Чаробни кварк
Композиција | Елементарна честица |
---|---|
Статистике | Фермионска |
Генерација | Друга |
Интеракције | Јака, слаба, електромагнетна, гравитациона |
Симбол | ц |
Античестица | Чаробни антикварк (ц) |
Теорије | Шелдон Глашоу, Џон Илиопулос, Лучијано Мајани (1970) |
Откривен |
|
Маса | +0,025 −0,035 ГеВ/ц2 1,275[1] |
Распад у | Страни кварк (~95%), доњи кварк (~5%)[2][3] |
Наелектрисање | +2/3 е |
Боја набоја | Да |
Спин | 1/2 |
Слаби изоспин | ЛХ: +1/2, РХ: 0 |
Слаби хипернабој | ЛХ: +1/3, РХ: +4/3 |
Чаробни кварк или шармантни кварк (енгл. charm quark), или ц кварк (од његовог симбола, c) трећи је најмасовнији од свих кваркова, типа елементарних честица. C кваркови се налазе у хадронима, који су субатомске честице начињене од кваркова. Примери хадрона који садрже ц кваркове укључују Ј/ψ мезон (Ј/ψ), D мезоне (D), ц сигма барионе (Σ) и друге ц честице.
Он је заједно са страним кварком део друге генерације материје, и има електрични набој од +2/3 е и голу масу од +0,025
−0,035 ГеВ/ц2. 1,275[1] Као и сви кваркови, ц кварк је елементарни фермион са спином 1/2, и доживљава све четири фундаменталне интеракције: гравитацију, електромагнетизам, слабе интеракције и јаке интеракције. Античестица ц кварка је чаробни антикварк (који се понекад назива и античаробни кварк или једноставно anticharm), који се од њега разликује само по томе што нека од његових својстава имају једнаку магнитуду али супротан знак.
О постојању четвртог кварка спекулисали су бројни аутори око 1964. године (на пример, Џејмс Бјоркен и Шелдон Глашоу[4]), мада се његово предвиђање обично приписује Шелдону Глашоу, Џону Илиопулосу и Лучијану Мајану у 1970. години (погледајте ГИМ механизам).[5] Прва ц честица (честица која садржи ц кварк) која је откривена је био Ј/ψ месон. Њега су открили тим при Станфордском линеарно акцелераторском центру (СЛАЦ), који је предводио Бартон Рихтер,[6] и тим при Националној лабораторији у Брокхејвену (БНЛ), који је предводио Самјуел Тинг.[7]
Откриће Ј/ψ из 1974. године (и тиме ц кварка) покренуло је низ научних продора који су у колективно познати као Новембарска револуција.[8][9]
Хадрони који садрже чаробне кваркове[уреди | уреди извор]
Неки од хадрона који садрже чаробне кваркове су:
- D мезони садрже чаробни кварк (или његову античестицу) и горњи или доњи кварк.[10]
- D мезони садрже чаробни кварк и страни кварк.
- Постоји мноштво чармонијумских (енгл. charmonium) стања, на пример Ј/ψ честице. Оне се састоје од чаробног кварка и његове античестице.
- Чаробни бариони су уочени, и они су именовани по аналогији са страним барионима (е.г. Λ+ц).
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б M. Танабасхи; et al. (2018). Партицле Дата Гроуп. „Ревиеw оф Партицле Пхyсицс”. Пхyсицал Ревиеw D. 98 (3): 030001. дои:10.1103/ПхyсРевД.98.030001.
- ^ Р. Наве. „Трансформатион оф Qуарк Флаворс бy тхе Wеак Интерацтион”. Приступљено 6. 12. 2010. „Тхе ц qуарк хас абоут 5% пробабилитy оф децаyинг инто а д qуарк инстеад оф ан с qуарк.”
- ^ К. Накамура; et al. (2010). Партицле Дата Гроуп. „Ревиеw оф Партицлес Пхyсицс: Тхе ЦКМ Qуарк-Миxинг Матриx” (ПДФ). Јоурнал оф Пхyсицс Г. 37 (75021): 150. Бибцоде:2010ЈПхГ...37г5021Н. дои:10.1088/0954-3899/37/7а/075021.
- ^ Б.Ј. Бјоркен; С.L. Гласхоw (1964). „Елементарy партицлес анд СУ(4)”. Пхyсицс Леттерс. 11 (3): 255—257. Бибцоде:1964ПхЛ....11..255Б. дои:10.1016/0031-9163(64)90433-0.
- ^ С.L. Гласхоw; Ј. Илиопоулос; L. Маиани (1970). „Wеак Интерацтионс wитх Лептон–Хадрон Сyмметрy”. Пхyсицал Ревиеw D. 2 (7): 1285—1292. Бибцоде:1970ПхРвД...2.1285Г. дои:10.1103/ПхyсРевД.2.1285.
- ^ Ј.-Е. Аугустин; et al. (1974). „Дисцоверy оф а Нарроw Ресонанце ин е+е− Аннихилатион”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 33 (23): 1406. Бибцоде:1974ПхРвЛ..33.1406А. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.33.1406.
- ^ Ј.Ј. Ауберт; et al. (1974). „Еxпериментал Обсерватион оф а Хеавy Партицле Ј”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 33 (23): 1404. Бибцоде:1974ПхРвЛ..33.1404А. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.33.1404.
- ^ ретриевед 25 Септембер 2014
- ^ „Схаред Пхyсицс призе фор елементарy партицле” (Саопштење). Тхе Роyал Сwедисх Ацадемy оф Сциенцес. 18. 10. 1976. Приступљено 23. 4. 2012.
- ^ C. Амслер ет ал.. (2008): Qуарк Модел
Литература[уреди | уреди извор]
- L. Ледерман (1978). „Тхе Упсилон Партицле”. Сциентифиц Америцан. 239 (4): 72—81. Бибцоде:1978СциАм.239д..72Л. дои:10.1038/сциентифицамерицан1078-72.
- Р. Наве. „Qуаркс”. ХyперПхyсицс. Георгиа Стате Университy, Департмент оф Пхyсицс анд Астрономy. Приступљено 29. 6. 2008.
- А. Пицкеринг (1984). Цонструцтинг Qуаркс. Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 114—125. ИСБН 978-0-226-66799-7.
- Ј. Yох (1997). „Тхе Дисцоверy оф тхе б Qуарк ат Фермилаб ин 1977: Тхе Еxперимент Цоординатор'с Сторy” (ПДФ). Процеедингс оф Тwентy Беаутифул Yеарс оф Боттом Пхyсицс. АИП Цонференце Процеедингс. 424: 29—42. Бибцоде:1998АИПЦ..424...29Y. дои:10.1063/1.55114. Приступљено 24. 7. 2009.
- M.С. Соззи (2008а). „Паритy”. Дисцрете Сyмметриес анд ЦП Виолатион: Фром Еxперимент то Тхеорy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 15–87. ИСБН 978-0-19-929666-8.
- M.С. Соззи (2008б). „Цхарге Цоњугатион”. Дисцрете Сyмметриес анд ЦП Виолатион: Фром Еxперимент то Тхеорy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 88–120. ИСБН 978-0-19-929666-8.
- M.С. Соззи (2008ц). „ЦП-Сyмметрy”. Дисцрете Сyмметриес анд ЦП Виолатион: Фром Еxперимент то Тхеорy. Оxфорд Университy Пресс. стр. 231–275. ИСБН 978-0-19-929666-8.
- C. Амслер; et al. (2008). Партицле Дата Гроуп. „Ревиеw оф Партицле Пхyсицс”. Пхyсицс Леттерс Б. 667 (1): 1—1340. Бибцоде:2008ПхЛБ..667....1П. дои:10.1016/ј.пхyслетб.2008.07.018.
- С.С.M. Wонг (1998). „Нуцлеон Струцтуре”. Интродуцторy Нуцлеар Пхyсицс (2нд изд.). Неw Yорк (НY): Јохн Wилеy & Сонс. стр. 21–56. ИСБН 978-0-471-23973-4.
- W.Е. Бурцхам, M. Јобес (1995). Нуцлеар анд Партицле Пхyсицс (2нд изд.). Лонгман Публисхинг. ИСБН 978-0-582-45088-2.
- Р. Сханкар (1994). Принциплес оф Qуантум Мецханицс (2нд изд.). Неw Yорк (НY): Пленум Пресс. ИСБН 978-0-306-44790-7.
- Ј. Стеинбергер (1989). „Еxпериментс wитх хигх-енергy неутрино беамс”. Ревиеwс оф Модерн Пхyсицс. 61 (3): 533—545. Бибцоде:1989РвМП...61..533С. дои:10.1103/РевМодПхyс.61.533.
- К. Готтфриед, V.Ф. Wеисскопф (1986). „Хадрониц Спецтросцопy: Г-паритy”. Цонцептс оф Партицле Пхyсицс. 2. Оxфорд Университy Пресс. стр. 303—311. ИСБН 978-0-19-503393-9.
- Ј.W. Цронин (1980). „ЦП Сyмметрy Виолатион—Тхе Сеарцх фор итс оригин” (ПДФ). Тхе Нобел Фоундатион.
- V.L. Фитцх (1980). „Тхе Дисцоверy оф Цхарге—Цоњугатион Паритy Асyмметрy” (ПДФ). Тхе Нобел Фоундатион.
- С.W. Херб; Хом, D.; Ледерман, L.; Сенс, Ј.; Снyдер, Х.; Yох, Ј.; Аппел, Ј.; Броwн, Б.; Броwн, C.; Иннес, W.; Уено, К.; Yаманоуцхи, Т.; Ито, А.; Јöстлеин, Х.; Каплан, D.; Кепхарт, Р.; et al. (1977). „Обсерватион оф а Димуон Ресонанце ат 9.5 Гев ин 400-ГеВ Протон-Нуцлеус Цоллисионс”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 39 (5): 252—255. Бибцоде:1977ПхРвЛ..39..252Х. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.39.252.
- Ј.Ј. Ауберт; Бецкер, У.; Биггс, П.; Бургер, Ј.; Цхен, M.; Еверхарт, Г.; Голдхаген, П.; Леонг, Ј.; МцЦорристон, Т.; Рхоадес, Т.; Рохде, M.; Тинг, Самуел; Wу, Сау; Лее, Y.; et al. (1974). „Еxпериментал Обсерватион оф а Хеавy Партицле Ј”. Пхyсицал Ревиеw Леттерс. 33 (23): 1404—1406. Бибцоде:1974ПхРвЛ..33.1404А. дои:10.1103/ПхyсРевЛетт.33.1404.
- Ј.Е. Аугустин; Боyарски, А.; Бреиденбацх, M.; Булос, Ф.; Дакин, Ј.; Фелдман, Г.; Фисцхер, Г.; Фрyбергер, D.; et al. (1974). „Discovery of a Narrow Resonance in e+e− Annihilation”. Physical Review Letters. 33 (23): 1406—1408. Bibcode:1974PhRvL..33.1406A. doi:10.1103/PhysRevLett.33.1406.
- M. Gell-Mann (1964). „A Schematic of Baryons and Mesons”. Physics Letters. 8 (3): 214—215. Bibcode:1964PhL.....8..214G. doi:10.1016/S0031-9163(64)92001-3.
- Ahmad, Ishfaq (1965). „the Interactions of 200 MeV π± -Mesons with Complex Nuclei Proposal to Study the Interactions of 200 MeV π± -Mesons with Complex Nuclei” (PDF). CERN documents. 3 (5).
- G. Gamow (1988) [1961]. The Great Physicists from Galileo to Einstein (Reprint изд.). Dover Publications. стр. 315. ISBN 978-0-486-25767-9.
- E. Wigner (1937). „On the Consequences of the Symmetry of the Nuclear Hamiltonian on the Spectroscopy of Nuclei”. Physical Review. 51 (2): 106—119. Bibcode:1937PhRv...51..106W. doi:10.1103/PhysRev.51.106.
- H. Yukawa (1935). „On the Interaction of Elementary Particles” (PDF). Proc. Phys. Math. Soc. Jap. 17 (48).
- W. Heisenberg (1932). „Über den Bau der Atomkerne I”. Zeitschrift für Physik (на језику: немачком). 77: 1—11. Bibcode:1932ZPhy...77....1H. doi:10.1007/BF01342433.
- W. Heisenberg (1932). „Über den Bau der Atomkerne II”. Zeitschrift für Physik (на језику: немачком). 78 (3–4): 156—164. Bibcode:1932ZPhy...78..156H. doi:10.1007/BF01337585.
- W. Heisenberg (1932). „Über den Bau der Atomkerne III”. Zeitschrift für Physik (на језику: немачком). 80 (9–10): 587—596. Bibcode:1933ZPhy...80..587H. doi:10.1007/BF01335696.
- Glashow, S. L.; Iliopoulos, J.; Maiani, L. (1970). „Weak Interactions with Lepton-Hadron Symmetry”. Physical Review D. 2 (7): 1285—1292. Bibcode:1970PhRvD...2.1285G. doi:10.1103/PhysRevD.2.1285.
- Bobra, M. (2005). „Logbook: J/ψ particle”. Symmetry Magazine. 2 (7): 34.
- Yao, W.-M. (Particle Data Group); et al. (2006). „Ревиеw оф Партицле Пхyсицс: Наминг Сцхеме фор Хадронс” (ПДФ). Јоурнал оф Пхyсицс Г. 33: 108. Бибцоде:2006ЈПхГ...33....1Y. арXив:астро-пх/0601168 . дои:10.1088/0954-3899/33/1/001.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- History of the discovery of the bottom quark / Upsilon meson Архивирано на сајту Wayback Machine (24. август 2017)