Пређи на садржај

Аница Савић Ребац

С Википедије, слободне енциклопедије
Аница Савић Ребац
Урош Предић - Аница Савић Ребац, Галерија Матице српске, 1919.
Лични подаци
Датум рођења(1892-10-04)4. октобар 1892.
Место рођењаНови Сад, Аустроугарска
Датум смрти7. октобар 1953.(1953-10-07) (61 год.)
Место смртиБеоград, ФНР Југославија

Аница Савић Ребац (Нови Сад, 4. октобар 1892 — Београд, 7. октобар 1953) била је српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду.[1][2]

Детињство и рани радови[уреди | уреди извор]

Аничин отац Милан Савић био је угледни књижевни радник – писац и преводилац, уредник и сарадник многих књижевних часописа. Аничина мајка, Гркиња пореклом, такође је потицала из угледне грађанске породице. Захваљујући оцу, који је једно време био секретар, потом и уредник Летописа матице српске, Аница је одмалена била у додиру са књижевницима, сликарима и школованим људима тог времена. Рано је почела да учи класичне и модерне језике, тако да је већ са тринаест година имала прве објављене преводе. Завршила је Српску основну школу у Новом Саду, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи, као редовна ученица, и Српску православну велику гимназију, као приватна ученица.

Већ 1905. дакле, када јој је било тринаест година, објављен је њен превод Бајроновог спева Манфред. Међу њеним првим радовима су и преводи Шелија, Емила Верхарна. Паралелно се бавила и оригиналним књижевним стварањем. Прва озбиљна остварења су драме инспирисане античким ликовима: Нијова, Ифигенија и Последња свештеница Паладе Атине. Године 1906. у часопису Бранково коло излазе њене песме Пан и Ренесанс. Из писама која су Аници упућивали Лаза Костић, Урош Предић, види се да је уживала велику подршку породичних пријатеља, који су редовно изражавали дивљење према њеном песничком таленту и надахнутом преводилачком раду.

Универзитетска каријера и најзначајнија дела[уреди | уреди извор]

Извесно је да су је већ у најранијој младости привлачили класична филологија и класична књижевност. Године 1910. уписује класичну филологију на Филозофском факултету Универзитета у Бечу. Током својих студентских дана била је у центру модерних културних збивања с почетка XX века. Са родитељима је често путовала, међутим не обилазећи велике европске градове, већ мала места по морској обали и планинама. Као апсолвент пре школске 1913/14, Аница са родитељима напушта Беч и враћа се у Нови Сад. Након рата дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Све до своје удаје, Аница је живела у Новом Саду. Тешко је прибављала потребну литературу за своја истраживања, на шта се често жалила у својим писмима пријатељима, и иначе се тешко носила са малом средином у којој је живела. Волела је Београд и уметнике са којима се у њему сретала.

У пролеће 1921. Аница се венчала са Хасаном Репцем, службеником Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Годину дана након венчања, преселили су се у Београд. Исте године се запослила у Трећој женској реалној гимназији, прво као супленткиња, а потом као професорка латинског језика. У тој гимназији остаће до 1930. када се са мужем сели у Скопље, где је он био премештен.

Њена збирка поезије Вечери на мору сматра се као женски прилог српској поезији.[3] Књижевни критичар Миодраг Павловић оцењивао је да у њеном делу српска поезија има значајног минорног песника.[3]

Докторирала је 1932. на Филозофском факултету Универзитета у Београду, са темом докторске дисертације Предплатонска еротологија, код ментора Веселина Чајкановића. Након докторске дисертације објављене су и друге Аничине студије: Гетеов Хеленизам, Љубав у филозофији Спинозиној, Мистична и трагична мисао код Грка, Штефан Георге, Платонска и хришћанска љубав, Каллистос, Томас Ман и проблематика наших дана.[4]

Након Другог светског рата, објављене су и студије о "Лучи микрокозма" и Његошу: Његош, Кабала и Филон, Његош и богумилство, Песник и његова поезија. За Аницу Савић-Ребац "Луча микрокозма" била је "највиши израз југословенске културе" те је, осим поменутих студија, објавила и преводе "Луче" на енглески и немачки.[2][5]

Аница је наставила да се активно бави преводилачким и есејистичким радом. Њени преводи и есеји се стално објављују, а 1946. постаје и ванредни професор на Филозофском факултету у Београду.

Водила је коренсподенцију са Томасом Маном, чије је књиге преводила.[6]

Смрт и постхумно објављене студије[уреди | уреди извор]

Табла на згради у Цариградској улици, Београд, у спомен на Аницу Савић-Ребац

Неколико месеци након смрти свога мужа Хасана, Аница се убила у свом стану у Београду. Сахрањена је на београдском Новом гробљу, 9. октобра, 1953. године.

Њено значајно, али недовршено дело Античка естетика и наука о књижевности, објављена је постхумно, 1954, у издању београдске "Културе". Аничине студије, расуте по бројним часописима, прикупио је Предраг Вукадиновић и приредио шири избор из дела под насловом Хеленски видици.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Аница се удала за Хасана Репца 1921. године. Хасан је био Србин муслиманске вероисповести из Мостара. Он је дипломирао оријенталне језике на Сорбони а пре тога је био комита, добровољац у балканским ратовима и са српском војском прелази Албанију.[7]

Одабрана дела[уреди | уреди извор]

Студије и огледи:

  • Гетеов Хеленизам (1933)
  • Љубав у филозофији Спинозиној (1933)
  • Мистична и трагична мисао код Грка (1934)
  • Штефан Георге (1934)
  • Платонска и хришћанска љубав (1936)
  • Каллистос (текст објављен на немачком језику у Wиенер Студиен) (1937)
  • Томас Ман и проблематика наших дана (1937)
  • Његош, Кабала и Филон
  • Његош и богумилство
  • Песник и њеогова позиција

Објављене књиге:

  • Вечери на мору, збирка песама (1929)
  • Предплатонска еротологија, докторска дисертација (1932)
  • Античка естетика и наука о књижевности (1954)
  • Хеленски видици (1966)

Преводи:

  • Тхе Раy оф тхе Мицроцосм (1957)
  • Дер Страхл дес Микроцосмос.
  • Сонг анд Поемс оф тхе Партисанс: Фолк-поетрy фром Yугославиа 1941-1945, Београд, Југословенска књига, 1952
  • Химна светлости, Џон Милтон, Скоље, Јужни преглед, 1938

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Светлана Слапшак, Аница Савић Ребац (1894 – 1953), Гегенwорте - Зеитсцхрифт фуер ден Диспут уебер Wиссен, Берлин-Бранденбургисцхен Академие дер Wиссенсцхафтен, Лемменс Верлаг, Берлин 2010.
  2. ^ а б Петар II Петровић-Његош, Тхе Раy оф тхе Мицроцосм Архивирано на сајту Wayback Machine (10. новембар 2013), транслатед бy Аница Савић Ребац, Свет Књиге, Београд 2013.
  3. ^ а б Савић Ребац, Аница (1987). Зличић, Даринка, ур. Поезија и мањи песнички преводи. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада. стр. 7. 
  4. ^ Премовић, Јасмина. „О "животној истинитости" у романима Томаса Мана према тумачењима Анице Савић Ребац, Зборник радова Антика и савремени свет: тумачење антике, Друштво за античке студије Србије, Београд 2014, 60-68”. 
  5. ^ Драган Јовановић, С оне стране искре, НИН, 2625, 19.04.2001
  6. ^ „Аница Савић – Ребац: Маргинализована интелектуалка која је задужила нашу културу | ПУЛСЕ Магазин”. пулсе.рс (на језику: енглески). 2020-06-24. Приступљено 2022-02-18. 
  7. ^ „Живот и смрт Анице Савић Ребац - Биографије - Недељник Време”. www.време.цом (на језику: српски). 2002-07-05. Приступљено 2022-02-18. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Вулетић, Љиљана (2002). Живот Анице Савић Ребац. Београд. 
  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Anica_Savić_Rebac&oldid=27717441”