Пређи на садржај

Шлеп

С Википедије, слободне енциклопедије

Шлепови на Темзи у Лондону
Тегљачки брод гура баржу на реци Чикаго
Моторни шлеп "Повардарје" на Дунаву.
Вишеструке барже гура тегљачки брод на завоју реке Камберланд

Шлеп (од немачког: schleppe = вући[1]) или преведено тегленица, понегде и баржа (од француског barge[2]) је пловило ниског газа правоугаоне форме без властитог погона, ког вуче (тегли, шлепа) тегљач да би пловио. Служи за превоз терета рекама и каналима, а ређе и морем.[3]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Речни шлеп може бити затворен или отворен, а служи за транспорт којекаквих терета по унутрашњим пловним путевима.[3]

Носивост им је од 600 до 10 000 тона (и више), најчешће имају кормило, опрему за везање и стамбени простор за морнаре. Теретни простор може бити једноделни или вишеделни, као што је то случај код шлепова који превозе течности (шлеп-танкер).[3] Најстарији шлепови били су изграђени од дрвета - дереглија, њих је вукла стока, а често и људи, као бурлаци у Русији.[3]

Од краја 18. вијека граде се мјешовито од жељеза и дрва а тегле их пароброди, а данас се граде од челика.

Традиционално су се називали према намени, тако су уљарице (танкер) транспортовале нафту, уље, бензин, воду, вино, меласу и остале течности, дрварице дрво, а пескаре (плетне) песак и шљунак јаружан из речног корита. Код тог типа шлепа постоји специјална врста - клапет (сенкер), њему се дно могло отворити и тако се истресао терет.[3]

Затворени тип шлепа - нагибаљка с бочним танковима, користио се код хидротехничких радова; пуштањм воде у танкове с једне стране -шлеп би се толико нагнуо да је сав терет клизнуо у воду.[3]

Некад је свака река имала свој тип тегленица. Откако су реке међусобно повезане каналима, развијен је унификовани тип, код којих величина зависи од димензија устава кроз које морају проћи и од дубине воде у речном]] кориту.[3]

Морске тегленице најчешће се користе по лукама. Отворени тип лучког шлепа без палубе користи се за транспорт угља или неког другог расутог терета по луци. Затворена морска тегленица (пениша или маона) служи за складиштење робе по луци, али понекад и за транспорт робе морем.[3]

Реке и језера дуго су играли велику улогу у превозу расутих терета, као што је угаљ у Немачкој, Холандији, Француској, Белгији, Канади и Сједињеним Америчким Државама.[4]

Трошкови транспорта шлеповима зависили су од броја који је могао вући један тегљач, а то пак зависило од димензија пловног пута. Тако се по америчким рекама Охају, Тенеси и горњем Мисисипију могло теглити и до 20 - 25 шлепова, а у доњем Мисисипију 25 - 35 шлепова. Сваки шлеп је имао капацитет до 1500 тона. Како су водени путови обично били кружни, транспорт и испорука био је спор, али врло економичан.[4]

Модерна употреба[уреди | уреди извор]

Барже се у данашње време користе за расуте терете мале вредности, пошто је цена преноса добара баржама веома ниска. Барже се исто тако користе за веома тешке и гломазне предмете. Типична америчка баржа има димензије од 195 фт × 35 фт (59,4 м × 10,7 м), и може да носи око 1.500 схорт тонс (1.400 т) терета. Најзаступљеније европске барже су димензија 76,5 м × 114 м (251 фт × 374 фт) и могу да носе око 2.450 т (2.700 схорт тонс).

На пример, дана 26. јуна 2006, реакторска јединица за каталитичко крековање[5][6][7] тешка 565-схорт-тон (513 т) је пренета баржом од Тулске луке Катуса[8][9][10][11] у Оклахоми до рефинерије у Пискагули у Мисипију. Екстремно велики објекти се нормално преносе у секцијама и склапају на одредишту, међутим пренос склопљених јединица снижава трошкове и умањује се зависност од грађевинске радне снаге на одредишту (које се у овом случају још увек опорављало од урагана Катрина). Од 700 ми (1.100 км) дугог путовања реактора, само око 40 ми (64 км) је било преко сувог копна, од крајње луке до рафинерије.

Самопогонске барже се могу користити као такве кад путују низводно или узводно у мирним водама; оне оперишу као барже без погона, уз помоћ тегљача, када путују узводно у бржим водама. Каналске барже се обично израђују за одређени канал у којем ће се користити.

Многе барже, а посебно холандске барже, које су оригинално биле дизајниране за пренос терета дуж европских канала, више нису довољно велике да би се надметале у тој индустрији са великим погонским пловилима. Многе од тих баржи су биле реновиране и сад се користе као луксузни баржни хотели који превозе туристе дуж истих канала на којима су некад носиле житарице или угаљ.

Тегљене или друге беспогонске барже у Сједињеним Државама[уреди | уреди извор]

У примитивним регијама данас, и у свим предразвојним (без аутоцеста или жељезница) регијама широм света у време пре индустријског развоја и аутопутева, барже су биле доминантно и најуделотворније средство унутарњег промета у многим регијама. То вреди и данас, за многа подручја света.

У таквим преиндустријализованим, или инфраструктурно слабо развијеним регионима, многе барже су дизајниране тако да се покрећу пловним путевима дугим витким моткама (енгл. poles) - и тако постају познате на америчким пловним путевима као poleboats. Пространи западни део Северне Америке је делом насељен користећи огромни систем речних притока дренажног слива Мисисипија. Полбродови за погон користе снагу мишића „шетача” дуж страна који гурају штаповим брод насупрот струје одупирући се о дно реке, канала или језера. Током насељавања америчког запада било је генерално брже да се плови низводно од Браунсвила у Пенсилванији до ушћа реке Охаја са Мисисипијем и затим помоћу штапова узводно насупрот струје до Сент Луиса, него да се путује копном по ретким примитивним земљаним путевима током многих деценија након Америчке револуције.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Шлеп” (на језику: хрватски). Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Архивирано из оригинала 02. 07. 2016. г. Приступљено 10. 3. 2014. 
  2. ^ „Барге” (на језику: енглески). Мерриам Wебстер. Приступљено 10. 3. 2017. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж „Тегленица” (на језику: хрватски). Лексикографски завод Мирослав Крлежа. Архивирано из оригинала 02. 07. 2016. г. Приступљено 10. 3. 2014. 
  4. ^ а б „Баргес” (на језику: енглески). Енцyцлопæдиа Британница. Приступљено 10. 3. 2017. 
  5. ^ Јамес Х. Гарy анд Гленн Е. Хандwерк (2001). Петролеум Рефининг: Тецхнологy анд Ецономицс (4тх изд.). ЦРЦ Пресс. ИСБН 978-0-8247-0482-7. 
  6. ^ Јамес. Г. Спеигхт (2006). Тхе Цхемистрy анд Тецхнологy оф Петролеум (4тх изд.). ЦРЦ Пресс. ИСБН 978-0-8493-9067-8. 
  7. ^ Садегхбеиги, Реза (2000). Флуид Цаталyтиц Црацкинг Хандбоок (2нд изд.). Гулф Публисхинг. ИСБН 978-0-88415-289-7. 
  8. ^ „Тулса Порт оф Цатооса”. Тулса Портс. Приступљено 21. 8. 2022. 
  9. ^ „Абоут”. Тулса Портс. Приступљено 19. 4. 2023. 
  10. ^ Арнолд, Кyле. „Тулса Порт оф Цатооса јоб, царго нумберс неар рецорд хигхс - Тулса Wорлд: Емплоyмент”. Тулса Wорлд. БХ Медиа Гроуп Холдингс. Приступљено 5. 7. 2015. 
  11. ^ Арнолд, Кyле (27. 2. 2014). „Тулса Порт оф Цатооса јоб, царго нумберс неар рецорд хигхс”. Тулса Wорлд. Приступљено 5. 7. 2015. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Шлеп на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Šlep&oldid=27675193”