Корнеј Чуковски
Корнеј Чуковски | |
---|---|
![]() Корнеј Чуковски, портрет Иље Репина | |
Лични подаци | |
Пуно име | Корнеј Иванович Чуковски (право име Николај Васиљевич Корнејчуков) |
Датум рођења | 31. март 1882. |
Место рођења | Санкт Петербург, Руска Империја |
Датум смрти | 28. октобар 1969.87 год.) ( |
Место смрти | Москва, СССР |
Корнеј Иванович Чуковски (рус. Корне́й Ива́нович Чуко́вский, право име Николај Васиљевич Корнејчуков; Санкт Петербург, 31. март 1882 - Москва, 28. октобар 1969) био је руски песник, писац, књижевни критичар, есејиста, преводилац и књижевни историчар.[1][2]
Чуковски је отац писаца Николаја и Лидије. Он је био међу најпопуларнијим дечјим песницима. Његове песме „Доктор Јојболи“ (Доктор Аиболит, 1925), „Крокодил“ (Крокодил, 1916/17), „Мојдодир“ (Моидодыр, 1925), „Телефон“ и друге биле су популарне за читање код многих генерација деце руског говорног подручја.
1905. године издавао је сатирички лист „Сигнал“; од 1912. у Куоколи (Финска) окупљао је сликаре и писце; од 1916. је био на челу издања за децу „Једро“. Објавио је низ популарних књига језично иновативних песама с урбаним мотивима. Преводио је с енглеског (Волт Витман, Марк Твен, Радјард Киплинг), а од руских писаца највише писао о Н. А. Њекрасову.[2]
Живот[уреди | уреди извор]
Рођен је у Санкт Петербургу, као ванбрачни син Екатерине Осиповне Корнејчукове, сељанке из Полтаве, и Емануила Соломоновича Левинсона, човека из богате јеврејске породице, чији је унук био математичар Владимир Рохлин. Левинсонова породица није дозволила брак са Корнејчуковом и пар се на крају растао. Корнејчукова се преселила у Одесу са Николајем и његовим братом. Левинсон их је неко време финансијски подржавао, до његовог брака са другом женом. Николај је ишао у гимназију у Одеси, где је један од његових другара био Владимир Жаботински. Касније, Николај је избачен из гимназије због свог “ниског порекла”. Морао је да добије своју средњошколску и универзитетску диплому кореспонденцијом.
Након што је научио енглески, 1903-1905. је радио као дописник лондонског листа за одеске новине, иако је највећи део свог времена проводио у британској библиотеци уместо у галерији за новинаре у Скупштини. По повратку у Русију, Корнеј је почео да преводи енглеска дела, пре свега Витмана, и објавио неколико анализа савремених европских аутора, које су га довеле у везу с водећим личностима руске књижевности и обезбедиле пријатељство с Александром Блоком.
Његов утицај на руско књижевно друштво 1890их овековечен је сатиричним стиховима Саше Черњија, укључујући и Корнеја Белинског (као илузију на чувеног критичара Белинског). Касније је објавио неколико запажених књижевних наслова, укључујући „Од Чехова до наших дана“ (1908), „Критичке приче“ (1911) и „Лица и маске“ (1914). Такође је објављивао и сатирични магазин „Сигнал“ (1905-1906)[1] и био ухапшен због “вређања владајуће куће”, али је ослобођен након шест месеци затвора.
![](http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/1/18/Russia_5_stamps_Tales._1993.jpg/700px-Russia_5_stamps_Tales._1993.jpg)
Тридесетих година 20. века Чуковски је интензивно радио на теорији књижевног превођења ("Уметност превођења" 1936. поново је објављена пре избијања рата, 1941, под насловом "Висока уметност") и на самом преводу на руски језик (М. Tвена, О. Вајлда, Р. Киплинга и других, укључујући у облику „препричавања“ за децу).[3]
Током рата евакуисан је у Ташкент. Најмлађи син Борис умро је на фронту.
Шездесетих година Чуковски је осмислио препричавање Библије за децу. За овај пројект привукао је писце и књижевнике и пажљиво уређивао њихова дела. Сам пројекат био је врло тежак због антирелигијског положаја совјетске владе. Књигу под називом Бабилонска кула и друге древне легенде објавила је издавачка кућа "Дјечија књижевност" 1968. године. Међутим, власти су уништиле читав тираж.[3]
Посљедњих година Чуковски је био популараран; лауреат низа државних награда и носитељ ордена. У дачи у Переделкину, у којој је посљедњих година непрестано живио, договарао је састанке са околном децом, разговарао с њима, читао поезију, на састанке је позивао познате људе, познате пилоте, уметнике, писце и песнике.
Корнеј Чуковски умро је 28. октобра 1969. од вирусног хепатитиса. На дачи у Переделкину, у којој је писац проживио већи дио свог живота, сада ради његов музеј.[3]
Избор из дела[уреди | уреди извор]
Дела из области критике[уреди | уреди извор]
- Од Чехова до данас (1908)
- Критике (1911)
- Лица и маске (1914)
- Футуристи (1921)
- Александар Блок као човјек и пјесник
- Ахматова и Мајаковски
- Мајсторство Некрасова (1951)
Дечја књижевност[уреди | уреди извор]
- Крокодил (1917)
- Бубашваба Мојдодир (1923)
- Муха-Цокотуха (1924)
- Пометња (1924)
- Мојдодир (1925)
- Телефон и Бармрелеј (1926)
- Доктор Јојболи (1929)
- Украдено сунце (1934)
- Страшни Попац и храбри Врабац
У животу Чуковског, почетком 1930-их, појавио се још један хоби - проучавање дечје психе и начина на који владају говором. Своја запажања о деци, њиховом вербалном стваралаштву забељежио је у књизи Од два до пет (1933).[3]
Почиње писати мемоаре, на којима је радио до краја свог живота. Дневници 1901-1969 објављени су постхумно.[3]
Признања и награде[уреди | уреди извор]
- Године 1962. постао је почасни доктор Оксфордског универзитета у Енглеској.
- У Русији је добио Лењинову награду за истраживачки рад о Некрасову.[1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Петровић, Тихомир; Милинковић, Миомир (2007). Писци за децу и младе. Пожега: Епоха. стр. 313—321. ISBN 978-86-7866-028-3.
- ^ а б „Čukovski, Kornej Ivanovič”. enciklopedija.hr. Приступљено 30. 3. 2021.
- ^ а б в г д „KORIJENI ČUKOVSKOG”. brendoptom. Приступљено 30. 3. 2021.