Пређи на садржај

Атлантска трговина робљем

С Википедије, слободне енциклопедије

Складишни простор британског робовског брода (1788)
Репродукција рекламе којом се оглашава аукција робова у Чарлестону у Јужној Каролини из 1769. године.

Атлантска трговина робљем или трансатлантска трговина робљем је обухватала транспорт Африканаца које су трговци робовима поробили, углавном до Америка. Трговина робовима редовно је користила троугласти трговински пут и његов средњи пролаз, а постојала је од 16. до 19. века. Велика већина оних који су поробљени и превезени ради прекоатлантске трговине робљем били су људи из централне и западне Африке, које су други западноафрички становници продавали западноевропским трговцима робљем (релативно мали број је директно ухваћен од стране трговаца робљем у приморском делу континента), који су их затим одводили у Америке.[1] Економије јужног Атлантика и Кариба биле су посебно зависне од понуде робовске радне снаге за производњу потрошачких усева, који су сачињавали робу и одећу за продају у Европи. То је било од пресудног значаја за западноевропске земље које су се крајем 17. и 18. века међусобно надметале у стварању прекоморских царстава.[2]

Португалци су у 16. веку били први који су развили Атланску трговину робљем. Године 1526, они су окончали прво трансатлантско ропско путовање до Бразила, а убрзо су њиховим путем следили и други Европљани.[3] Власници бродова сматрали су робове робом коју треба транспортовати до Америка што је брже и јефтиније могуће.[2] Ту робу би тамо могли продати као радну снагу за плантаже кафе, дувана, какаоа, шећера и памука, руднике злата и сребра, поља риже, грађевинску индустрија, сечу дрвета за бродове, или као домаће слуге. Док су први Африканци доведени у Енглеске колоније били класификовани као присилне слуге, са сличним правним статусом као и радници из Британије и Ирске који су радили по уговору, до средине 17. века, ропство је очврсло као расна каста, при чему су афрички робови и њихови потомци били легално власништво њихових власника. Деца ропкиња су рађана као робови. Као имовина, ти људи су сматрани робом или јединицама рада, и продавани су на пијацама са другом робом и услугама.

Главне државе Атланске трговине робљем, поређане по обиму трговине, биле су португалско, британско, француско, шпанско и холандско царство. Више њих је успоставило испоставе на афричкој обали, где су откупљивали робове од локалних афричких лидера.[4] Овим робовима би управљала постаја која би била основана на или у близини обале, како би се убрзало отпремање робова у Нови свет. Робови су држани у логорима док су чекали испоруку. Тренутне процене су да је отприлике 12 милиона до 12,8 милиона Африканаца испоручено преко Атлантика током периода од 400 година,[5][6] иако је број који су купили трговци био знатно већи, јер је прелаз имао велику стопу смртности.[7][8] Око почетка 19. века разне су владе настојале да забране ову трговину, иако се илегални шверц још увек одвијао. Почетком 21. века неколико влада је издало формална извињења за трансатлантску трговину робљем у прошлости њихових земаља.

Позадина[уреди | уреди извор]

Такође погледајте: Историја ропства

Атлантска путовања[уреди | уреди извор]

Атлантска трговина робовима развила се након успостављања трговинских контаката између Старог света (Афро-Еуроазија) и Новог света (Америка). Вековима су плимне струје чиниле путовање океанима посебно тешким и ризичним за бродове који су тада били доступни, те је стога било врло мало, ако је уопште и постојао, поморски контакт међу народима који су живели на овим континентима.[9] Међутим, у 15. веку, нови европски развој технологије поморства довео је до тога да су бродови били боље опремљени да се носе са плимним струјама и могли су да отпочну прелази преко Атланског океана. Између 1600 и 1800, око 300 000 морнара ангажованих у трговини робовима деловало је дуж западну Африку.[10] Чинећи то, ступили су у контакт са друштвима која су живела дуж западне афричке обале и онима у Америкама, међу којима никада раније није било интеракција.[11] Историчар Пјер Шону назвао је последице европске пловидбе „деизолационим”, у смислу да су означиле крај изолације за нека друштва и пораст међудруштвених контаката за већину других.[12]

Историчар Џон Торнтон је напоменуо, да су се бројни технички и географски фактори изкомбиновали да би постало највише вероватно да Европљани буду људи који су истраживали Атлантик и развили трговину на њему.[13] Он је утврдио да су покретачке аспирације биле жеља за проналажењем нових и профитабилних комерцијалних могућности изван Европе, као и жеља за стварањем алтернативне трговачке мреже оној коју је контролисало муслиманско Отоманско царство са Блиског Истока, које је сматрано комерцијалном, политичком и религијском претњом европском хришћанству. Конкретно, европски трговци су желели да тргују за злато, које се могло наћи у западној Африци, а такође и да пронађу поморски пут до Индије, где би могли да тргују луксузном робом, попут зачина, без обавезе да добављају ту робу од блискоисточиних муслиманских трговаца.[14]

Иако су многа почетна атлантска поморска истраживања водили Иберијци, у њима су учествовали припадници многих европских националности, укључујући морнаре из Португалије, Шпаније, Италијанских краљевстава, Енглеске, Француске и Холандије. Та разноликост навела је Торнтона да опише иницијално „истраживање Атлантика” као „истински међународни подухват, иако су многа драматична открића остварена под покровитељством Иберијских монарха”. Касније је то лидерство подстакло настанак мита према коме су „једино Иберијци предводили истраживања”.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Тхе цаптуре анд сале оф славес”. Ливерпоол: Интернатионал Славерy Мусеум. Приступљено 14. 10. 2015. 
  2. ^ а б Манниx, Даниел (1962). Блацк Царгоес. Тхе Викинг Пресс. стр. Интродуцтион—1—5. 
  3. ^ Wебер, Грета (5. 6. 2015). „Схипwрецк Схинес Лигхт он Хисториц Схифт ин Славе Траде”. Натионал Геограпхиц Социетy. Приступљено 8. 6. 2015. 
  4. ^ Клеин, Херберт С.; Клеин, Јацоб (1999). Тхе Атлантиц Славе Траде. Цамбридге Университy Пресс. стр. 103–139. 
  5. ^ Роналд Сегал (1995). Тхе Блацк Диаспора: Фиве Центуриес оф тхе Блацк Еxпериенце Оутсиде Африца. Неw Yорк: Фаррар, Страус анд Гироуx. стр. 4. ИСБН 978-0-374-11396-4. . "Ит ис ноw естиматед тхат 11,863,000 славес wере схиппед ацросс тхе Атлантиц." (Ноте ин оригинал: Паул Е. Ловејоy, "Тхе Импацт оф тхе Атлантиц Славе Траде он Африца: А Ревиеw оф тхе Литературе", ин Јоурнал оф Африцан Хисторy 30 (1989), п. 368.)
  6. ^ Мередитх, Мартин (2014). Тхе Фортунес оф Африца. Неw Yорк: ПублицАффаирс. стр. 191-194. ИСБН 978-1610396356. 
  7. ^ Елтис, Давид анд Рицхардсон, Давид, "Тхе Нумберс Гаме". Ин: Нортхруп, Давид: Тхе Атлантиц Славе Траде, 2нд ед., Хоугхтон Миффлин Цо., 2002, п. 95.
  8. ^ Басил Давидсон. Тхе Африцан Славе Траде.
  9. ^ Тхорнтон 1998, стр. 15–17
  10. ^ Цхристопхер 2006, стр. 127.
  11. ^ Тхорнтон 1998, стр. 13
  12. ^ Цхауну 1969, пп. 54–58.
  13. ^ Тхорнтон 1998, стр. 24
  14. ^ Тхорнтон 1998, стр. 24–26
  15. ^ Тхорнтон 1998, стр. 27

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Атлантска трговина робљем на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Atlantska_trgovina_robljem&oldid=27798036”