Шанг Јанг

С Википедије, слободне енциклопедије

Шанг Јанг
Статуе оф пивотал реформер Сханг Yанг
Статуа кључног реформатора Шанг Јанга
Име по рођењу商鞅
НадимакСханг Yанг, Wеи Yанг
Датум рођења390. пне
Место рођењаВеј држава
 Кина
Датум смрти338. пне
Место смртиЋин држава
 Кина
ПребивалиштеКина
Држављанствокинеско
Занимањефилозоф, политичар, правник

Шанг Јанг (кинески: 商鞅; ц. 390 – 338 пне), такође познат као Веј Јанг (кинески: 衞鞅) и изворно с презименом Гунгсуен, био је древни кинески филозоф, политичар и проминентни правни научник.[1] Рођен у Џоу вазалној држави Веј државе током периода зараћених држава,[1] он је био државник, канцелар и реформатор који је служио држави Ћин, где су његове политике поставиле административне, политичке и економске темеље који су ојачали Ћин државу и на крају омогућиле Ћину да освоји осталих шест ривалских држава, обједињујући Кину под централизованом управом, први пут у историји под династијом Ћин. Он и његови следбеници допринели су Књизи лорда Шанга, темељном филозофском делу за школу кинеског легализма.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Шанг Јанг је рођен као син конкубине владајуће породице мале државе Веј (衞). Његово презиме (氏, име лозе) је Гунгсуен, а његово лично име Јанг. Као члан породице Веј познат је и као Веј Јанг.[3]

Јанг је у младости студирао право и добио положај под премијером Шуцу од Веја (魏, није исто што и његова држава рођења). Уз подршку војводе Сјао Ћина, Јанг је напустио своју ниску позицију у Веју[4] и постао главни саветник у Ћину. Његове бројне реформе преобразиле су периферну државу Ћин у војно моћно и снажно централизовано краљевство. Промене у државном правном систему (за које се сматра да су изграђене на основу Ли Куејових Канонских закона) покренуле су Ћин ка просперитету. Унапређујући администрацију кроз нагласак на меритократији, његова политика ослабила је моћ феудалних господара.

Године 341 пне, Ћин је напао државу Веј. Јанг је лично водио војску Ћина да порази Веј, и на крају је Веј препустио земљу западно од Жуте реке у Чину. За своју улогу у рату, Јанг је добио 15 градова у Шангу као своје лично федално добро и постао је познат као господар Шанга (Шанг Ђуен) или Шанг Јанг.[5] Према Записима великог историчара, путем његових личних веза док је служио на двору у Веју, Шанг Јанг је позвао Гунгци Анга, генерала Веја, на преговоре о мировном споразуму. Чим је Анг стигао, заробљен је, а војска Ћина је напала, успешно победивши њихове противнике.[3]

Марк Едвард Луис једном је идентификовао његову реорганизацију војске као одговорну за уредан план путева и поља широм северне Кине. То би могла бити неодржива претпоставка, мада је Јанг био у истој мери војни реформатор колико и правни.[6] Јанг је надгледао изградњу Сјангјанга.[7]

Шанг Јангова школа размишљања је била фаворизована од стране цара Вуа од Хана,[8] а Џон Ки спомиње да је танговска личност Ду Јоу следила пример Шанг Јанга.[9]

Реформе[уреди | уреди извор]

Хан Феј, који се често сматра највећим представником кинеског легализма (法家), приписује му заслуге за стварање две теорије;

  • „поправљање стандарда” ()
  • „једнакост пред законом“ ()

Верујући у владавину закона и узимајући у обзир лојалност држави изнад породице, Јанг је увео два низа промена у државу Ћин. Први из 356. пне, били су:

  • Примењена је Ли Куејова Књиге закона, са важним додатком правила које предвиђа казну једнаку казни починиоца за оне који су свесни злочина, али нису обавестили владу. Он је кодификовао реформе у законе који се примењују. Закони су били строги и вишеструко реформисани од стране Јанга, а казне су биле строге.[10]
  • Додељивање земље војницима на основу њихових војних успеха и одузимање племства онима који нису спремни да се боре за своја права на земљу. Војска је подељена у двадесет војних редова, на основу достигнућа на бојном пољу. Реформа војске учинила је грађане Ћина вољним да се придруже војсци и помогла династији Ћин да изгради војну моћ неопходну за уједињење Кине.[11]
  • Пошто је у Ћину било мало радне снаге, Јанг је подстицао култивацију ненасељених земаља и пустоши, и имиграцију, дајући предност пољопривреди у односу на луксузну трговину (иако је такође одавао више признања посебно успешним трговцима).

Јанг је увео свој други скуп промена 350. године пре нове ере, које су укључивале нови стандардизовани систем расподеле земљишта и реформе опорезивања.

Огромна већина Јангових реформи преузета је из политике успостављене негде другде, као што је Ву Ци из државе Чу; међутим, Јангове реформе су биле темељитије и екстремније од реформи других држава и монополизирале су политику у рукама владара.[12] Под његовим мандатом, Ћин је брзо сустигао и надмашио реформе других држава.

Домаће политике[уреди | уреди извор]

Јанг је увео земљишне реформе, приватизовао земљу, награђивао пољопривреднике који су премашили квоте за жетву, поробљавао пољопривреднике који нису успели да испуне квоте и користио поробљене поданике као (државне) награде за оне који су испунили владину политику.

Пошто је у Ћину било мало људства у односу на друге државе у то време, Јанг је донео политику да повећа своју радну снагу. Како су Ћин сељаци били регрутовани у војску, он је подстицао активну миграцију сељака из других држава у Ћин као замену радне снаге; ова политика је истовремено повећала људство Ћина и ослабила људство Ћинових ривала. Јанг је донео законе који приморавају грађане да се венчају у раној доби и донео пореске законе како би подстакао подизање више деце. Такође је донео политику ослобађања осуђеника који су радили на отварању пустоши за пољопривреду.

Јанг је делимично укинуо примогенитуру (у зависности од учинка сина) и створио двоструки порез на домаћинства која имају више од једног сина који живи у домаћинству, како би разбио велике кланове у нуклеарне породице.

Јанг је преместио престоницу из града Јуејанга у Сјењанг, како би смањио утицај племића на администрацију. Сјењанг је остао Ћинова престоница све до његовог пада 207. пне.

Смрт[уреди | уреди извор]

Јанга је дубоко презирало племство Ћина[3] и постао је подложан нападима након смрти војводе Сјаоа. Следећи владар, краљ Хуејвен, наредио је девет породичних истребљења Јанга и његове породице, по основи подстицања побуне. Јанг је претходно понизио новог војводу „тако што га је натерао да буде кажњен за прекршај као да је обичан грађанин.“[13] Према Џан Гуо Цеу, Јанг се сакрио; у једном тренутку Јангу је одбијена соба у гостионици, јер је један од његових закона спречавао пријем гостију без одговарајуће идентификације.

Јанга је погубиљен путем јūлиè (車裂: раскомадавања тако што је био причвршћен за пет бојних кола, говеда или коња и растрган на комаде);;[14][15] цела његова породица је такође погубљена.[3] Упркос његовој смрти, краљ Хуејвен је задржао реформе које је донео Јанг.

Преживеле су бројне алтернативне верзије Јангове смрти. Према Сими Ћену у његовим Записима великог историчара, Јанг је прво побегао у Веј. Међутим, тамо је био омражен због своје раније издаје Гунгци Анга и избачен је. Јанг је затим побегао у свој феуд, где је подигао војску побуњеника, али је погинуо у борби. После битке, краљ Хуеј од Ћина је наложио да се Јангов леш раскомада бојним колима као упозорење другима.[3]

Након погубљења Јанга, краљ Хуејвен се окренуо од централне долине на југ да би освојио Сичуан (Шу и Ба) у ономе што Стивен Сејџ назива „визионарским преоријентисањем размишљања“ ка материјалним интересима у Киновој борби за универзалну власт.[16]

Процене[уреди | уреди извор]

Имајући на уму податке о времену (1955) и ери о којој говори, А. Ф. П. Хулсев иде толико далеко да назива Шанг Јанга „утемељитељем правне школе”, а његово уједињење казни сматра једним од његових највећих важних доприноса, то јест, давање смртне казне било којем ступњу особе која није послушала краљеве наредбе.[17]

У фикцији и популарној култури[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Антонио С. Цуа (ед.), 2003, п. 362, Енцyцлопедиа оф Цхинесе Пхилосопхy [1] "Тхе фифтх импортант легалист, Сханг Yанг (Wеи Yанг, ц. 390–338 Б.C.Е.), wас борн ин Wеи; хис оригинал сурнаме wас Гонгсун."
  2. ^ Пинес, Yури, "Легалисм ин Цхинесе Пхилосопхy", Тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy (Wинтер 2014 Едитион), Едwард Н. Залта (ед.), 1.1 Мајор Легалист Теxтс, http://plato.stanford.edu/archives/win2014/entries/chinese-legalism/
  3. ^ а б в г д 商君列传 (вол. 68), Рецордс оф тхе Гранд Хисториан, Сима Qиан
  4. ^ пг 79 оф Цлассицал Цхина
  5. ^ Бамбоо Анналс Анциент Теxт, Рецордс оф Wеи
  6. ^ Паул Р. Голдин, Персистент Мисцонцептионс абоут Цхинесе Легалисм. п. 18 [2]
  7. ^ Јохн Ман 2008. п. 51. Терра Цотта Армy.
  8. ^ Цреел 1970, Wхат Ис Таоисм?, 115
  9. ^ Артхур Ф. Wригхт 1960. п. 99. Тхе Цонфуциан Персуасион. [3]
  10. ^ Санфт, Цхарлес (2014). „Сханг Yанг Wас а Цооператор: Апплyинг Аxелрод'с Аналyсис оф Цооператион ин Еарлy Цхина”. Пхилосопхy Еаст анд Wест (на језику: енглески). 64 (1): 174—191. ИССН 1529-1898. С2ЦИД 144996247. дои:10.1353/пеw.2014.0003. 
  11. ^ Санфт, Цхарлес (2014). „Сханг Yанг Wас а Цооператор: Апплyинг Аxелрод'с Аналyсис оф Цооператион ин Еарлy Цхина”. Пхилосопхy Еаст анд Wест. 64 (1): 174—191. ИССН 1529-1898. С2ЦИД 144996247. дои:10.1353/пеw.2014.0003. 
  12. ^ Цреел, Wхат Ис Таоисм? 107 https://books.google.com/books?id=5p6EBnx4_W0C&pg=PA107
  13. ^ пг 80 оф Цлассицал Цхина, ед. Wиллиам Х. МцНеилл анд Јеан W. Седлар, Оxфорд Университy Пресс, 1970. ЛЦЦН: 68-8409
  14. ^ 和氏, Хан Феизи, Хан Феи
  15. ^ 东周列国志, 蔡元放
  16. ^ Стевен Ф. Саге 1992. п.116. Анциент Сицхуан анд тхе Унифицатион оф Цхина. https://books.google.com/books?id=VDIrG7h_VuQC&pg=PA116
  17. ^ Антхонy Франçоис Паулус Хулсеwé 1955. Ремнантс оф Хан Лаw, Волуме 1. https://books.google.com/books?id=Dx8VAAAAIAAJ&pg=PA271
  18. ^ „'The Legend of Mi Yue' garners overseas attention”. China.org.cn. 19. 11. 2015. 
  19. ^ „The Qin Empire, official website]”. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Zhang, Guohua, "Shang Yang"[мртва веза]. Encyclopedia of China (Law Edition), 1st ed.
  • Xie, Qingkui, "Shang Yang" Архивирано 2007-05-09 на сајту Archive.today. Енцyцлопедиа оф Цхина (Политицал Сциенце Едитион), 1ст ед.
  • 国史概要 (第二版) ISBN 7-309-02481-8
  • 戰國策 (Зхан Гуо Це), 秦第一
  • Ли Yу-нинг, СхангYанг'с Реформс (M.Е. Схарпе Инц., 1977).
  • Стерцкx, Роел. Цхинесе Тхоугхт. Фром Цонфуциус то Цоок Динг. Лондон: Пенгуин, 2019.
  • Фисцхер, Паул (2012), Схизи: Цхина'с Фирст Сyнцретист, Цолумбиа Университy Пресс. [Цитед бy Амазон Киндле едитион лоцатион.]
  • Ханyу да зидиан wеиyуанхуи 漢語大字典委員會, едс. (1986–1989), Ханyу да зидиан 漢語大字典 ("Цомпрехенсиве Цхинесе Цхарацтер Дицтионарy"), 8 волс., Хубеи цисху цхубансхе анд Сицхуан цисху цхубансхе.
  • Кноблоцк, Јохн анд Јеффреy Риегел, трс. (2000), Тхе Анналс оф Лü Буwеи: А Цомплете Транслатион анд Студy, Станфорд Университy Пресс.
  • Ле Бланц, Цхарлес, (1985), Хуаи-нан Тзу: Пхилосопхицал Сyнтхесис ин Еарлy Хан Тхоугхт: Тхе Идеа оф Ресонанце (Кан-Yинг) Wитх а Транслатион анд Аналyсис оф Цхаптер Сиx, Хонг Конг Университy Пресс.
  • Маир, Вицтор Х., тр. (1994), Wандеринг он тхе Wаy: Еарлy Таоист Талес анд Параблес оф Цхуанг Тзу, Бантам Боокс.
  • Макехам, Јохн (1994), Наме анд Ацтуалитy ин Еарлy Цхинесе Тхоугхт, СУНY Пресс.
  • Неедхам, Јосепх (1954), Сциенце анд Цивилисатион ин Цхина: Волуме 2, Хисторy оф Сциентифиц Тхоугхт, Цамбридге Университy Пресс.
  • Селлманн, Јамес Дарyл (2012), Тиминг анд Рулерсхип ин Мастер Лу'с Спринг анд Аутумн Анналс (Лусхи цхунqиу), СУНY Пресс.
  • Yонг Хеминг анд Пенг Јинг (2008), Цхинесе Леxицограпхy: А Хисторy фром 1046 БЦ то АД 1911, Оxфорд Университy Пресс.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Шанг Јанг на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Šang_Jang&oldid=27676902”