Алергија на хромате
| Алергија на хромате | |
|---|---|
 | |
| Реакција коже на хромате као антигене | |
| Специјалности | дерматологија |
Алергија на хромат је екцематозна реакција на кожи особа које долазе у директан контактса хроматским једињењима нпр. цементом,[1] кожом, неким типовима хроматских боја, неким врстама шибица, производима који се користе за антикорозивну заштиту, или прекомерним уносом дијететских производа богатих хроматима.
Промене најчешће могу бити, по типу контактног дерматитиса, локализоване на кожи екстремитетима, али и генерализоване по кожи целог тела, нпр. код особа које су биле у контакту са цементом и/или цементном прашином.[2] Алергија на хром није ретка болест у клиничкој пракси, јер једном сензибилисан особа, реагује екцемом на хром још много година, често и доживотно, по типу хронични понављајуће реакције, посебно по типу везикуларног екцема руку.[3]
Због чињенице да је хром присутан у многим прехрамбеним производима, правилн ом дијеталном исхраном могу се смањити залиха хрома мањим дневним укупним уноса хрома храном. То може помоћи у контроли дерматитиса (алергије) изазваног хрома, али како је хром есенцијални елемент потребан за нормалан метаболизам угљених хидрата и масти, треба имати у виду и могуће проблеме изазване недостатком хрома у организму.[4]
Терминологија[уреди | уреди извор]
Пошто метални хром обично не производи осетљивост, односно алергијску реакцију, термин алергија на хромат се обично користи уместо термина алергија на хром.
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
Алергијски контактни дерматитис изазван хроматима није неуобичајен у клиничкој пракси и стопа учесталости глобалном нивоу је око 6%, према различитим студијама.[5] Када се једном развије, осетљивост на хромате она има тенденцију да траје дуже време, а степен и образац алергије на хромате варира од пацијента до пацијента.
Етиопатогенеза[уреди | уреди извор]
Хром је четврти најчешћи елемент у Земљиној кори. Распрострањен је у земљи, води, ваздуху и биосфери. Први пут га је 1797. године открио хемичар у Француској по имену Лоуис-Ницолас Ваqуелин. Хром има атомску тежину од 51.996, а атомски број је 24. Тежак је метал густине 7.2 и високе тачке топљења око 1.860°Ц. То је један од прелазних метала и јавља се у девет различитих оксидационих стања, од −2 до +6.
Клинички су значајни само тровалентни (III) и хексавалентни (VI) облици, односно хромат пошто метални хром обично не производи осетљивост, или алергијску реакцију.
Метаболизам хрома у људском телу[уреди | уреди извор]
Механизам апсорпције и метаболизма хрома још увек није сасвим изучен. Апсорпција хрома из интестиналног тракта је ниска, у распону од < 0,4 до 2,5% унете количине. Укупни унос је обрнуто пропорционалан количини хрома у храни.[6]
Једном апсорбован из гастроинтестиналног тракта хром доспева у крв, везан за трансферин. Део хрома се такође везује и за албумин и на крају се дистрибуира у различита ткива организма. Процењује се да одрасло људско тело садржи укупно 4-6 мг хрома, углавног депонованог у бубрезима, слезени и тестисима. Ниво ткивног хрома се смањује с годинама. Излучивање хрома се одвија углавном кроз урин и мало преко фецеса.
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Алергијска реакција може бити повезана са местом контакта или кожне промене могу бити раширене, са ефлоресценцијама са или без прегиба на савијање. Најћешће, лезија коже може личити на нуммуларни екцем, док се код неких случајева промене могу појавити у облику атопијског екцема.[7]
Једна од карактеристичних манифестација хроматне алергије је хронична, рекурентна, везикуларна врста екцема шаке. Такав екцем на рукама се све више шири када пацијенти узимају храну са високим садржајем хромата, или када се намерно изазову оралним уносом калијум дихромата.
Терапија[уреди | уреди извор]
Уколико се ради о благом осипу краткотрајна примена креме са кортикостероидом или имуномодулатором је најчешће довољна да санира промене.,
У случају израженог свраба неопходан је и примена антихистаминика, или код снажне реакцији са променама по целом телу,системска имуномодулаторна терапија (кортикостероиди, фотохемотерапија, и др.)
Уколико су екцематозне промене на кожи праћене секундарном инфекцијом, неопходна је примена антибиотика.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Авнсторп C. Цемент ецзема. Ан епидемиологицал интервентион студy. Ацта Дерм Венереол Суппл (Стоцкх). 1992; 179:1-22.
- ^ Авнсторп C, Преваленце оф цемент ецзема ин Денмарк бефоре анд синце аддитион оф ферроус сулфате то Данисх цемент. Ацта Дерм Венереол. 1989;69(2):151-5.
- ^ Даттило АМ, Мигуел СГ. Цхромиум ин хеалтх анд дисеасе. Нутр Тодаy. 2003;38:121–33.
- ^ Рецоммендед Диетарy Аллоwанцес. 10тх ед. Wасхингтон DC: Натионал Ацадемy Пресс; 1989. Натионал Ресеарцх Цоунцил; пп. 241–3.
- ^ Бајај АК. Цонтацт Дерматитис. Ин: Валиа РГ, Валиа АР, едиторс. ИАДВЛ Теxтбоок анд атлас оф дерматологy. 1ст ед. Мумбаи: Бхалани Публисхинг Хоусе; 1994. пп. 379–418.
- ^ Каабер К, Веиен НК. Тхе сигнифицанце оф цхромате ингестион ин патиентс аллергиц то цхромате. Ацта Дерм Венереол. 1977;57:321–3.
- ^ Wилкинсон ДС, Цронин Е. Цонтацт дерматитис XIX. Бр Ј Дерматол. 1972 Оцт; 87(4):400-2.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
