Пређи на садржај

Шпанска колонизација Америке

С Википедије, слободне енциклопедије

Застава шпанских конквистадора са круном Кастиље на црвеној застави, коју су користили Ернан Кортес, Франсиско Пизаро и други

Прекоморска експанзија под Круном Кастиље покренута је под краљевском влашћу, а први су је реализовали шпански конквистадори. Извршена је инвазија Америка и нове територије су инкорпориране у Шпанско царство, с изузетком Бразила, Канаде, североистока Сједињених Држава и још неколико малих земаља Јужне Америке и Кариба. Круна је створила цивилне и верске структуре за администрацију региона. Мотивација за колонијалну експанзију била је трговина и ширење католичке вере путем преображавања аутохтоних житеља.[1]

Почевши од приспећа Кристофора Колумба на Карибе 1492. године и настављајући контролу над огромном територијом током више од три века, Шпанско царство се проширило на Карипска острва, половину Јужне Америке, већи део Централне Америке и већи део Северне Америке (укључујући данашњи) Мексико, Флориду, и југозападне и приморске пацифичко обалске регионе Сједињених Држава. Процењује се да је током колонијалног периода (1492-1832) укупно 1,86 милиона Шпанаца насељено у Америци, а додатних 3,5 милиона је досељено током постколонијалне ере (1850-1950); процена је да је у 16. веку насељено 250.000, а већина током 18. века, јер је имиграцију подстакла нова династија Бурбон.[2] Супротно томе, величина аутохтоне популације је редукована за процењених 80% током првог века и по након Колумбових путовања, превасходно ширењем афроевроазијских болести,[3] Ово се може сматрати првим геноцидним актом великог обима у модерном добу,[4][5][6] иако је ова тврдња оспорена због увођења болести, које се сматрју нуспродуктом колумбијске размене. Расно мешање било је централни процес у шпанској колонизацији Америке, и ултиматно је довело до латиноамеричког идентитета, који комбинује хиспано и индијанске културе.[3][7][8][9][1]

Шпанија је уживала у културном златном добу у шеснаестом и седамнаестом веку, када су сребро и злато из америчких рудника све више финансирали дуги низ европских и северноафричких ратова. Почетком 19. века Шпанско амерички ратови за независност резултирали су сецесијом и каснијом балканизацијом већине шпанских колонија у Америци, осим Кубе и Порторика, који су коначно напуштени 1898, после Шпанско-америчког рата, заједно са Гвамом и Филипинима у Тихом океану. Шпански губитак ових последњих територија политички је окончао шпанску власт у Америци.

Освајања[уреди | уреди извор]


Иберијска територија Круне Кастиље. .
Прекоморска северна територија Круне Кастиље (Нова Шпанија и Филипини)
Прекоморска јужна територија Круне Кастиље (Перу, Нова Гранада и Рíо де ла Плата)

Католички монаси Изабела од Кастиље, краљица Кастиље и њен муж краљ Фердинандо, краљ Арагона, водили су политику заједничке владавине својих краљевстава и створили јединствену Шпанску монархију. Иако су Кастиљом и Арагоном заједно владали њихови монарси, они су остали одвојена краљевства. Католички монарси дали су званично одобрење за планове ђеновског поморца Кристофора Колумба за путовање у Индију пловидбом на запад. Финансирање је стигло од краљице Кастиље, тако да се профит од шпанске експедиције преточио у Кастиљу. У проширењу шпанског суверенитета на њихове прекоморске територије, власт над експедицијама откривања, освајања и насељавања припадала је монархији.[10]

Краљевина Португалија је одобрила серију путовања дуж обале Африке и када су заокружили јужни врх, могли су да отплове до Индије и даље на исток. Шпанија је тражила слично богатство и одобрила је Колумбово путовање на запад. Једном када је дошло до шпанског насељавања на Карибима, Шпанија и Португал су формализовали поделу света између себе Уговором из Тордесиљасаа из 1494. године.[11][12][13] Дубоко побожна Изабела је видела ширење шпанског суверенитета нераскидиво упарено са евангелизацијом нехришћанских народа, такозвано „духовно освајање“ са војним освајањем. Папа Александар VI је папским декретом, Интер цаетера, од 4. маја 1493. поделио права на земље на западној хемисфери између Шпаније и Португала под условом да шире хришћанство.[14] Ове формалне аранжмане између Шпаније, Португала и папе игнорисале су друге европске силе.

Општи принципи експанзије[уреди | уреди извор]

Откриће Америке (Јохан Мориц Ругендас).

Шпанска експанзија се понекад сажето сумира као „злато, слава, Бог“. Потрага за материјалним богатством, унапређење положаја освајача и круне и ширење хришћанства. У ширењу шпанског суверенитета на њене прекоморске територије, власт за експедиције (ентрадас) откривања, освајања и насељавања почивала је у монархији.[15] Експедиције су захтевале одобрење круне, која је излагала услове такве експедиције. Практично све експедиције након Колумбових путовања, које је финансирала круна Кастиље, обављене су о трошку вође експедиције и њених учесника. Иако се често учесници, конкистадори, сада називају „војници“, они нису били плаћени војници у редовима војске, већ најамници, који су се придружили експедицији са очекивањем да ће од тога профитирати. Вођа експедиције, аделантадо је био старешина са материјалним богатством и угледом који је могао да убеди круну да му изда дозволу за експедицију. Такође је морао да привуче учеснике у експедицију који су уложили своје животе и оскудно богатство у очекивању успеха експедиције. Вођа експедиције заложио је већи део капитала предузећу, које је у многоме функционисало као трговачко предузеће. Након успеха експедиције, ратни плен је подељен сразмерно износу који је учесник у почетку уложио, при чему је вођа добио највећи део. Учесници су снабдевали сопствени оклоп и оружје, а они који су имали коња добијали су две акције, једну за себе, док је друга признавала вредност коња као ратне машине.[16][17] За еру освајања опште су позната два имена Шпанаца јер су предводили освајања високих домородачких цивилизација, Ернан Кортес, вођа експедиције која је покорила Астеке у централном Мексику, и Франсиско Пизаро, вођа освајања Инка у Перуу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Гóмез-Баррис, Мацарена (2017). Тхе Еxтрацтиве Зоне Социал Ецологиес анд Децолониал Перспецтивес. Дуке Университy Пресс. ИСБН 9780822372561. 
  2. ^ МацИас, Росарио Марqуез; МацÍас, Росарио Мáрqуез (1995). Ла емиграциóн еспаñола а Амéрица, 1765–1824. ISBN 9788474688566
  3. ^ а б "La catastrophe démographique" (The Demographic Catastrophe) in L'Histoire n°322, July–August 2007, p. 17
  4. ^ Forsythe, David P. (2009). Encyclopedia of Human Rights. 4. Oxford University Press. стр. 297. ISBN 978-0195334029. 
  5. ^ Stannard, David (1992). American Holocaust: The Conquest of the New World. Oxford University Press. ISBN 9780195085570. 
  6. ^ Ostler, Jeffrey (2. 3. 2015). „Genocide and American Indian History”. Oxford Research Encyclopedia of American History. ISBN 9780199329175. doi:10.1093/acrefore/9780199329175.013.3. 
  7. ^ Reséndez, Andrés (2016). The Other Slavery: The Uncovered Story of Indian Enslavement in America. Houghton Mifflin Harcourt. ISBN 9780544602670. 
  8. ^ Trafzer, Clifford (1999). Exterminate Them! Written Accounts of the Murder, Rape, and Enslavement of Native Americans During the California Gold Rush. Michigan State University Press. ISBN 9780870135019. 
  9. ^ Miranda, Deborah (2012). Bad Indians: A Tribal Memoir. Heyday Books. ISBN 9781597142014. 
  10. ^ Ida Altman, S.L. Cline, and Javier Pescador, The Early History of Greater Mexico, Pearson, 2003 pp. 35–36.
  11. ^ Cook, David Noble. "Treaty of Tordesillas (1494)" in Encyclopedia of Latin American History and Culture. Vol. 5, p. 253
  12. ^ Horst Pietschmann, Atlantic history : history of the Atlantic System 1580–1830, Göttingen : Vandenhoeck & Ruprecht, 2002, p. 239
  13. ^ Parise, Agustín (2017). Ownership Paradigms in American Civil Law Jurisdictions: Manifestations of the Shifts in the Legislation of Louisiana, Chile, and Argentina (16th–20th Centuries). Brill. стр. 68. ISBN 978-9004338203. Приступљено 21. 9. 2018. 
  14. ^ Muldoon, James. "Papal Responsibility for the Infidel: Another Look at Alexander VI's" Inter Caetera"." The Catholic Historical Review 64.2 (1978): 168-184.
  15. ^ Ida Altman et al., The Early History of Greater Mexico, pp. 35–36.
  16. ^ Lockhart, James and Stuart B. Schwartz, Early Latin America. New York: Cambridge University Press 1982, pp. 78–79.
  17. ^ Restall, Matthew, Seven Myths of the Spanish Conquest. New York: Oxford University Press 2003.

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]