Пређи на садржај

Жорж-Луј Леклерк де Буфон

С Википедије, слободне енциклопедије
Буфон
Паинтинг оф а портлy гентлеман ин а поwдеред греy wиг анд рицхлy емброидеред цлотхес.
Жорж-Луј Леклерк де Буфон
Рођен7 септембар 1707(1707-09-07)
Монтбард, Бургоња, Француска
Умро16. април 1788.(1788-04-16) (80 год.)
Париз, Француска
НационалностФрансуско
ПољаПриродна историја
ИнституцијеJardin du Roi
Познат поHistoire Naturelle
УтицајиНиколас Антван Боланжерит
Под утицајемНиколас Десмарест
Жан Батист Ламарк
Потпис

Жорж-Луј Леклерк де Буфон (Georges-Louis Leclerc, Comte de Buffon, ʒɔʁʒ лwи лəклɛʁ кɔ̃т дə бyфɔ̃); Монтбард, 7. септембар 1707. – Париз, 16. април 1788), француски природословац, математичар[1] , космолог и енциклопедиста.

Његови су радови утицали на следеће две генерације природословаца, укључујући и Жан Батист Ламарка и Жоржа Кивјеа. Током свог живота, Буфон је објавио тридесет и шест томова свог капиталног дела Histoire Naturelle, а током следећих двадесет година након његове смрти, објављени су и додатни томови на темељу белешки и даљих истраживања.[2] Говорило се да је „Буфон, истински отац свог знања у природословљу у другој половини 18. века”.[3]

Буфон је обављао дужност интенданта (директора) главног париског ботаничког врта „Jardin du Roi”[1], данас званог Jardin des Plantes.

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Жорж Луј Леклерк (касније Конт де Буфон) рођен је у Монтбарду, у провинцији Бургоња од оца Бенжамина Леклерка, нижег локалног чиновника на дужности опорезивања соли и мајке Ан-Кристине Марлин такође из породице државних службеника. Жорж је добио име по стрицу његове мајке Жоржу Блајсоту, земљишном порезнику Војводе од Савоје. Године 1714. Блајсот умире без потомака, те препушта позамашно богатство седмогодишњем Жоржу Лују. Негов отац Бенжамин Леклерк потом купује имање заједно с оближњим селом Буфоном, те се сели са породицом у Дижон где је стекао важне позиције у јавном животу као и место у градском парламенту. Жорж је од своје десете године похађао језуитски колеџ у Годрансу у Дижону. Од 1723. до 1726. студирао је право у Дижону, као предуслов за наставак породичне традиције рада у државним службама. Године 1728. Жорж напушта Дижон како би студирао математику и медицину на Универзитету у Анжеу у Француској. у Анжеу 1730. године упознаје младог Енглеза Евелина Пјерпонта другог војводу од Кингстона на своме путовању Европом, те путује око годину и по дана у његом друштву заједно с његовом богатом свитом целом јужном Француском и делом Италије. Током овог раздобља његовог живота круже многе, иако недокументоване гласине о двобојима, отмицама и тајним путовањима у Енглеску. Године 1732, након смрти мајке и скорог другог брака његовог оца, Жорж одлази из Кингстона и враћа се у Дижон како би осигурао своје наследство. Додавши свом имену титулу „де Буфон” док је путовао у друштву енглеског војводе, Жорж поново купује село Буфон, којег је његов отац у међувремену продао. С богатством од отприлике 80 000 француских ливра Буфон се сели у Париз и почиње да се бави науком, понајприје математиком и механиком, као и повећањем свог богатства.

Каријера[уреди | уреди извор]

Буфонов кип у Jardin des Plantes

Године 1732. Буфон се сели у Париз, гдје упознаје Волтера и друге интелектуалце. Своје прве доприносе даје подручју математике. У свом делу „Sur le jeu de franc-carreau”, уводи интегрални рачун у теорију вероватноће; проблем Буфонове игле у теорији вероватноће носи име по њему. Године 1734. постао је члан Француске академије наука. У том је раздобљу одржавао кореспонденцију са швајцарским математичарем Габриелом Крамером.

Његов заштитник Маурепас дао је 1733. молбу Академији наука да изврши истраживања на дрву за изградњу бродова. Недуго затим Буфон започиње дуготрајно истраживање, извевши неке од најопсежнијих тестова до данас на механичким својствима дрва. Истраживање је обухваћало низ тестова којима су се успоређивала својства малих узорака дрва с истим узорцима дрва великих димензија. Након што је брижљиво тестирао више од хиљаду малих узорака без чворова и других недостатака, Буфон закључује да је немогуће екстраполирати резултате на узорке трупаца у пуној величини, те започиње низ тестова на узорцима великих димензија.

Године 1739. постављен је за водитеља париског ботаничког врта Jardin du Roi уз помоћ Маурепаса и остаје на том положају до краја живота. Буфон је транформисао Jardin du Roi у важни истраживачки центар и музеј. Такође му је повећао површину, тако што је испословао куповину додатних парцела терена, те је био успешан у набави нових ботаничких и зоолошких примерака из целог света.

Захваљујући свом таленту у писању, добио је позив да се придржи другој великој париској академији Académie française 1753. године. У својем Discours sur le style („Дискурс о стилу”), који је изрекао пред члановима Académie française, Буфон тврди: „Добро писање се састоји од доброг размишљања, добрих осећаја и доброг изражавања с јасноћом у уму, души и укусу... стил је сам човек” (фра.: „Le style c'est l'homme même”).[4] На жалост по њега, Буфонова репутација изражајног литерата дала је разлога за критику и његовим противницима: математичар Жан ле Рон д'Аламбер га је, на пример, звао „великим фразером”.

Године 1752. Буфон се венчао с Мари-Франсоаз де Сен-Белин-Мален, младом припадницом осиромашене племићке породице из Бургундије, која је била уписана у манастирску школу коју је водила њена сестра. Друго дете госпође Буфон, син рођен 1764, преживио је детињство, али мајка умире пет година касније. Након што се Буфон 1772. озбиљно разболео и након што је постало немогуће да се обистини његово обећање свом сину да га наследи и постане директором Jardin du Roi, француски краљ подиже Буфонов посед у Бургундији на ранг грофовије, стога он (и његов син) добијају титулу грофа. Буфон је 1782. изабран за страног почасног члана Америчке академије наука и уметности.[5] Буфон умире у Паризу 1788. године.

Публикације[уреди | уреди извор]

Preuves de la théorie de la Terre, у Буфоновом музеју, Монтбард, Златна обала, Француска

Буфоново капитално дело Histoire naturelle, générale et particulière (1749.–1788.: у 36 томова и додатним томом написаним на темељу његових белешки из 1789) је у почетку било замишљено да покрије сва три „царства” природе, али Histoire naturelle се ограничио на опис животињског царства и царства минерала.[1] „Писано бриљантним стилом, ово је дело прочитала...свака образована особа у Европи”.[3] Особе које су пружиле помоћ Буфону у реализацији овог великог дела су Луј-Жан-Мари Даубентон, Филиберт Гвено де Монтбејлард, и Габриел-Леополд Бексон, као и многи илустратори. Буфонова Histoire naturelle је преведена на многе језике, што га чини једним од најчитанијих аутора тог доба, у конкуренцији с ауторима као Монтескје, Русо и Волтер.[6]

У почетним деловима Histoire naturelle Буфон доводи у питање корисност математике, износи критике Линеовог таксономског приступа проучавању природе, описује историју настајања Земље с врло мало повезница на Библију, и предлаже теорију размножавања противну превалентној теорији преформационизма. Први томови су наишли на осуду Теолошког факултета на Сорбони. Буфон је објавио ретракцију, али је наставио објављивати увредљиве томове без икаквих промена.

Током својих проучавања животињског света, Буфон је приметио да упркос сличним станишним условима, различите регије имају различите врсте биљака и животиња. Тај се концепт данас назива Буфонов закон. Сматра се да је то био први концепт биогеографије. Изнео је претпоставку да се врсте могу „побољшати” или „дегенерисати” након што се распрше из центра креације. У 14. тому тврди да су се све четвороножне животиње на Земљи развиле од изворне групе од само тридесет и осам врста четвороножаца.[7] На темељу тих тврдњи, Буфон се понекад сматра „трансформистом” и Дарвиновим претечом. Такође је констатовао да су климатске промене могле да олакшају ширење врста целим светом из њиховог центра настанка. Ипак, тумачити његове идеје на ту тему није једноставно, пошто се он на ту тему враћао много пута током свог рада.

Буфон је разматрао сличности између човека и мајмуна, али је на крају одбацио могућност зајдничког претка. Расправљао је с Џејмсом Барнетом, лордом од Монбода, о вези између примата и човека. Монбодо је инсистирао супростављајући се Буфону, на блиском сродству човека с осталим приматима[8]

У једном тренутку, Буфон је предложио теорију да је природа Новог Света инфериорна оној у Евроазији. Тврдио је да у Америкама недостају велики и моћни створови и да су чак и људи мање мужевни од оних европских. Приписивао је ову инфериорност мочварном смраду и густим шумама на америчком континенту. Ове су примедбе толико разбеснеле Томаса Џеферсона да је послао двадесет војника у шуме Њу Хемпшира да ухвате лоса за Буфона као доказ о „снази и величанствености америчких четвероножаца”.[9] Буфон је касније признао своју грешку.

У делу Les époques de la nature (1778) Буфон расправља о постанку Сунчевог система, претпостављајући да су планете настале ударом комета са Сунцем.[10] Наводио је и да је Земља настала много раније од 4004. пне, време које је одредио надбискуп Џејмс Ашер на темељу бибилијских записа. На бази мерења стопа хлађења гвожђа тестираних у свом лабораторији Петит Фонтенет у Монтбарду, израчунао је да је старост Земље од око 75 000 година. Још једном, његове су идеје наишле на осуду теолога са Сорбоне, и још једном Буфон је био присиљен да порекне своје тврдње како би избегао проблеме.[11]

Проучавање раса[уреди | уреди извор]

Види још: Научни расизам

Буфон и Јохан Блуменбах су веровали у моногенизам, идеју да све расе имају јединствено порекло. Веровали су такођ у „теорију дегенерације” расног порекла. Обојица су тврдили да су Адам и Ева били белци и да су друге расе настале кроз дегенерацију изазвану амбијенталним факторима, као нпр. изложености сунцу или лошој прехрани. Такође су веровали да се тај процес дегенерације може обрнути, ако се редузму одговарајуће мере контролирања околине, те да се сви савремени човечји облици могу поново вратити у изворни облик беле расе.[12]

Буфон и Блуменбах су тврдили да је јача пигментација коже последица топлоте тропског сунца и сугерирали су да је хладан ветар узрок златносмеђе боје коже у Ескима. Веровали су да Кинези имају релативно светлу кожу у односу на друге азијске народе, јер су обитавали углавном у градовима и тако се заштитили од утицаја околине. Буфон је тврдио да лоша храна и одређени начини живота узрокују дегенерацију раса и тако их чине различитим од изворне беле расе.[12]

Веровао је да је човечанство старо само 6000 година (време од настанка Адама до данас). Верујући у моногенизам, Буфон је мислио да се боја коже може променити за време трајања једног људског живота, зависно о климатских услова и прехране.[13]

Буфон је у свом делу Histoire Naturelle заговарао азијску хипотезу, према којој је тумачио да се место настанка човека мора налазити у умереном појасу. Пошто је веровао да се у добрим климатским условима развијају здрави људи, хипотисао је да је најлогичније место за доказивање постанка првих људи у Азији у подручју Каспијског мора.[14]

Важност за модерну биологију[уреди | уреди извор]

Чарлс Дарвин је у својој прелиминарној скици доданој трећем издању Порекла врста написао: „Прелазим преко... Буфона, с чијим списима нисам упознат”. Потом, од четвртог издања на даље, измењује текст додавши: „први аутор модерног времена који се бавио (еволуцијом] у научном духу био је Буфон. Али пошто су се његови ставови знатно разликовали у различитим раздобљима, а он се никад није бавио узроцима и сврхом трансформације врста, не осећам потребу да улазим у детаље”.[15] Буфонов рад на дегенерацији је, међутим, имао огроман утицај на касније научнике, али је био засењен јаким моралним импликацијама.[16]

Према Ернсту Мајру, главни парадокс Буфона био је да:

Он није био еволуцијски биолог, иако је био отац еволуционизма. Био је прва особа која је расправљала о великом броју еволуцијских проблема, проблема које нико није поставио пре њега.... а он на њих скрену пажњу научне заједнице.-

Осим Аристотела и Дарвина, ни један други истраживач живих бића [како животињских тако и биљних] није имао тако далекосежан утицај.

Донео је идеју о еволуцији у царство науке. Развио је концепт „јединице типа”, прекурзора компаративне анатомије. Више од било кога другог, одговоран је за прихваћање идеје о дугим временским раздобљима у историји Земље. Био је један од првих који је имплицирао наслеђивање карактера од родитеља у опису утемељеном на сличностима између слонова и мамута. Ипак, он се противи еволуцији својим честим наглашавањем непромењивости врста. Развио је критеријум врсте и плодности унутар припадника исте врсте, за које се сматрало да је немогућа међу припадницима различитих врста.[3]

Види још[уреди | уреди извор]

Рефереце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 195. ИСБН 86-331-2075-5. 
  2. ^ Фарбер, Паул. 2000. Финдинг Ордер ин Натуре. Балтиморе: Јохнс Хопкинс Университy Пресс. стр. 14.
  3. ^ а б в Маyр, Ернст 1981. Тхе Гроwтх оф Биологицал Тхоугхт. Цамбридге: Харвард. стр. 330.
  4. ^ Феллоwс, Отис Е. анд Степхен Ф. Милликен 1972. Буффон. Неw Yорк: Тwаyне. пп. 149–54
  5. ^ „Боок оф Мемберс, 1780–2010: Цхаптер Б” (ПДФ). Америцан Ацадемy оф Артс анд Сциенцес. Приступљено 28. 7. 2014. 
  6. ^ Буффон, Георгес Лоуис Лецлерц, Цомте де", Енцyцлопедиа оф Лифе Сциенцес. Биограпхиес Плус Иллустратед, Х.W. Wилсон Цомпанy, 2001. внwеб.хwwилсонwеб.цом (Аццессед 26. децембра 2005)
  7. ^ Рогер, Јацqуес 1989. Буффон: ун пхилосопхе ау Јардин ду Рои Парис: Фаyард. стр. 434. – 435.
  8. ^ Цлоyд Е.L. 1972. Јамес Бурнетт, Лорд Монбоддо (Оxфорд: Цларендон Пресс.)
  9. ^ Брyсон, Билл 2004. А Схорт Хисторy оф Неарлy Еверyтхинг. Неw Yорк: Броадwаy Боокс. стр. 81.
  10. ^ Л’Хистоире Натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои
  11. ^ Јеан Стенгерс 1974. "Буффон ет ла Сорбонне" ин Éтудес сур ле XВИИИе сиèцле, ед. Роланд Мортиер анд Хервé Хасqуин. Брусселс: Университé де Бруxеллес. стр. 113.–124.
  12. ^ а б Марвин Харрис, Тхе Рисе оф Антхропологицал Тхеорy: А Хисторy оф Тхеориес оф Цултуре, 2001, стр. 84.
  13. ^ Харрис, Рисе оф Антхропологицал Тхеорy, 2001, стр. 86.
  14. ^ Хуман Еволутион: а гуиде то тхе дебатес, Бриан Регал, стр. 72.
  15. ^ Дарwин, Цхарлес 1861. Он тхе Оригин оф Специес, Ан хисторицал скетцх: 3рд едитион. xиии. 4тх едитион оф 1866 xиии.
  16. ^ Масон, П.Х. (2010) Дегенерацy ат мултипле левелс оф цомплеxитy, Биологицал Тхеорy: Интегратинг Девелопмент, Еволутион анд Цогнитион, 5(3), 277-288.

Недавна издања[уреди | уреди извор]

Буффон, Œуврес, ед. С. Сцхмитт анд C. Црéмиèре, Парис: Галлимард, 2007.

Комплетни радови

  • Вол 1. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Роy. Томе I. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре, Парис: Хонорé Цхампион, 2007, 1376 п. 1749. ISBN 978-2-7453-1601-1.
  • Вол 2. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре авец ла партиципатион ду Цабинет ду Роy. Томе II. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт, авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре, Парис: Хонорé Цхампион, 2008, 808 п. ISBN 978-2-7453-1729-2.
  • Вол 3. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Роy. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе III (1749), Парис: Хонорé Цхампион, 2009, 776 п. ISBN 978-2-7453-1730-8.
  • Вол 4. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе IV (1753), Парис: Хонорé Цхампион, 2010. 1 вол., 864 п. ISBN 978-2-7453-1928-9.
  • Вол 5. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе V (1755), Парис: Хонорé Цхампион, 2010. 1 вол., 536 п. ISBN 978-2-7453-2057-5.
  • Вол 6. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе VI (1756), Парис: Хонорé Цхампион, 2011. 1 вол., 504 п. ISBN 978-2-7453-2150-3.
  • Вол. 7. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе VII (1758), Парис: Хонорé Цхампион, 2011. 1 вол., 544 п. ISBN 978-2-7453-2239-5.
  • Вол. 8. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе VIII (1760), Парис: Хонорé Цхампион, 2014, 640 п. ISBN 978-2-7453-2615-7.
  • Вол. 9. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе IX (1761), Парис: Хонорé Цхампион, 2016, 720 п. ISBN 978-2-7453-2994-3.
  • Вол. 10. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе X (1763), Парис: Хонорé Цхампион, 2017, 814 п. ISBN 978-2-7453-3456-5.
  • Вол. 11. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе XI (1764), Парис: Хонорé Цхампион, 2018, 724 п. ISBN 978-2-7453-4730-5.
  • Вол. 12. Хистоире натурелле, гéнéрале ет партицулиèре, авец ла десцриптион ду Цабинет ду Рои. Теxте éтабли, интродуит ет аннотé пар Стéпхане Сцхмитт авец ла цоллаборатион де Цéдриц Црéмиèре. Томе XII (1764), Парис: Хонорé Цхампион, 2018, 810 п. ISBN 978-2-7453-4732-9.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Жорж-Луј Леклерк де Буфон на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žorž-Luj_Leklerk_de_Bufon&oldid=27675135”