Корисник:Вукд05/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Академска нечеститост, академско непоштење и академска превара су термини који представљају било какву акцију ученика која се крши са правилима школе, универзитета или неке друге институције чији је примаран фокус едукација. Дефиниција академске нечеститости је различита у различитим институцијама, и често представља повреду унапред дефинисаних правила понашања, наведених у званичним документима те институције.[1][2][3][4]

Историја[уреди | уреди извор]

Студенти универзитета у Токију читају правила о дисциплинској одговорности на свом универзитету

Академска нечеститост забележена је још од појаве првих тестова.[5] Научници тврде да је варање било широко распрострањено на кинеским испитима за рад у државној служби, још пре пар хиљада година, чак и када је варање повлачило смртну казну и за кандидата и за испитивача.[5][6] Често је било распрострањено и давање мита испитивачима, што је забележено у Књизи превара, збирци кратких прича објављеној за време династије Минг.[7]

Први стандарди за цитирање научних радова настали су крајем 19. века, када су у научним круговима почела да се појављују одређена очекивања која су морала бити испоштована при навођењу референци на друге радове.[8] Негде у то време, научници су почели да истражују тему академске нечеститости, схвативши да је варање постало распрострањена појава на колеџима у Сједињеним државама.[9][10] Процењено је да је, на почетку 20. века, око две трећине студената варало у једном тренутку током својих универзитетских студија.[11] Универзитетска братства су често одржавала архиве семинарских радова и есеја, у којима су студенти могли да пронађу одговарајући семинарски рад, написан за потребе предмета пре неколико година и поново га предају, уз минималне измене које су се у неким случајевима састојале само од промене имена аутора.[12]


Данашњица[уреди | уреди извор]

Академска нечеститост нема званично прихваћену дефиницију.[3] Различите образовне институције у различитим деловима света разматрају и реагују на академску нечасност на различите начине. Постоје међународне организације које подржавају студенте, наставнике и особље високошколских установа у дискусијама и разумевању вредности академског интегритета, као што је Међународни центар за академски интегритет (ICAI). Више институција, попут Универзитета у Вотерлуу, Квинс Универзитета, Универзитета Колорадо и Јорк Универзитета, базира своју културу академског интегритета на 6 основних вредности ICAI-ја (искреност, поверење, поштовање, правичност, одговорност и храброст).[13][14][15]

Сједињене Америчке државе[уреди | уреди извор]

У Сједињеним Америчким Државама, једно истраживање је показало да је 20% ученика почело да вара и преписује већ у првом разреду основне школе.[6] Друга истраживања откривају да је међу тренутним ученицима у САД-у, 56% ученика средњих школа и 70% студената варало у једном тренутку током свог образовања.[16] Међутим, студенти нису једини који варају у академском окружењу. Студија међу наставницима у школама Северне Каролине показала је да је 35% испитаника потврдило да су видели своје колеге како варају, најчешће у смислу преправљања оцена својих ученика. Најчешчи разлог за то је чињеница да стандардизовани тестови носе велике последице за наставнике уколико њихови ученици покажу слаб резултат на њима.[17]

Прва научна истраживања о академском непоштењу у високом образовању спроведена 1960-их показала су да је у САД-у, негде између 50% и 70% студената факултета варало барем једном. [18] Док ове стопе варања у САД-у остају стабилне и данас, постоје значајне разлике између различитих школа, зависно о величини, селективности и дисциплинским мерама школе. Генерално, што је школа мања и селективнија самим тим су мање шансе за непоштено добијање оцена. На пример, број студената који су ухваћени у академској превари на малим елитним колеџима слободних вештина често је само 15-20%, док тај проценат на великим државним универзитетима може бити чак 75%.[19] Осим тога, истраживачи су открили да се студенти који похађају школу са кодексом понашања налазе у мање вероватној позицији за варање од студената на школама са другим начинима спровођења академског интегритета.[20] Што се тиче постдипломског образовања, недавно истраживање је открило да је 56% МБА студената признало варање, заједно са 54% студената постдипломских студија инжењерства, 48% образовања и 45% права.[21]

Постоји такође и значајна разлика између перцепција студената и стварности њиховог етичког понашања. У истраживању из 2008. године, у којем је учествовало 30.000 средњошколаца, спроведеном од стране Института Џозефсон за етику младих, 62% испитаних ученика рекло је да су "преписали туђи домаћи задатак два или више пута током прошле године.[22] Ипак, на истом истраживању, 92% испитаника је рекло да су "задовољни својом личном етиком и карактером".[22]

Како све више студената похађа курсеве и полаже испите на даљину, постоји широко уврежена перцепција да је лакше варати на таквом курсу него на курсу који се одржава уживо.[23] Штавише, постоје услуге на интернету које нуде израду свих врста домаћих задатака за средње школе и факултете, као и полагање тестова на даљину за студенте универзитета.[24] I док особље школских институција често зна за такве веб-странице, углавном нису успели да сузбију варање у домаћим задацима и у тестовима на даљину, ослањајући се уместо тога на препоруку математичког удружења Охаја да се барем 80% оцене курсева на даљину изведе из надгледаних тестова.[24] Поред тога, колеџи и универзитети све више користе услуге фирми које нуде надгледање тестова на даљину, како би надгледали десетине хиљада тестова годишње.[25]

Иако истраживања о академском непоштењу у другим земљама нису толико обимна, анегдотални докази сугеришу да би варање могло бити још чешће у земљама попут Јапана.[26]

Аустралија[уреди | уреди извор]

У Аустралији, Агенција за квалитет и стандарде терцијарног образовања бави се академским непоштењем.[27]

Уједињено Краљевство[уреди | уреди извор]

У Уједињеном Краљевству, Агенција за осигурање квалитета одговорна је за осигурање квалитета у високом образовању. Произвела је неколико материјала који се баве овом тематиком, који су првенствено намењени политичарима, радницима у сектору образовања и широј јавности.[28][29]

Канада[уреди | уреди извор]

У Канади, појединачне високошколске установе спречавају академску непоштеност уз помоћ правила и смерница објављених од стране самог универзитета,[3][30] мада истраживање о овој теми заостаје за оним у другим земљама.[31] Истраживања су показала да је проценат академског непоштења у Канади сличан оном у Сједињеним Америчким Државама.[32] [33]

Немачка[уреди | уреди извор]

У Немачкој, велико истраживање је открило да је 75% студената универзитета признало да су спровели барем један од седам типова академског непоштења (као што су плагирање или фалсификовање података) у претходних шест месеци.[34]

Типови[уреди | уреди извор]

Варање[уреди | уреди извор]

Варање се може одвијати у различитим облицима. Један од најчешћих начина су пушкице, као и различити видови комуникације између студената током теста или вежбе. Многе софистициране методе за варање су се развиле током година. Постоје записи студената како крију пушкице у тоалету, ранчевима, у рукавима, дуж својих бутина или у деколтеу. Упркос томе што је комуникација са било ким осим са дежурним професором забрањена, студенти проналазе начин да сигнализирају своје одговоре другима. На пример, ритмичко накашљавање или тапкање оловком по столу могло би бити нека шифра. Неки једноставнији начини би били показивање броја рукама или неким другим покретом тела. У модерном добу, са рапидним развојем технологије преписивање је постало све лакше. Подаци се могу чувати у графичким калкулаторима,пејџерима и другим електронским уређајима. Такође паметни телефони значајно олакшавају комуникацију.[35] Уколико се тест одржава интернационално, специфично у другим временским зонама, онај који полаже тест касније може сазнати питања унапред.[36]

Лажно представљање[уреди | уреди извор]

Лажно представљање је форма варања у којој једна особа ради тест уместо друге особе.[37] [38] [39][40] Битно је напоменути да су обе стране подједнако одгворне, особа која замењује другу особу као и особа која је замењена.[41] Такође, ово се може односити и на присуствовање часу и долазак на интервју у својству неке друге особе. У овом типу академске нечеститости, академски рад је скроз пребачен на другу особу или организацију, обично за новчану надокнаду.[42]

Унајмљивање трећег лица[уреди | уреди извор]

Унајмљивање трећег лица, или варање по уговору, је тип академске нечеститости сличан лажном представљању по томе што постоји треће лице унајмљено од стране ученика да одради посао уместо њега.[43]Други облици су куповина одговора за тест или коришћење услуга компанија специјализованих за израду семинарских радова. Верује се да је број овакве врсте варања кренуо да расте од 2014, али тренутно не постоји доказ за то.[44] Ово је релативно нова врста варања чија је популарност порасла четрдесетих година прошлог века када је примећен нагли пораст огласа који су нудили услуге израде семинарских радова за новац.[45] Овај тренд је наставио да расте током шездестих и седамдесетих година прошлог века.[46] Према једној студији из 2019. године, процењује се да је ова индустрија производи приход од око 100 милиона долара годишње.[47]

Плагијаризам[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Плагијат

Плагијаризам представља ,,коришћење или блиску имитацију језика и мисли другог аутора и представљање њих као сопственог оригиналног рада. [48] У академском контексту, то може варирати од позајмљивања без навођења само једне посебно адекватне фразе, до парафразирања туђе оригиналне идеје без цитирања, па све до екстремног стадијума где је треће лице одрадило цео посао за новац, а њен рад је присвојен као оригиналан.[49]

У Европи се развио модерни концепт плагијаризма као неморалног чина и оригиналности као идеала у 18. веку, док су у претходним вековима аутори и уметници били подстицани да „копирају мајсторе што убедљивије могуће" и „избегавају непотребно измишљање".[50] [51][52][53][54] Ове нове моралне вредности 18. века су институционализоване и спроведене у академским круговима (укључујући академску науку, образовање, инжењеринг итд.) и новинарству, где се сада плагијаризам сматра академском непоштеношћу и кршењем новинарске етике. Сагласно са тим новим идеалима, плагијаризам је почео да резултује озбиљним санкцијама и последицама по каријеру. Међутим, то није случај и у уметности, чија је дугогодишња традиција копирање као фундаментална пракса креативног процеса. Током 21. века, уметници и даље толеришу плагијаризам.[55]

Плагијаризам није кривично дело, али је морално неприхватљив. [50] [56]

Од 2000. године, у јавности је активна дискусија на тему студентског плагијаризма [57], при чему је главно питање ове дискусије било, како најбоље помоћи студентима да разумеју и избегну плагијаризам. С обзиром на озбиљне последице које плагијаризам доноси студентима, постоји већа потреба за информисаношћу о плагијаризму како би се помогло студентима да избегну плагијаризам.[58] Такође, у плагијаризам спада и самоплагијат. Самоплагијат настаје када, на пример,студент преда задатак, есеј или рад који је првобитно био предат за други курс без дозволе свог професора или ментора.[59][60]

Томар и Чан су закључили да су студенти који имају приступ веб сајтовима који генеришу садржај коришћењем вештачке интелигенције као што је ChatGPT склонији плагијаризму и тврдњама да су радови са тих веб сајтова њихови.[61] [62] Због тога што ChatGPT генерише текстове сличне људским, научници очекују пораст варања на универзитетима, где ће студенти на основу извора које им је дао професор генерисати семинарске радове без правилног цитирања.[63] У чланку објављеном на сајту Intelligent.com, др Рони Гладен тврди: У суштини, оригиналност и ригорозност су апсолутно важни. I критичка свест и независно мишљење морају бити подстакнути, и ја ћу снажно бранити те принципе.[64]

Цебријан-Робле је дискутовао о ризицима коришћења алата вештачке интелигенције у академском контексту, као што су потреба за праћењем онлајн активности, као и борба између академске поштености и вештачке интелигенције[65]. Преама истраживању спроведеном на Техничком универзитету Чалмерс, 62 процената студената верује да је коришћење чет ботова током испита варање.[66]

Подмићивање и застрашивање[уреди | уреди извор]

Овај тип академске нечеститости дешава се када нека особа да новац трећем лицу или претњама застраши свог конкурента, како би стекла предност у неком домену академског деловања.

Недоличне научне праксе[уреди | уреди извор]

Недоличне научне праксе укључују фабрикацију и лажно представљање података, као и селективно пријављивање истраживачких података. Ови подаци се обично манипулишу како би подржавале хипотезу те особе. Такође, није добра пракса не давати кредит ауторима и истраживачима када су коришћени резултати њихових истраживања.[41][67]

Злоупотреба поверљивости[уреди | уреди извор]

Злоупотреба поверљивости дешава се када су подаци неког истраживања или научни рад објављени иако то аутор није желео.[68]

Помагање[уреди | уреди извор]

Чин помагања или подстицања других да почине неку врсту академске преваре такође се сматра академском преваром.[41][69]

Сарадња[уреди | уреди извор]

Уколико је на раду наведено име само једне особе, а заправо је он урађен од стране више особа, то се такође сматра академском преваром.

Саботажа[уреди | уреди извор]

У академском контексту, саботажа се дешава када особа поступа са циљем да омете рад друге особа, како је она не би завршила. На пример, уништавање неког уметничког дела,експеримента или дизајна. Недоприношење у тимском раду такође је облик саботаже. Значајни су и скривање или уништавање свима доступним материјала, као што су књиге у библиотеци и преоптерећење и хаковање неког система.[70]

Обмана[уреди | уреди извор]

Обмана обухвата лагање или фалсификовање информација како би се стекла предност у одређеном академском контексту, на пример, забележено је да се студенти често претварају да су болесни како би избегли неки испит.

Узроци[уреди | уреди извор]

Постоје различити узроци академског непоштења. Истраживачи су изучавали корелацију између варања и личних карактеристика, демографије, контекстуалних фактора, метода спречавања непоштења, па чак и стадијума моралног развоја. Постоје неки докази у истраживањима који сугеришу да за особе са личности „типа А", које често покушавају да постигну високе степене успеха, постоји већа шанса да ће бити пријављене за академско непоштење (варање). [4][71][72][73]

Подстицај за варање[уреди | уреди извор]

Неки научници тврде да постоје студенти који имају патолошку потребу за варањем. Писац Томас Малон је приметио да су многи научници протумачили плагијаризам у књижевности (Самјуел Тејлор Колриџ и Чарлс Рид су два значајна примера) као деловање слично клептоманији. [74] С друге стране, Малон закључује да је вероватније да већина ,,варалица" доноси рационалну одлуку пре него што почине академску непоштеност. [75]Чест разлог неетичког понашања је жеља за „стицањем такмичарске предности у трци за положајем или моћи".[76][77]

Ричард Фас износи могућност да пословни скандали у стварном свету уверавају студенте да је непоштење прихватљив метод за постизање успеха у савременој друштвеној средини.[78] Академско непоштење би у овом случају била вежба за стварни свет. За неке студенте постојала би дихотомија између постизања успеха и искрености, и њихов закључак би био: ,,Није да мање волимо искреност, него више волимо успех". [18] Насупрот томе, други научници сматрају да би, с обзиром на недавни пораст отпуштања са радног места због пословних етичких преступа у пословном свету, овакав приступ варању могао изгубити своју привлачност, ако ју је икада заиста и имао. [79]Ипак, истраживања су показала да очекиване користи од варања, као и моралне вредности студената, играју важну улогу за учествовање у непоштеном понашању.[75]

Постојала су истраживања која су се бавила успехом и академском непоштењу; једно истраживање је показало да студенти који су добили неочекивану прилику да варају нису значајно побољшали своје оцене у поређењу са контролном групом.[80] Друго истраживање је показало да студенти који су имали дозволу да донесу пушкице на испит нису побољшали своје оцене.[80] Ово може бити у сукобу са уобичајеном перцепцијом варања (једно истраживање је открило да само 13% мушкараца и 46% жена мисли да варање не помаже оценама).[80]

У САД-у, Вилијам Боверс је известио да је 1964.године, у просеку, једна трећина студената са највишом могућом просечном оценом варала.[18]: 74 Он тврди да академско непоштење делује као пречица, тако да чак и студенти са највишим оценама могу бити склони варању. Он тврди да чак и ако рад који је настао плагијаризмом добије релативно ниску оцену, та оцена је заиста висока, с обзиром на то колико је времена и труда уложено у рад. У истраживању поменутом изнад (у коме су студентима били дозвољене пушкице на испитима, али нису побољшали своје резултате), истраживач је закључио да су студенти користили те пушкице као алтернативу за учење, уместо као допуну учењу, па да су тако мање времена проводили у припреми за испит.[80]

Наставници[уреди | уреди извор]

Савезна влада Сједињених Америчких Држава је прописала стандардизовано тестирање као део закона ,,Ниједно дете није остављено по страни" , потписаног 2002. године. Школе и наставници су одговорни за резултате. Према Стивену Левиту и Стивену Дубнеру, коауторима књиге ,,Фрикономика", наставници су познати по томе да ,,уче ученике за тест". Иако их не подучавају стварним одговорима, подучавају их питањима која су њима слична, и занемарују сваку тему која неће бити на тесту. Левит такође тврди да наставници могу повећати резултате тестова који се одржавају у њиховом разреду, на пример непоштеним оцењивањем.[17] Наставници и библиотекари могу имати значајан проактиван утицај на поштен рад.[81]

Демографски и лични узроци[уреди | уреди извор]

Истраживања су показала да постоји значајан број демографских карактеристика које имају утицај на варање,укључујући године, пол и просек оцена. [82] По истраживању спроведеном на више универзитета у САД, старији студенти, жене и студенти који имају више оцене[83] ређе варају, док студенти који похађају више ваннаставних активности то раде чешће. Студенти који похађају ваннаставне активности могу бити мање посвећени студијама, или могу имати мањак времена, што их може потстаћи на варање. Показано је да су млађи студенти склонији варању, једна студија је показала да се највише варања дешава у другој години факултета.[84] Иако је очекивано да количина варања опадне код људи са већом моралном свешћу, један експеримент је показао да нема корелације између тога како је студент урадио тест моралности и вероватноће да тај студент вара на испиту.[85] Такође је показано да одлагање академских обавеза повећава фреквенцију разних облика академске нечеститости. [34]

Раса, националност и класа, имају мало везе са академским непоштењем. Такође не постоји корелација између религиозности особе и њене склоности ка варању. Поређење између студената различитих религија произвело је сличне резултате, иако је студија показала да Јевреји ипак мање варају од чланова других религија.[18] У Сједињеним Америчким државама, демографска карактеристика која је највише повезана са варањем је језик. Студенти који причају енглески као други језик имају већу склоност ка варању, а уз то такође чешће бивају ухваћени него особе који причају енлески као матерњи језик. То се дешава јер они често не желе да преформуишу изворни текст својим речима, плашечи се да ће значење бити изгубљено.[83] На Универзитету у Калифорнији, 10% студената су пореклом ван Сједињених Америчких Држава, међутим они су укључени у 47% случајева варања.[16] На британским универзитетима, студенти рођени изван Европске уније, сачињавају 12% студената и укључени су у 35% случајева варања.[86]

Синдром уљеза и недолично понашање су повезани. Студенти који не верују да заслужују да буду тамо где су у смислу академског постигнућа, активно се саботирају да би доказали да не заслужују да буду ту, док студенти који не пате од овог синдрома имају мању склоност ка варању. [87]

Контекстуални поводи[уреди | уреди извор]

Контекстуални фактори на које професори индивидуално могу да утичу углавном се слабо одражавају на понашање варалица. Истраживање је показало да повећавање удељености између студената током израде теста минимално утиче на академско непоштење, и да претње студентима да ће бити удаљени са испита уколико буду ухваћени у варању заправо промовишу исто.[4] Повећање броја дежурних и друге методе за откривање варања су углавном неефикасне. Према истраживању америчких студената, док је у протеклих 6 месеци њих 50% варало бар једном, 7% више од пет пута, само 2.5% студената је ухваћено.[19] Док наставници смишљају сложеније методе спречавања варања, студенти паралелно проналазе још сложеније методе варања (понекад их ча третирају као игру), што доводи до онога што неки наставници називају скупом и непобедивом трком у наоружању.[83] Строже казне за прекршаје такође не утичу много на варање. Утврђено је да студенти са различитим перцепцијама о тежини казне једнако склони варању, што вероватно указује на то да су мислили да су пооштрене казне неважне, јер њихово варање никад неће бити откривено.[17] Међутим, ако професор јасно нагласи да не одобрава варање, у плану предавања, на првом часу или пред почетак теста, број прекршаја може пасти за 12%.[4] С обзиром на то да се њихов успех мери по броју радова које објаве, а не по квалитету предавања, неким професорима то представља подстицај да у некој мери умање број прекршаја, таман толико да исти не буде лако примећен од стране спољашњих посматрача.

С друге стране, професори могу случајно да подстакну варање. Једно истраживање је открило корелацију између тога колико се професор доживљава грубим и неправедним и академског непоштења, јер струденти варање посматрају као начин да се освете професору.[6] Такође, варању су склонији студенти који друге колеге посматрају као конкуренцију, на пример када професор користи криву оцена. Истраживање је такође показало корелацију између мотивације студената и академског непоштења. Студенти који сматрају да је циљ да се што боље овлада градивом су слабије склони варању од оних који мисле да је циљ имати што боље резултате.[88]

Најважнији контекстуални поводи за варање често нису под икаквом контролом професора. Веома важан фактор је начин провођења слободног времена. Једно анкета је показала да две трећине професора сматра да је лоше управљање временом главни повод за варање. [83] За то су обично крива друштвена окупљања. Утврђено је да су ваннаставне активности и варање уско повезани, посебно међу спортистима, чак и онима који се такмиче само унутар својег факултета. [82] Такође је утврђено да број варања значајно расте што више времена студенти проводе играјући карте, гледајући телевизију, или излазећи на пиће са пријатељима.[18] Самим тим, чланство у универзитетском братсву или сестринству такође је уско повезано са академским непоштењем.[82]

Један од најважнијих узрока академског непоштења је ста вршњака према варању, односно фактор притиска групе. Психолози тврде да сви људи теже ка томе да прате друштвене норме њихове вршњачке групе, које, наравно, укључују норме о академском непоштењу.[89] Према томе, студенти који сматрају да њихови вршњаци не одобравају варање су мање склони истом. Заиста, више истраживања је показало да је став вршњака према варању најважнији фактор у одлуци студента да ли ће варати.[20] На пример, у просеку 69% студената вара на факултетима чија заједница више толерише непоштење, док само 23% студената вара на факултетима чија заједница је строго против непоштења.[18] Утицај вршњачког притиска може бити и супротан - истраживање је показало да је вероватноћа да ће студент варати 41% већа ако је видео да је неко други то раније радио.[90] Међутим, иако је већина студената против варања, мора постојати заједница како би се те норме спроводиле притиском вршњака. На пример, веће школе, које по обичају имају много веће стопе варања од малих школа, углавном имају издељену заједницу на више различитих група вршњака које слабо утичу једна на другу.[18] Број студената који живе у кампусу, као једна од мера заједнице колеџа, показује значајну повезаност са стопом варања на колеџу.[18] С тим у вези, многи професори тврде да је стопа варања мања у мањим наставним групама.[20]

Етички узроци[уреди | уреди извор]

Невезано за разлог који наведе неког ученика на варање, пре самог варања он мора да пређе преко своје савести. Ово зависи од тога колико јако неко осуђује варање и које оправдање ученик користи како би побегао од осећаја кривице. Међутим, док је већина ученика научена како је варање погрешно , показано је да у просеку трећина ученика која се снажно противи академском непоштењу, заправо варала. [18] Људи који варају упркос личном неодобравању учествују у нечему званом "неутрализација", у ком ученик рационалише да је варање прихватљиво због одређених околности.[91] Према психолозима који се баве девијантним понашањем, људи који учествују у неутрализацији подржавају норму у питању (ону друштвену норму коју су прекршили), али створе разлог који оправдава кршење те норме у њиховом случају. [84] Неутрализација се дешава пре, током и после самог акта. [19] Истраживачи су пронашли 4 главна типа неутрализације академске нечеститости, које категоризују по оправдању. Порицање одговорности- ученици оптужују друге да су криви или да их је нешто натерало да варају, ово је најчешћа форма оправдања коју користи чак 61% варалица.[92] Осуда осуђивача-овде ученици скрећу кривицу са себе и фокусирају се на осуђивача, често говорећи себи како су професори својим поступцима довели до тога да они варају. Ово је други најчешћи облик који је забележен код 28% варалица.[92] Трећи тип неутрализација је када ученик оправдава варање као чин лојалности према некоме, најчешће својим друговима, и сматра како је та лојалност битнија од тога што врши неморалан поступак. Овај облик користи 6.8% варалица.[92] Четврти тип неутрализације је рационалисање варања чињеницом да оно није никога повредило. Овај тип неутрализације користи 4.2% варалица.[92]

Становишта културе[уреди | уреди извор]

Многа истраживања показала су да академско поштење нема исто значење у свим деловима света. Неке културе прихватају памћење и понављање информација, без навођења извора, док би остале то сматрале плагијаризмом. Додатно, неке културе верују да знање припада свима и да је потребно да се то знање дели. Истраживања су показала да је, у одређеним азијским културама, важније да се информације нашироко деле него да се правилно наведе ко је власник тог знања.[93]

ЦОВИД-19 и академска нечасност[уреди | уреди извор]

Током епидемије вируса Цовид-19 повећан је број случајева академских превара.[94] Као резултат наглог преласка на наставу на даљину, професори, који су се навикли на устаљен начин оцењивана, нису имали времена да осмисле добар начин за оцењивање на даљину, које би промене морали да направе и да открију какви све проблеми прате наставу на даљину.[94] Дељење академских фајлова, непоштовање уговора и недозвољено примање помоћи од колега и из осталих извора повећани су због преласка на наставу на даљину.[95][96]

Последице[уреди | уреди извор]

Студенти који бар једном прибегну неутрализацији како би оправдали превару ће то највероватније поновити у будућности, што ће их потенцијално усмерити да наставе да се крећу кроз живот користећи се преварама.[84] Једно истраживање је показало да ће студенти који су непоштени на часу вероватније прибећи превари и крађи на послу.[97]

Академско непоштење такође проузрокује проблеме и за професоре.[98] Користећи речник економиста, варање умањује производњу знања, док је, напротив, посао професора да је увећава.[17] Штавише, варање често може изазвати незадовољство код професора, јер многи сматрају да је то лична увреда према њима или повреда њиховог поверења. Суочавање са академским непоштењем је често један он најгорих делова образовања. Једно истраживање тврди да се 77% академика слаже са изјавом "суочавање са студентима који варају је једна од непријатнијих страна те професије".[99]

Коначно, академско непоштење подрива академски свет. Оно се коси са основним циљем образовања - преношењем знања, тако што дозвољава студентима да прођу кроз школовање без да овладају знањем.[99] Такође, академска нечеститост ствара атмосферу која није погодна за преношење знања, што, наравно, утиче на остале, поштене студенте.[18] Када поштени студенти виде да студенти који варају пролазе неухваћени, то може негативно утицати на њихов морал пошто виде да се њихов рад обезвређује. Још један начин на који варање подрива академију је када студенти краду туђе идеје. Идеје су "капитал и идентитет" професионалног аутора, и ако се нечије идеје украду, то негативно утиче на проналажење знања.[100]

Ако никада нису формално повучени, лажни радови могу да представљају проблем током много година јер ти чланци и књиге остају на полицама, док их други аутори цитирају. Случај С. Валтера Пулшока, младог историчара за чији је рад утврђено да садржи потпуно лажиран материјал, разоткривен је 1966. године те је часопис Амерички историјски преглед издао упозорење о том случају.[101][102] Ипак, његова књига никада није уклоњена из библиотека многих универзитета па је због тога још увек била цитирана у 2013. години, чак 47 година након што је требала да буде повучена од стране издавача.[103][104][105][106]

Спречавање[уреди | уреди извор]

Током већег дела историје, професори на универзитетима водили су се доктрином in loco parentis, која им је дозвољавала да се према студентима понашају као њихови родитељи, уз коришћење свих права која би обично припала родитељима.

Кодекси части[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Кодекс понашања

Кодекс части се први пут појавио на Колеџу Вилијама и Мери 1779. године, а затим су сличан кодекс усвојиле школе попут Универзитета у Вирџинији 1850-их и Везлијан универзитета 1893. године. На тим универзитетима,студенти су се, уз сагласност особља факултета, изјаснили да су посвећени идеалима демократије и интегритета људског карактера и тиме створили прве кодексе части.[107]

Кодекс части је изјава која се бави питањима попут варања, крађе и прикривања, коју издаје школа или друга институција, у којој учесници обећавају да ће је се придржавати. Кодекси части су саморегулишући јер под њима студенти морају да пријаве друге студенте који крше кодекс. Нека од питања којима се баве кодекси части су: варање, плагијаризам, коришћење лажних информација, вишеструка предаја истог рада и лажно представљање .

Већина повреда кодекса части на колеџима је везана за варање и плагијаризам, стога неки кодекси части такође укључују смернице или акценте како би се смањили неспоразуми и проблеми. Многи од ових кодекса истичу да студенти треба да разликују шта је заиста њихов рад од туђих идеја. Такође, препоручују да студенти треба тачно да знају шта њихови професори очекују и желе у вези са одређеним задатком.

У традиционалним "школама са кодексом части", постоје часне заклетве, студентски организовани систем части, не-надгледани испити и захтев да се пријаве сумњиви случајеви варања. Неки факултети немају традиционални кодекс части, али обично имају скуп правила или неки текст који дефинише основна права и одговорности свих студената. Ова права укључују поштовање свих студената, професора и особља, као и поштовање туђе имовине. Без обзира на врсту кодекса части који примењују, сви колеџи и универзитети теже да осигурају етично и фер окружење за све студенте.[108]

Мешовити судски одбори  [уреди | уреди извор]

Многи су сумњали у исправност ослањања на апстрактну идеју части како би се спречила академска нечеститост. Ова сумња можда је довела до тога да мање од четвртине америчких универзитета усвоји кодексе части. [18]Осим тога, многи професори нису могли да замисле процес суђења којим управљају само студенти, а који би поштено третирали оптужбе факултета. Као одговор на ове забринутости, средином двадесетог века, многе школе су осмислиле мешовите судске одборе састављене од студената и факултета. Овај тип система академског интегритета био је сличан традиционалном систему контроле факултета јер се ослањао на професоре да открију варање, осим што су у овом систему оптужени студенти довођени пред изабране одборе студената и факултета ради кажњавања. До 1960-их, више од четвртине америчких универзитета усвојило је овај систем мешовитих судских одбора.[18]

Студентска права[уреди | уреди извор]

Почевши од 1960-их, Врховни суд Сједињених Америчких Држава почео је да оспорава доктрину in loco parentis, дајући студентима већу грађанску слободу (Диксон против Алабаме).[109]

Модификовани кодекси части[уреди | уреди извор]

Недавно су Доналд L. Мекејб и Линда Клебе Тревино, два стручњака у области академске нечеститости, предложили нови начин спречавања варања који је примењен у школама попут Универзитета Мериленд. Модификовани кодекси части укључују то да сами студенти воде процес суђења, јасно указујући да је одговорност студената да спрече варање међу собом, али истовремено постоји и надзор током испита, који није замењив заклетвом о добром понашању.[20] Истраживачи који заговарају овај тип кодекса мисле да је уобичајени кодекс части нешто посебно што није примењиво на много школа.[20] Према присталицама овог система, школе са великим бројем студената, слабом заједницом или без историје студентске самоуправе неће моћи подржати пуни кодекс части. Међутим, иако модификовани кодекси части изгледају ефикасније од кодекса понашања који воде факултети или администрација, истраживања показују да школе са модификованим кодексима и даље имају веће стопе варања од школа са пуним кодексима части.[20]

Упоређивање различитих система[уреди | уреди извор]

Истраживања су показала да постоји јака веза између облика система академског интегритета и нивоа варања у школи. Нека истраживања су открила да су студенти који похађају школе са кодексима части мање склони варању од студената који похађају школе са традиционалним правилницима о академској нечеститости. [20]Друго истраживање је показало да само 28% школа са кодексима части има високе нивое варања, док 81% школа са мешовитим судским одборима има високе стопе варања. [18] Док се кодекси понашања који воде факултети обично ослањају на контролу и кажњавање како би одвратили студенте од варања, кодекси части обично се ослањају на развијању части студената и групног притиска вршњака како би спречили академско непоштење.[82]

Проблеми факултета у сузбијању академскокг непоштења[уреди | уреди извор]

Постоје ограничења у ослањању на факултет да контролише академско непоштење. Једно истраживање је открило да је до 21% професора игнорисало барем један очигледан случај варања у својој каријери.[80] Друго истраживање показало је да 40% професора "никада" не пријављује варање, 54% "ретко" пријављује варање, док свега 6% започиње дисциплински поступак у свим случајевима академског непоштења с којима се суоче.[110] Треће истраживање професора је открило да је, иако је 79% њих приметило варање, само 9% казнило студента. [111] Према упутству за професоре о варању, разлози за овај недостатак акције укључују недостатак воље да се посвети време и енергија решавању проблема, страх од освете од стране студената, губитак студената, оптужбе за узнемиравање или дискриминацију, па чак и страх од тужби.[80]

Постоје и други разлози. Неки професори одбијају да пријаве кршења надлежним органима јер сматрају да је казна превише строга.[110] Неки професори можда имају мало мотивације да смање варање на својим курсевима испод нивоа који би иначе био очигледан за спољне посматраче, будући да су оцењени према броју истраживачких радова које објављују [112] и успесима које постижу за факултет, а не према томе колико добро подучавају.[113]

Ироничним схватањем постмодернизма, разлике између кривице и невиности, интегритета и обмане, чине се ирелевантним. Међутим, постоји аргумент да је постмодернизам заправо морални релеватизам, те је стога варање оправдано као валидна академска метода, чак и ако је морално и законски погрешно. Један професор је написао у чланку за The English Journal да када је завирио на ненадгледан тест и видео да се неколико студената међусобно консултује, одлучио да они нису варали, већ су користили неуобичајне технике и заједничко учење да превазиђу препреке које су им задали наставници.[114] Питања културног релативизма такође утиче на ставове професора о варању; стандардна примедба је да „студенти из одређених средњоевропских, азијских и афричких култура не разумеју идеју да се 'власништво' може имати над идејама, јер њихове културе сматрају речи и идеје својином свих, а не појединаца”. [115] Још један проблем са одвраћањем од варања који наставници могу имати је да они сматрају да то није њихов посао - аргумент да су "они професори, а не полицајци". [110] Неки професори верују да су плаћени да пружају образовање, и ако студент изгуби то образовање кроз варање, само себе варају за новац који су платили за своје образовање. [16]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bretag, Tracey; Mahmud, Saadia; Wallace, Margaret; Walker, Ruth; James, Colin; Green, Margaret; East, Julianne; McGowan, Ursula; Patridge, Lee (2011-12-12). „Core elements of exemplary academic integrity policy in Australian higher education”. International Journal for Educational Integrity (на језику: енглески). 7 (2). ISSN 1833-2595. doi:10.21913/IJEI.v7i2.759. 
  2. ^ Bretag, Tracey, et al. "Academic integrity standards: A preliminary analysis of the academic integrity policies at Australian universities." (2011).
  3. ^ а б в Eaton, Sarah Elaine (2017-08-01). „Comparative Analysis of Institutional Policy Definitions of Plagiarism: A Pan-Canadian University Study”. Interchange (на језику: енглески). 48 (3): 271—281. ISSN 1573-1790. doi:10.1007/s10780-017-9300-7. 
  4. ^ а б в г Kerkvliet, Joe; Sigmund, Charles L. (јануар 1999). „Can We Control Cheating in the Classroom?”. The Journal of Economic Education (на језику: енглески). 30 (4): 331—343. ISSN 0022-0485. doi:10.1080/00220489909596090. 
  5. ^ а б Lang, J.M. (2013). Cheating lessons: Learning from academic dishonesty. Harvard University Press.
  6. ^ а б в Bushway, Ann; Nash, William R. (1977). „School Cheating Behavior”. Review of Educational Research. 47 (4): 623—632. ISSN 0034-6543. doi:10.2307/1170002. 
  7. ^ Zhang Yingyu (2017). "Type 20: Corruption in Education". The Book of Swindles: Selections from a Late Ming Collection. Translated by Rea, Christopher; Rusk, Bruce. Columbia University Press. pp. 142–163.
  8. ^ Buranen, Lise; Roy, Alice M.; Lunsford, Andrea; Roy, Alice Myers, ур. (1999). Perspectives on plagiarism and intellectual property in a postmodern world (на језику: енглески). Albany, NY: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-4080-3. 
  9. ^ Bird, Charles (1929). „An Improved Method of Detecting Cheating in Objective Examinations”. The Journal of Educational Research (на језику: енглески). 19 (5): 341—348. ISSN 0022-0671. doi:10.1080/00220671.1929.10879954. 
  10. ^ Carter Simmons, Sue (1999). "Competing Notions of Authorship: A Historical Look at Students and Textbooks on Plagiarism and Cheating". In Buranean, Lise; Roy, Alice M. (eds.). Perspectives on Plagiarism and Intellectual Property in the Postmodern World. State University of New York Press. p. 45.
  11. ^ „Psychology Through Ecology: Academic Motivation, Moral Aptitudes, and Cheating Behavior in Middle and High School Settings” (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 04. 2008. г. Приступљено 11. 04. 2008. 
  12. ^ Stavisky, Leonard Price (1973-09-01). „Term Paper “Mills,” Academic Plagiarism, and State Regulation”. Political Science Quarterly (на језику: енглески). 88 (3): 445—461. ISSN 0032-3195. doi:10.2307/2148993. 
  13. ^ „Integrity for Students” (на језику: енглески). University of Waterloo. 2013-12-06. Приступљено 2021-02-23. 
  14. ^ „Fundamental Values” (на језику: енглески). International Center for Academic Integrity. Приступљено 2021-02-23. 
  15. ^ „Academic Integrity” (на језику: енглески). University of Colorado. 2023-02-13. Приступљено 2021-02-23. 
  16. ^ а б в Decoo, Willfred (2002). Crisis on Campus: Confronting Academic Misconduct. MIT Press. 
  17. ^ а б в г Bunn, Douglas N.; Caudill, Steven B.; Gropper, Daniel M. (1992). „Crime in the Classroom: An Economic Analysis of Undergraduate Student Cheating Behavior”. The Journal of Economic Education. 23 (3): 197. ISSN 0022-0485. doi:10.2307/1183222. 
  18. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л Bowers, William J. (1964). Student Dishonesty and its Control in Colleges. Bureau of Applied Social Research, Columbia University. 
  19. ^ а б в LaBeff, Emily E.; Clark, Robert E.; Haines, Valerie J.; Diekhoff, George M. (1990). „Situational Ethics and College Student Cheating”. Sociological Inquiry (на језику: енглески). 60 (2): 190—198. ISSN 0038-0245. doi:10.1111/j.1475-682X.1990.tb00138.x. 
  20. ^ а б в г д ђ е McCabe, Donald L.; Treviño, Linda Klebe; Butterfield, Kenneth D. (2002-06-01). „Honor Codes and Other Contextual Influences on Academic Integrity: A Replication and Extension to Modified Honor Code Settings”. Research in Higher Education (на језику: енглески). 43 (3): 357—378. ISSN 1573-188X. doi:10.1023/A:1014893102151. 
  21. ^ Pope, Justin (2007-05-19). „Higher education sees rise in dishonesty” (на језику: енглески). Associated Press. 
  22. ^ а б „The Ethics of American Youth: 2008” (PDF). Report Card on the Ethics of American Youth. Josephson Institute. Архивирано (PDF) из оригинала 16. 6. 2010. г. Приступљено 14. 11. 2012. 
  23. ^ Watson, George; Sottile, James (2010-03-15). „Cheating in the Digital Age: Do Students Cheat More in Online Courses?”. Cheating in the Digital Age (на језику: енглески). 13 (1). Приступљено 2. 10. 2017. 
  24. ^ а б Maclean, Phil (јесен 2009). „Cheating goes high tech” (PDF). Ohiomatyc News. Архивирано из оригинала (PDF) 2013-11-10. г. 
  25. ^ „Online Proctoring Catches Cheaters; Raises Concerns”. Online Proctoring (на језику: енглески). Inside Higher Ed. 10. 5. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 
  26. ^ Dryden, L.M. (1999). „A Distant Mirror or Through the Looking Glass?: Plagiarism and Intellectual Property in Japanese Education”. Perspectives on Plagiarism and Intellectual Property in the Postmodern World (на језику: енглески). SUNY Press. стр. 75. 
  27. ^ Bretag, T. (4. 10. 2017). „Good Practice Note: Addressing contract cheating to safeguard academic integrity”. Tertiary Education Quality and Standards Agency (на језику: енглески). 
  28. ^ „Plagiarism in higher education - Custom essay writing services: an exploration and next steps for the UK higher education sector” (PDF) (на језику: енглески). Quality Assurance Agency for Higher Education (UK) (QAA). 2016. Архивирано (PDF) из оригинала 2018-12-21. г. Приступљено 2018-11-12. 
  29. ^ „Contracting to cheat in higher education: How to address contract cheating, the use of third-party services and essay mills” (PDF) (на језику: енглески). Quality Assurance Agency for Higher Education (UK) (QAA). октобар 2017. 
  30. ^ MacLeod, Paul Douglas (2014-02-05). „An Exploration of Faculty Attitudes Toward Student Academic Dishonesty in Selected Canadian Universities” (на језику: енглески). doi:10.11575/prism/24891. 
  31. ^ Eaton, Sarah Elaine; Edino, Rachael Ileh (2018-07-25). „Strengthening the research agenda of educational integrity in Canada: a review of the research literature and call to action”. International Journal for Educational Integrity (на језику: енглески). 14 (1): 1—21. ISSN 1833-2595. doi:10.1007/s40979-018-0028-7. 
  32. ^ Hughes, Julia M. Christensen; McCabe, Donald L. (2006-12-31). „Academic Misconduct within Higher Education in Canada”. Canadian Journal of Higher Education (на језику: енглески). 36 (2): 1—21. ISSN 2293-6602. doi:10.47678/cjhe.v36i2.183537. 
  33. ^ Hughes, Julia M. Christensen; McCabe, Donald L. (2006-06-30). „Understanding Academic Misconduct”. Canadian Journal of Higher Education (на језику: енглески). 36 (1): 49—63. ISSN 2293-6602. doi:10.47678/cjhe.v36i1.183525. 
  34. ^ а б Patrzek, Justine; Sattler, Sebastian; van Veen, Floris; Grunschel, Carola; Fries, Stefan (2015-07-03). „Investigating the effect of academic procrastination on the frequency and variety of academic misconduct: a panel study”. Studies in Higher Education (на језику: енглески). 40 (6): 1014—1029. ISSN 0307-5079. doi:10.1080/03075079.2013.854765. 
  35. ^ Faucher, Dina; Caves, Sharon (2009). „Academic dishonesty: Innovative cheating techniques and the detection and prevention of them”. Teaching and Learning in Nursing (на језику: енглески). 4 (2): 37—41. ISSN 1557-3087. doi:10.1016/j.teln.2008.09.003. 
  36. ^ „Clampdown on timezone cheats”. BBC News (на језику: енглески). 2002-01-29. 
  37. ^ „Taught Postgraduate Framework(Part B-Doctorate level)” (на језику: енглески). јун 2008. Архивирано из оригинала 2012-05-18. г. 
  38. ^ „Academic Misconduct”. University of Edinburgh (на језику: енглески). 8. 5. 2015. Архивирано из оригинала 16. 9. 2010. г. 
  39. ^ „Academic conduct in assessment”. University of Otago (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. 
  40. ^ „Plagiarism”. University of Sussex (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 12. 2005. г. 
  41. ^ а б в „Academic Honesty, Senate Policy on Secretariat Polices”. secretariat-poliices.info.yorku.ca. Приступљено 2021-02-23. 
  42. ^ „Newsletter Fall 09” (PDF). Ohyomatic News (на језику: енглески). 2009. Архивирано (PDF) из оригинала 2013-11-10. г. 
  43. ^ Clarke, Robert; Lancaster, Thomas (2006). „Eliminating the sucessor to plagiarism? Identyfying the usage of contracting cheating sites”. Contract Cheating Research (на језику: енглески). 
  44. ^ Newton, Philip M (2018). „How Common is Commercial Contract Cheating in Higher Education and is it increasing? A Systematyc Rewiev”. Frontiers in Education (на језику: енглески). 
  45. ^ Ison, David (2020-06-01). „Detection of Online Contract Cheating Through Stylometry: A Pilot Study”. Online Learning (на језику: енглески). 24 (2). ISSN 2472-5730. doi:10.24059/olj.v24i2.2096. 
  46. ^ White, J.L. (2016). "Shadow Scholars and the Rise of the Dissertation Service Industry: Can We Maintain Academic Integrity?". Journal of Research Practice. 12 (1): 1–9.
  47. ^ Lancaster, Thomas (2018-01-01). „Profiling the international academic ghost writers who are providing low-cost essays and assignments for the contract cheating industry”. Journal of Information, Communication and Ethics in Society (на језику: енглески). 17 (1): 72—86. ISSN 1477-996X. doi:10.1108/JICES-04-2018-0040. 
  48. ^ Stepchyshyn, Vera; Nelson, Robert S (2007). Library plagiarism polices (на језику: енглески). Association of College & Research Libraries. стр. 65. ISBN 978-0-8389-8416-1. 
  49. ^ Pennycook, Alastair (1996). „Borrowing Others' Words: Text, Ownership, Memory, and Plagiarism”. TESOL Quarterly (на језику: енглески). 30 (2): 201—230. ISSN 0039-8322. doi:10.2307/3588141. 
  50. ^ а б Lynch, Jack (2002—2003). „The Perfectly Acceptable Practice of Literary Theft: Plagiarism, Copyright, and the Eighteenth Century”. Colonial Williamsburg: The Journal of the Colonial Williamsburg Foundation. 24: 51—54. 
  51. ^ Will, Frederic (1963). „Review: Publica Materies Reviewed Work: The Club of Hercules: Studies in the Classical Background of Paradise Lost by Davis P. Harding”. Arion: A Journal of Humanities and the Classics (на језику: енглески). 2: 131—142. 
  52. ^ „Introduction to the Comedy of Errors”. The RSC Shakespeare - William Shakespeare Complete Works (на језику: енглески). Royal Shakespeare Company. 2007. стр. 215. „...while we applaud difference, Shakespeare's first audiences favoured likeness: a work was good not because it was original, but because it resembled an admired classical exemplar, which in the case of comedy meant a play by Terence or Plautus...” 
  53. ^ Lindey, Alexander (1952). Plagiarism and Originality (на језику: енглески). Harper. ISBN 9780598777218. 
  54. ^ Young, Edward (1759). Conjectures on Original Composition (на језику: енглески). 
  55. ^ Alfrey, Penelope. „Petrarch's Apes: Originality, Plagiarism and Copyright Principles within Visual Culture” (на језику: енглески). MIT Communications Forum. 
  56. ^ Green, Stuart P. (2002—2003). „Plagiarism, Norms, and the Limits of Theft Law: Some Observations on the Use of Criminal Sanctions in Enforcing Intellectual Property Rights” (PDF). Hastings Law Journal (на језику: енглески). 54: 167—242. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 8. 2013. г. Приступљено 8. 8. 2013. 
  57. ^ Ranald Macdonald; Jude Carroll (2006). „Plagiarism—a complex issue requiring a holistic institutional approach, Assessment & Evaluation in Higher Education”. Assessment & Evaluation in Higher Education (на језику: енглески). 31 (2): 233—245. doi:10.1080/02602930500262536. 
  58. ^ Davis, Mary; Carroll, Jude (2009-12-12). „Formative feedback within plagiarism education: Is there a role for text-matching software?”. International Journal for Educational Integrity (на језику: енглески). 5 (2). ISSN 1833-2595. doi:10.21913/IJEI.v5i2.614. 
  59. ^ Horbach, S.P.J.M.(Serge); Halffman, W.(Willem) (март 2019). „The extent and causes of academic text recycling or ‘self-plagiarism’”. Research Policy (на језику: енглески). 48 (2): 492—502. ISSN 0048-7333. doi:10.1016/j.respol.2017.09.004. 
  60. ^ „Academic Misconduct Defined”. students.wlu.ca (на језику: енглески). Wilfrid Laurier University. Приступљено 2021-02-23. 
  61. ^ Chan, Cecilia Ka Yuk (2023-07-07). „A comprehensive AI policy education framework for university teaching and learning”. International Journal of Educational Technology in Higher Education (на језику: енглески). 20 (1): 38. ISSN 2365-9440. doi:10.1186/s41239-023-00408-3. 
  62. ^ Griffiths, Dr Paul; Kabir, Dr Mitt Nowshade (2019-10-31). ECIAIR 2019 European Conference on the Impact of Artificial Intelligence and Robotics (на језику: енглески). Academic Conferences and publishing limited. ISBN 978-1-912764-44-0. 
  63. ^ Ibrahim, Karim (2023-10-16). „Using AI-based detectors to control AI-assisted plagiarism in ESL writing: “The Terminator Versus the Machines””. Language Testing in Asia (на језику: енглески). 13 (1): 46. ISSN 2229-0443. doi:10.1186/s40468-023-00260-2. 
  64. ^ „Nearly 1 in 3 College Students Have Used ChatGPT on Written Assignments”. Intelligent (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-04. 
  65. ^ Cebrián-Robles, Violeta; Ruíz-Rey, Francisco José; Raposo-Rivas, Manuela; Cebrián-de-la-Serna, Manuel (септембар 2023). „Impact of Digital Contexts in the Training of University Education Students”. Education Sciences (на језику: енглески). 13 (9): 923. ISSN 2227-7102. doi:10.3390/educsci13090923. 
  66. ^ „Students positive towards AI, but uncertain about what counts as cheating”. ScienceDaily (на језику: енглески). Приступљено 2024-02-04. 
  67. ^ „Academic regulation 14 - Other important information”. Administration and Governance (на језику: енглески). University of Ottawa. Приступљено 2021-03-10. 
  68. ^ „Academic Honesty, Senate Policy on Secretariat Policies”. secretariat-policies.info.yorku.ca (на језику: енглески). Приступљено 2021-03-01. 
  69. ^ Woodley, Chris. „Academic Integrity: Aiding, Abetting & Unscholarly Behaviour”. lib.conestogac.on.ca (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-23. 
  70. ^ „Sabotage” (на језику: енглески). Northern Illinois University. Приступљено 2022-08-24. 
  71. ^ Weiss, Jennifer; Gilbert, Kim; Giordano, Peter; Davis, Stephen F. (1993-02-01). „Academic dishonesty, Type A behavior, and classroom orientation”. Bulletin of the Psychonomic Society (на језику: енглески). 31 (2): 101—102. ISSN 0090-5054. doi:10.3758/BF03334151. 
  72. ^ Perry, Anthony R. (1990). „TYPE A BEHAVIOR, COMPETITIVE ACHIEVEMENT-STRIVING, AND CHEATING AMONG COLLEGE STUDENTS”. Psychological Reports (на језику: енглески). 66 (2): 459. ISSN 0033-2941. doi:10.2466/PR0.66.2.459-465. 
  73. ^ Friedman, Meyer (1959-03-21). „Association of specific overt behavior pattern with blood and cardiovascular findings: blood cholesterol level, blood clotting time, incidence of arcus senilis, and clinical coronary artery disease”. Journal of the American Medical Association (на језику: енглески). 169 (12): 1286. ISSN 0002-9955. doi:10.1001/jama.1959.03000290012005. 
  74. ^ Mallon, Thomas (2001). Stolen Words. Harcourt. стр. 4. ISBN 978-0156011365. 
  75. ^ а б Sattler, Sebastian; Graeff, Peter; Willen, Sebastian (јун 2016). „Explaining the Decision to Plagiarize: An Empirical Test of the Interplay Between Rationality, Norms, and Opportunity”. Deviant Behavior (на језику: енглески). 34 (6): 444—463. ISSN 0163-9625. doi:10.1080/01639625.2012.735909. 
  76. ^ Vojinovic, Zoran; Abbott, Michael B. (2012). Flood Risk and Social Justice. IWA Publishing. ISBN 9781843393870. 
  77. ^ „Values and Ethics”. www.au.af.mil. Архивирано из оригинала 2017-10-14. г. Приступљено 2017-10-13. 
  78. ^ Fass, Richard A. (1986). „By Honor Bound: Encouraging Academic Honesty”. Educational Record. 67: 32. 
  79. ^ Tomas Jr., Landon (2005-03-29). „On Wall Street, a Rise in Dismissals over Ethics”. New York Times. стр. A1. 
  80. ^ а б в г д ђ Whitley Jr., Bernard E.; Keith-Spiegel, Patricia (2002). Academic dishonesty: An educator's guide. Lawrence Erlbaum Associates Publishers. 
  81. ^ Abblock, Debbie (јесен 2008). „Guiding the Gifted to Honest Work”. Gifted Today. Duke TIP. Архивирано из оригинала 2009-02-21. г. 
  82. ^ а б в г McCabe, Donald L.; Trevino, Linda Klebe (1997-06-01). „Individual and Contextual Influences on Academic Dishonesty: A Multicampus Investigation”. Research in Higher Education (на језику: енглески). 38 (3): 379—396. ISSN 1573-188X. doi:10.1023/A:1024954224675. 
  83. ^ а б в г Carroll, Jude (2002). A Handbook for Deterring Plagiarism in Higher Education. The Oxford Centre for Staff and Learning Development. 
  84. ^ а б в Smith, Kenneth J.; Davy, Jeanette A.; Easterling, Debbie (2004-03-01). „An Examination of Cheating and its Antecedents Among Marketing and Management Majors”. Journal of Business Ethics (на језику: енглески). 50 (1): 63—80. ISSN 1573-0697. doi:10.1023/B:BUSI.0000020876.72462.3f. 
  85. ^ West, Tim; Ravenscroft, Sue; Shrader, Charles (2004-10-01). „Cheating and Moral Judgment in the College Classroom: A Natural Experiment”. Journal of Business Ethics (на језику: енглески). 54 (2): 173—183. ISSN 1573-0697. doi:10.1007/s10551-004-9463-x. 
  86. ^ „Universities catch almost 50,000 student cheats”. The Guardian (на језику: енглески). 2. 1. 2016. Приступљено 9. 1. 2016. 
  87. ^ Ferrari, Joseph R.; Thompson, Ted (јануар 2006). „Impostor fears: Links with self-presentational concerns and self-handicapping behaviours”. Personality and Individual Differences (на језику: енглески). 40 (2): 341—352. ISSN 0191-8869. doi:10.1016/j.paid.2005.07.012. 
  88. ^ Anderman, Eric M.; Midgley, Carol (октобар 2004). „Changes in self-reported academic cheating across the transition from middle school to high school”. Contemporary Educational Psychology (на језику: енглески). 29 (4): 499—517. doi:10.1016/j.cedpsych.2004.02.002. 
  89. ^ „From Lawrence Kohlberg’s Approach to Moral Education by F. Clark Power, Ann Higgins, and Lawrence Kohlberg, with Judy Codding (1989)”. Schools. 8 (1): 97—106. март 2011. ISSN 1550-1175. doi:10.1086/659438. 
  90. ^ Bunn, Douglas N.; Caudill, Steven B.; Gropper, Daniel M. (1992). „Crime in the Classroom: An Economic Analysis of Undergraduate Student Cheating Behavior”. The Journal of Economic Education. 23 (3): 197. ISSN 0022-0485. doi:10.2307/1183222. 
  91. ^ Bernardi, Richard A.; Metzger, Rene L.; Scofield Bruno, Ryann G.; Wade Hoogkamp, Marisa A.; Reyes, Lillian E.; Barnaby, Gary H. (2004-04-01). „Examining the Decision Process of Students' Cheating Behavior: An Empirical Study”. Journal of Business Ethics (на језику: енглески). 50 (4): 397—414. ISSN 1573-0697. doi:10.1023/B:BUSI.0000025039.47788.c2. 
  92. ^ а б в г McCabe, Donald L. (1992). „The Influence of Situational Ethics on Cheating Among College Students*”. Sociological Inquiry (на језику: енглески). 62 (3): 365—374. ISSN 0038-0245. doi:10.1111/j.1475-682X.1992.tb00287.x. 
  93. ^ Thompson, LaNette W.; Bagby, Janet H.; Sulak, Tracey N.; Sheets, Janet; Trepinski, Tonya i M. (2017-01-01). „The Cultural Elements of Academic Honesty”. Journal of International Students. 7 (1): 136—153. ISSN 2166-3750. doi:10.32674/jis.v7i1.249. 
  94. ^ а б Eaton, Sarah Elaine (2020-07-12). „Academic Integrity During COVID-19: Reflections From the University of Calgary”. ISSN 1324-1702. 
  95. ^ „Amanda White on education for and detection of contract cheating in virus times” (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-06. 
  96. ^ Elsalem, Lina; Al-Azzam, Nosayba; Jum'ah, Ahmad A.; Obeidat, Nail (фебруар 2021). „Remote E-exams during Covid-19 pandemic: A cross-sectional study of students’ preferences and academic dishonesty in faculties of medical sciences”. Annals of Medicine and Surgery (на језику: енглески). 62: 326—333. PMC 7825891 Слободан приступ. PMID 33520225. doi:10.1016/j.amsu.2021.01.054. 
  97. ^ Nonis, Sarath; Swift, Cathy Owens (новембар 2001). „An Examination of the Relationship Between Academic Dishonesty and Workplace Dishonesty: A Multicampus Investigation”. Journal of Education for Business (на језику: енглески). 77 (2): 69—77. ISSN 0883-2323. doi:10.1080/08832320109599052. 
  98. ^ Wilmshurst, Peter (јануар 2007). „Dishonesty in Medical Research”. Medico-Legal Journal (на језику: енглески). 75 (1): 3—12. ISSN 0025-8172. doi:10.1258/rsmmlj.75.1.3. 
  99. ^ а б Whitley, Jr., Bernard E.; Keith-Spiegel, Patricia (2001-11-01). „Academic Dishonesty”. doi:10.4324/9781410604279. 
  100. ^ Mallon, Thomas (2001). Stolen words. A Harvest book (1. Harvest ed изд.). San Diego: Harcourt. ISBN 978-0-15-601136-5. 
  101. ^ Sternstein, Jerome L. „Historical Fraud and the Seduction of Ideas: The Poulshock Case”. History News Network (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-06. 
  102. ^ Luker, Ralph. „The Year When We Got Caught”. History News Network (на језику: енглески). Приступљено 2024-05-06. 
  103. ^ Margolies, Daniel S. (2006-11-24). Henry Watterson and the New South: The Politics of Empire, Free Trade, and Globalization (на језику: енглески). University Press of Kentucky. ISBN 978-0-8131-3852-7. 
  104. ^ Farrar-Myers, Victoria A. (2007). Scripted for Change: The Institutionalization of the American Presidency (на језику: енглески). Texas A&M University Press. ISBN 978-1-60344-463-7. 
  105. ^ Sachsman, David B.; Bulla, David W. (2013-08-22). Sensationalism: Murder, Mayhem, Mudslinging, Scandals, and Disasters in 19th-Century Reporting (на језику: енглески). Transaction Publishers. ISBN 978-1-4128-5113-8. 
  106. ^ Skocpol, Theda (2009-06-30). Protecting Soldiers and Mothers (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-04372-5. 
  107. ^ Geiger, Joseph Roy (1922). „The Honor System in Colleges”. The International Journal of Ethics (на језику: енглески). 32 (4): 398—409. ISSN 1526-422X. doi:10.1086/intejethi.32.4.2377554. 
  108. ^ McCabe, Donald L.; Klebe Trevino, Linda; Butterfield, Kenneth D. (1999). „Academic Integrity in Honor Code and Non-Honor Code Environments: A Qualitative Investigation”. The Journal of Higher Education (на језику: енглески). 70: 213. 
  109. ^ Hardy, Richard J.; Burgh, David (1981). „What Political Science Professors Should Know in Dealing with Academic Dishonesty”. Teaching Political Science (на језику: енглески). 9 (1): 5—14. ISSN 0092-2013. doi:10.1080/00922013.1981.10745029. 
  110. ^ а б в „Why Professors Don't Do More to Stop Students Who Cheat”. The Chronicle of Higher Education. 1999-01-22. Приступљено 2022-08-24. 
  111. ^ McCabe, Donald L.; Butterfield, Kenneth D.; Treviño, Linda Klebe (2003-06-01). „Faculty and Academic Integrity: The Influence of Current Honor Codes and Past Honor Code Experiences”. Research in Higher Education (на језику: енглески). 44 (3): 367—385. ISSN 1573-188X. doi:10.1023/A:1023033916853. 
  112. ^ „2014 Report on Academic Conduct” (на језику: енглески). Erasmus University. Архивирано из оригинала 11. 9. 2014. г. Приступљено 10. 9. 2014. 
  113. ^ „Eastern Michingaen University: The department of Physics and Astronomy”. Eastern Michigan University. Архивирано из оригинала 10. 05. 2024. г. 
  114. ^ Davis, Kevin (1992). „Student Cheating: A Defensive Essay”. The English Journal (на језику: енглески). 81 (6): 72—74. ISSN 0013-8274. doi:10.2307/820139. 
  115. ^ Whitley, Bernard E. (1998-06-01). „FACTORS ASSOCIATED WITH CHEATING AMONG COLLEGE STUDENTS: A Review”. Research in Higher Education (на језику: енглески). 39 (3): 235—274. ISSN 1573-188X. doi:10.1023/A:1018724900565. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Vukd05/песак&oldid=27772671”