Да буде под Млетачком влашћу тежио је град Котор, што је и остварио 1420. године. Улцињ је потпао под власт Венеције 1421. године, а Будва привремено, од 1420. до 1426. године. Млечани су привремено запосједали и губили: Луштицу, Грбаљ и Паштровиће.

Владавина деспота (1421—1452)[уреди]

Српски деспоти из XV вијека: Стефан Лазаревић (1377-1427) и Ђурађ Бранковић (1375-1456)

Године 1421. након смрти последњег владара из династије Балшића – Балше III, настаје општа пометња у Зети. Последњом вољом Балше III Зета је припала његовом ујаку Стефану Лазаревићу и припојена је Српској деспотовини. Не марећи за то, ситуацију користе Млечани, посједајући градове Балшића у Доњој Зети (Дриваст, 10. маја 1421. и Улцињ, 15. маја 1421. године). Ђурађ и Љеш Ђурашевић узимају више Балшиних села. Војвода босански, Сандељ Хранић (у то вријеме зет деспота Стефана Лазаревића) без успјеха жели искористити пометњу у Зети, тражећи од Млечана уступање Горње Зете и градова Бара и Будве у Доњој Зети. Стефан Балшић Мармонте се није најбоље снашао у овим догађајима или на њега нико није обраћао пажњу. У августу 1421. године српски деспот Стефан Лазаревић стиже са војском у Зету, уз сигурно залеђе новог султана, Мурата II. Заузео је Дриваст, а затим Бар, средином новембра 1421. године. Млечани су задржали Скадар, Улцињ и Будву (до 1426), лишени сваке власти у највећем дијелу подручја ван градских зидина. Деспотове војводе (Љеш и Ђурађ Ђурашевић) заузимају подручје Светомихољске метохије и Грбаљ. Чврста деспотова власт у Зети је уздрмана непосредно пред његову смрт из разлога што је турски султан Мурат уговор деспота Стефана Лазаревића са угарским краљем Жигмундом протумачио као невјерство и са трупама упао из Бугарске у Србију. По смрти деспота Стефана (19. јула 1427. године) нови деспот, Ђурађ Бранковић, преузима власт у врло тешким околностима. Трогодишње примирје склопљено између Жигмунда и Мурата, омогућило је Ђурађу да се помири са Турцима и влада Рашком деспотовином као вазал. Владајући у бурном периоду балканске историје, овај је деспот доживио и то да Турци распишу уцјену за његову главу, као и осљепљење својих синова од стране Османлија, 1441. године. Исте године, привремено је изгубио Горњу Зету и град Бар у Доњој Зети (продори босанског војводе Стефана Вукчића Косаче). Нису успјели деспотови покушаји продора у млетачки дио Доње Зете, 1448. године. Ђурађ Бранковић се потпуно повукао из Зете (осим града Медуна) послије сукоба са Млечанима и горњозетском властелом, односно након два војна пораза нанесена му од млетачког војводе Стефанице Црнојевића, 1452. године.

Стефан Лазаревић (владао од 1421—1427)[уреди]

Стефан Лазаревић (1377-1427) деспот, господар је Зете од 1421—1427. године. Син кнеза Лазара и ујак посљедњег владара из династије Балшића, најпре је, од 1389. до 1402. године, владао Србијом као кнез и вазал турског султана Бајазита Првог.

Деспотовина Стефана Лазаревића 1422. године и границе млетачких посједа у Зети

За рачун овог султана је са својим одредима учествовао у турским освајачким походима. Византијски цар Иван VII Палеолог прогласио га је за деспота Србије послије турског пораза у бици код Ангоре (1402). Године 1403. ступа у вазални однос према Угарској.

Стефан Лазаревић је био вјешт дипломата и добар војсковођа, што су цијенили како Турци, тако и Угри. Од Хрватско-угарског краља, Жигмунда, добио је у посјед Београд, Голубац, град и рудник Сребреницу у Босни, као и многе феудалне посједе у Угарској. Од турског султана Мехмеда II је добио неколико градова и предела. По смрти свог сестрића, посљедњег владара из династије Балшића, вољом Балше III добио је 1421. године и Зету. Исте године стигао је са војском у зетско приморје. Овим се Стефанова држава по обиму сматрала једнаком Србији у доба прије краља Милутина. Стефан је имао несугласица са новим султаном Муратом II. Нови господар Зете је преко посланика покушао водити преговоре у Венецији, па потом наставио раније сукобе Балшића са Млечанима око градова у приморју.

Мировни уговори са Венецијом[уреди]

Године 1423. борбу у Зети препушта свом сестрићу Ђурђу Бранковићу (чији су се посједи граничили са ранијим посједима Балшића). Односи између Српске деспотовине и Млечана су оставли затегнути и послије склапања мира код Св. Срђа, 12. августа 1423. године, обзиром да сва спорна питања (Будва, солане у Грбаљском пољу, Паштровићи, Луштица и дијелови Скадарског и Барског дистрикта) нису била ријешена.

Кула бедема Старог града (Будва)

Нови уговор између Венеције и Ђурђа Бранковића (представника деспота Стефана Лазаревића) склопљен је 26. августа 1424. године у копаоничкој Плани. Како су и даље остали значајни територијални спорови, Венеција је предлагала међународну арбитражу (византијског цара, принцепса Ахеје, или комуне Фиренце, Сјене, Анконе, па и Болоњски или Сијенски универзитет). Без предлагане арбитраже, 26. априла 1426. године са скадарским капетаном Франћеском Квирином, склопљен је трећи споразум. Деспотовини је остала Ратачка опатија, код Бара и солане Балшића, са поданицима, у Грбаљском пољу, а Венецији су поред неких утврда припали и Паштровићи. Након овога, деспот Стефан је препустио управу над Зетом сестрићу, па се Ђурађ са породицом августа 1426. године преселио у зетско приморје. Пошто су мјешовите комисије утврдиле разграничења, потписан је и нови уговор између Ђурађа и представника Венеције (Франћеско Квирин) 11. новембра 1426. године у Дривасту.

Уз приближавање турске војске, изненадном смрћу деспота Стефана, пропао је и покушај да се независност Србије и очува. Величину његове државничке и ратничке способности приказује и то да је његова смрт, по наводима савременика, „изазвала ужас у народу“.

Ђурађ Бранковић (валадао Зетом од 1427—1452)[уреди]

Ђурађ Бранковић (1375-1456) кнез и деспот, владао је Зетом од 1427 до 1456. године. Смрт Стефана Лазаревића затекла је новог господара у Зети, којом је управљао у име деспота. Ђурађ се дмах вратио у Србију, ради рјешавања крупнијих питања. За српског владара је признат од стране турског султана и угарског краља. Добивши деспотску титулу од византијског цара, сазидао је и пријестоницу Смедерево. У Зети су се за његове власти (коју је представљао војвода Алтоман) одметнули властелини Ђурађ и Љеш Ђурашевић, нудећи се Венецији, али их је ова одбила, сматрајући да су они још увијек „поданици и вазали господина Ђурђа“.

Смедеревски споразум, из 1435.[уреди]

Српско-млетачки уговор од 14. августа 1435. године, склопљен је у Смедереву, у тешком тренутку за Деспотовину, јер је истицао споразум са султаном. Стијешњен између двије силе (Турске и Угарске) што је Венеција добро искористила, преговарајући у за њега најтежем тренутку, довео је својим попуштањем (одрицањем од територија и права) у незавидан положај своје достојанственике у Зети. Одредбама уговора, Венецији између осталог припадају и „катуни Црне Горе“ (у то вријеме узак појас планина, до врхова масива, уз море, а изнад Котора, Грбља и Будве и више Паштровића). Млечани су уз споразум додали и дугачак списак штета које су венецијанским поданицима учинили војвода зетски Алтоман, властела Ђурашевићи, Барани, Будвани, Његуши и други деспотови људи, до најситнијих појединачних примјера (детаљисање и прецизност су били одлика Млечана) што је за Србе било несхватљиво ситничарење. Тражена је и наплата дугова самог деспота Ђурађа, као и почившег деспота Стефана Лазаревића. Млечани нису заузимали велике посједе одједном, већ су дугим и стрпљивим радом на терену придобијали „кућу по кућу“. До 1435. године српској су деспотовини, у приморју Зете, одузели све, сем: Бара и Будве. Велико вијеће, у Венецији, 31. децембра 1435. године, изабрало је Ђурђа Бранковића, са синовима и наследницима, за млетачког грађанина и племића (свечани документ написан је 26. марта 1436. године и на њега стављен златни печат Млетачке републике) чиме је истовремено српски деспот постао и члан Великог вијећа.

Борбе у Доњој Зети и губитак Зете[уреди]
Ратом у Зети, уз савезништво Стефанице Црнојевића, босанском војводству С. В. Косаче је припојена Горња Зета и освојен град Бар у Доњој Зети.
Посједи Млечана у зетском приморју (Доња Зета) 1448. године.
Покушај освајања Бара: 1. Алтоман и 2. Стефаница Црнојевић (војводе Ђурађа Бранковића); 3. Паштовићи (већина) на страни српског деспота Ђурађа; 4. Плаћена ратничка дружина Мркојевићи (највише су допринјели побједи Млечана, средином јула 1448.).

Када је Ново Брдо пало под турску власт 1441. године и напади се наставили на остале дијелове Србије – Ђурађу Бранковићу је на управу остала само Зета. У немилости код Турака, продором босанског војводе и турског вазала Стефана Вукчића Косаче (уз савезништво са војводом Стефаницом Црнојевићем, којем је Косача узео сина за таоца), Ђурађ привремено губи Горњу Зету и град Бар (Доња Зета) 1441. године. Турци су упали у остале дијелове Деспотовине, избјегавајући Зету и намјењујући је свом вазалу С. В. Косачи. Након повратка на власт, деспот повраћа Г. Зету и 1448. године врши војну офанзиву на млетачка упоришта (градове) у Доњој Зети. Међутим, његове војводе Алтоман и Стефаница Црнојевић, којима се придружује већина Паштровића, не нападају бедеме Бара. По свему судећи, насјели су на лукавство Млечана, који су Алтоманове људе успјели да увјере у издајство Стефанице, гласним позивима са тврђаве, проносећи гласине о савезништву Млечана са горњозетским војводом и потурајући Алтоману фалсификовано писмо. Нападачи под командом војводе Алтомана су доведени у заблуду, па се у нереду повлаче. млетачки војвода из Бара, Данило Ђурић, користећи прилику, уз помоћ плаћене ратничке дружине Мркојевића, у потјери наноси веће губитке Алтомановим одредима. Стефаница Црнојевић, у брдима изнад Бара (гдје је био размјештен његов дио војске) успијева да избјегне заробљавање, захваљујући, како је записано, калуђеру Исајији (за казну, касније му је од стране Млечана одузет виноград) и Андрији Бриску (под пријетњом вјешала протјеран са свих млетачких посједа). За други деспотов поход на приморје, није јасно како се одвијао. Помиње се упућивање Ђурђевих снага на Бар, међу којима и 1000 Мађара, као и штета коју је деспотов војвода Стефаница Црнојевић са својим одредима починио у околини Котора: пљачкајући, палећи куће и сјекући винограде, све до зидина града. Већ 1451. године, Которани воде акцију за придобијање горњозетског војводе, који је под командом српског деспота представљао велику опасност за подручје Котора. Године 1452. деспотов војвода Стефаница Црнојевић прелази на страну Млетачке републике. Узима титулу млетачког војводе и гуши побуну у Грбљу (фебруара исте године) чиме спречава и буну у Паштровићима. То је био разлог да реагује деспотов војвода из Подгорице, Алтоман, који уз учешће турских одреда и дијела војника из Горње Зете, пали готово све куће у селима која су припадала Стефаници Црнојевићу (од 590, попаљено је 570 објеката). Након тога, војвода Алтоман у свом напредовању, на прилазима Доњој Зети, доживљава неочекиван пораз од војске Стефанице Црнојевића. Ни слање нове Ђурђеве војске није уродило плодом. Под командом Тома Кантакузина, 14. септембра 1452. године, Ђурађеви одреди доживљавају нови пораз од Стефанице Црнојевића. Деспотове снаге бивају потиснуте из свих предјела Горње Зете, осим из тврђаве Медун. Последњи траг деспотове власти у Зети везује се за почетак 1456. године, када је своју тврђаву Медун (годинама одсјечену од остатка Деспотовине) мада је посада жељела прићи Млечанима, Ђурађ предао Турцима.

Брат од стрица посљедњег господара Зете из династије Балшића, Балше III, Стефан Балшић (Дубровчани су га звали Стефан де Мармонте) покушао је од Ђурађа Бранковића да поврати изгубљене области у Зети, на које је сматрао да има право. Остао је без подршке и ови покушаји из 1429. године нису му успели. Након тога Стефан Балшић је пришао Млечанима и за њихов рачун ратовао у Ломбардији и Фурланији. Породици Мармонте, која је имала посједе у Апулији, губи се сваки траг око 1480. године.

Зета (Црна Гора) у доба Црнојевића (1451—1499)[уреди]

Грб Црнојевића
Најранији посједи фамилије Црнојевић.
Насловна страница Октоиха - првогласника
Монограм са печата Ивана Црнојевића

Након првог пада Српске деспотовине под турску власт 1439, такво стање су искористили Млеци да до 1443. заузму цио обалски појас појас Доње Зете од Бојане до Котора. Тако су под њихову власт пали и градови: Улцињ, Бар и Будва. У освојеним мјестима, Млечани су своје племство постављали за ректоре (начелнике). У то доба се у Зети уздижу Црнојевићи, старосједиоци подловћенског масива и најспособнији од њих Стефан Црнојевић убрзо постаје први војвода Горње Зете. Суочен са турском опасношћу са истока, Стефан Црнојевић ступа у вазални однос са Млетачком републиком, која га 1451. заузврат признаје за врховног војводу Зете.

Иван Црнојевић, владао је Зетом од 1465—1490. године[уреди]

Стефана је наслиједио његов син Иван (господар Зете 1465—1490). Да би се лакше бранио од турске инвазије, Иван је пренио пријестоницу из Жабљака у Цетиње, стари посјед Црнојевића под Ловћеном. Послије пада Србије (1459), Босне (1463) и Херцеговине (1482), Зета постаје посљедњи бранилац слободе и оаза средњовјековних традиција.

Црнојевића штампарија[уреди]

Само четрдесетак година од штампања Гутембергове Библије (1455) у Црној Гори се оснива прва ћирилична штампарија на Балкану. Ову штампарију је водио јеромонах Макарије. Да ли је основана од Ивана или Ђурађа Црнјевића, када је и гдје почела са радом (у Млецима, Ободу или Цетињу) и шта је са њом било послије Ђурђевог одласка из Црне Горе (крај 1496) није потпуно расвијетљено. На значај ове штампарије указује и чињеница да је у вријеме њеног рада многи од великух европских градова нису посједовали (Берлин је оснива 1540. год. Москва 1553. године. Варшава 1580. год. Цариград 1729, а на словенском југу: Београд 1552. године, Љубљана 1575. године и Загреб 1695. године ). Како је Иван Црнојевић био у добрим односима са Републиком Св. Марка, у пероду од 1466. до почетка 1478. године (од почетка 1479. до краја живота ступио у отворено непријатељство са Венецијом) имајући у виду да се штампарија у Венецији појавила 1469. године - претпоставља се да је при крају периода савезништва (1476—1478) основана штампарија у Црној Гори. У то вријеме Црна Гора, била је незнатне војно-политичке моћи. Бројала је око 20 до 30.000 становника и обухватала је само планинске предјеле између Бока которске и Скадарског језера. У штампарији Црнојевића је штамшано пет књига: „Октоих првогласник“ (1493/94); „Октоих петогласник“ (једина илустрована цетињска инкунабула) као наставак претходне књиге; „Псалтир“ (Цетиње, 1495) ; „Требник“ (Молитвеник за вјенчање и крштење) и „Четворојеванђеље“ (познато по препису из 1498).

Ђурађ Црнојевић[уреди]

Након изненадне смрти Ивана Црнојевића, на зетски пријесто долази његов син Ђурађ Црнојевић (господар Зете 1490—1496). Црна Гора ће изгубити своју самосталност 1499. и постаће обичан кадилук. Само су њена брђанска племена, као и Албанци, очувала, у својим планинама извјесне патријархалне традиције локалне и племенске аутономије. Један члан династије Црнојевића, Станиша, трећи син Иван-бега Црнојевића, као потурчени Скендербег, држао је ту земљу до 1528, али као посебан турски санџак са сједиштем у Жабљаку. Од 1528. тај црногорски санџак припојен је скадарском, а мјесто санџак-бега јављају се војводе као његови заменици, који то звање купују од санџака. Црногорски санџак обновио је 1592. Пећанац Дервиш Алић, с облашћу на десној страни Бојане и с мјестима Баром и Улцињем, али само на кратко вријеме. Под влашћу Турске Црна Гора је остала све до 1684.

Владари[уреди]

1186—1356. Са Рашком чини средњовјековну Србију с династијом Немањића на челу:

1356—1421. Династија Балшића:

1421—1435. Дио је Српске деспотовине:

1435—1499. Династија Црнојевића:

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Зета (држава)