Партикратија

Партикратија или партократија је дефакто облик владавине којом је политички процес у једној земљи подређен интересима политичких странака (једне или више њих) у односу на грађане као носиоце суверености. На тај начин она је по својој суштини негација демократије, односно представља њен извитоперен облик. То је један паралелни поредак којим политичке странке уздижу своје интересе изнад општих потреба друштва и подривају политички и укупан систем вредности у једном друштву. Први које је дефинисао овај појам је италијански научник Мауро Калисе 1994. године и он је под тим појмом подразумевао превелики утицај политичких странака на политичке процесе у једној држави.

У партократији стварна власт не налази се у институцијама државе, већ у владајућим странкама и то тако што партије утичу и подређују себи:

1. рад правосудног система, тако што се на правосудне функције уместо стручних и независних лица, постављају лица који су чланови или симпатизери партије;

2. рад државних органа (полиција, инспекције, систем безбедности и др.) и јавних служби (здравство, просвета, комуналне службе и др.), јер се на руководећа места именују лица без стручног или моралног интегритета, који су по правилу једино одани партији (без обзира на формално чланство).

3. запошљавање у јавним службама, тако што се без обзира на конкурс за радно место, способности и стручне квалификације кандидата за посао, бира кандидат који је члан или симпатизер партије.

4. расподелу друштвеног богатства (укључујући и природна ресурсе).

Због тога партократија генерише системску корупцију (корупција приликом расподеле средстава из буџета, корупција у јавним набавкама, корупција у систему образовања, кронизам и непотизам), организовани криминал (криминал белих оковратника) и опште сиромаштво.

Услед наведног партократија не само да урушава државне институције и демократски поредак, већ посредно угрожава остваривање Уставом загарантованих људских права, а таква друштва по правилу дугорочно иду ка општој регресији у свим областима.

Последице партитократије

Партитократија на постјугословенском подручју

Када је приликом рестаурације капитализма на југословенском простору 1990-их недовољно демократска бирократизована партитократија самоуправног социјализма замењена капиталистичком партитократијом, променом владајуће идеологије "опћедруштвене користи" с идеологијом "личне користи" (профитерств) долази до антидемократског процеса (у име декламаторне "демократизације друштва") што изазива погубне последице за читаво постјугословенско друштво. Тим ретроградним процесом је докинута тада постигнута јасна разлика између друштва и државе, не само укидањем демократије на радном мјесту (самоуправљање), већ управо увођењем капиталистичке партитократије укида се свака разлика између јавног сектора и државних тела присиле када владајуће партије уз лажну опозицију преузимају потпуну контролу над свим секторима, од парааутономије струке (у економији, образовању, здравству, култури, информисању...) до параневладиног сектора (удружења грађана) названог цивилни сектор.

Како је уз, за нови режим једину спасоносну националистичку идеологију, укинута свака јавна системска критика, на овим просторима тешко је наћи озбиљнију заокружену критичку расправу о болесном друштву као посљедици саме суштине капиталистичког поретка и капиталистичке партитократије ("демократског парламентаризма"). Тезе о "недовољно капитализма" и "порођајним мукама демократизације" указују не само на идеолошку индоктринираност југо "аналитичара" него на њихову неукост не знајући да је то цопy-пасте поретка са Запада. За такве апологете капитализма, отимачина и клијентелизам (корупција, мито...) су тамо неки балкански фолк исцедак, а не сама суштина капитализма, тако да тек кроз неке нешто дубље огледе из традиционалног капиталистичког света се може назрети суштина оног што они називају 'демократски режим'.

Права странака и "парламентарна слобода"

Према некима партитократија је тешка дегенерација демократског режима, произвевши велике дефекте у правилном функционисању политичког плурализма: "с оваквим режимом, и подручје партијске опозиције се своди само на своју добит у јавном сектору, тј. на партиципатију у клијентелистичкој мрежи када кроз парламентарну заступљеност разним компромисима и коалирањем с владом постижу своје пробитке". За такву лажну страначку опозицију најадекватнији је израз "опорба" (борба за власт супротна борби за друштвене промене). Избори без избора, лажни парламентаризам резултирају апатијом бирача претворених у поданике поретка и гласаче.

Последица овакве лимитиоване политичке понуде јесте већа могућност утицаја партија на своје изабране представнике у парламенту. Једина потенцијална "опасност" за владајуће странке, пад на следећим изборима се показала само утопистичком претпоставком јер смењивање партија или коалиција на власти не представља баш никакву опасност за рушење партитократског режима. Пример са покретом Цинqуе стеле (Пет звезда) у Италији, који је сав свој програм свео на антипартитократију, доласком на власт, постепено постаје саставни дио партитократа - како то, уосталом, и уветују сви устави капиталистичког света у којима је парламентарна слобода само постулат на папиру.

Неки теоретичари су склони указивати на проблем лажног парламентаризма тражећи узрок у губљењу индивидуалних слобода у парламенту због диктата групе (партије), не желећи увиђати да слободе појединаца у парламенту (када би и постојале) не могу довести до структуралних реформи, тим више што је партитократија довела до апсолутно негативне политичке кадровске селекције у скоро свим партијама онемогућавањем слободоумља и мислилаца.

Како је рушењем Берлинског зида омогућена потпуна политичка елиминација антисистемских партија стварањем левог и десног центра укинуте су сваке могућности друштвено реформаторских промена парламентарним путем што доводи до окошталости режима, чак и у најдубљим еконмским и друштвеним кризама.

Повезано

• Плутократија

Извори

1. Монтанти, Цонстантино Цонцетто е фунзионе деи партити политици, Qуадерни ди Рицерца 1949
2. Бреннан, Геоффреy Демоцрацy анд децисион, тхе пуре тхеорy оф елецторал преференце, Лондон, Лорен & Цамбридге ЦУП 1944 (1993)
3. Фолли, Стефано Ле рицетте ди Пацциарди, Соле 24 Оре, 8 X 2о12
4. Цхиарберге, Риццардо Ун тиранно цхиалато партитоцразиа, Цорриере делла Сера. 15 X 1992
5. Де Луна, Гиованни Сториа д'Италиа гли анни дел "рифлуссо", Ла Стампа, 29 XII 2012
6. Лазаро, Јорге Цонтинуидад y цамбиос ен уна виеја демоцрациа де партидо Уругуаy (1910-2010), Цапедге 1994