Аудиологија

Аудиологија или наука о слуху (од лат речи аудио - чути и грч λογία, - наука) је грана оториноларингологије и отонеурологије која се бави испитивањем физиологије слуха, експерименталним и клиничким испитивањима слуха, дијагностиком и лечењем болести ува које су праћене губитком слуха и рехабилитације слуха и говора.^[1]

У новије време ова модерна наука обухвата не само проблеме везане за слух и комуникацију путем њега, већ се бави и проблемима других органа унутрашњег ува - вестибуларни апарат. Како се поред аудиологије, као науке о слуху, проблемима ува бави и вестибулологија, као наука о вестибуларним функција, све чешће се у свакодневној пракси говори о заједничкој дисциплини аудио-вестибулологији.

Задаци аудиологије[уреди | уреди извор]

Аудиолози су здравствени радници који обезбеђују пацијенту заштите, превенцију, идентификацију, дијагностику и лечење засновану на доказима о стању слуха, равнотеже, и другим звучним поремећајима код људи свих узраста.

Слуха и поремећаји равнотеће су сложени медицински, психолошки, физички, социјални, образовни и професионални проблеми, од којих зависи нормалан живот и функционисање неке особе. У том контексту аудиолози пружају стручне и персонализоване услуге како би се смањио негативан утицај слушних и вестибуларних поремећаја.

Аудиологија данас пружа нове и узбудљиве могућности јер се као научна област непрестано шири и брзо развија у разноврстне дисциплине. Појединци са интересом за биолошке науке, психолози, физичари и електроничари, као и стручњаци за говор и развој језика, могу се наћи у овој области на истом задатку у будућим истраживањима која много тога имају да им понуде. Многи аудиолози зато данас рада у мултидисциплинарним тимовима, које чине медицински, општеобразовани кадрови и истраживачи из разних области науке.

Аудиометрија у аудиологији[уреди | уреди извор]

Слух је сензорни модалитет који омогућава перцепцију звука и говора. Тиме он омогућава истовремено развој говора и комуникације, што чини човека јединственим у живом свету.

Испитивањем слуха или аудиометријом утврђује се има ли испитаник уредан слух или постоји оштећење слуха. Уколико постоји оштећење слуха, прегледом и дијегностичком обрадом утврђује се врста, место и јачина оштећења слуха.

Према односу ваздушне и коштане проводљивости, наглувост може бити спроводна или сензонеурална. Одређивање места оштећења слуха или топодијагностика је предуслов за постављање исправне дијагнозе и успешно лечење.

Место оштећења слуха може бити: спољашње ухо, средње уво, унутрашње уво, слушни живац и централни део слушног пута (мождано стабло, субкортикалне језгра, мождана кора).

Тестови који се користе у аудиометрији за одређивање врсте, места и ниво оштећења слуха су:

Акуметрија

Ова метода представља испитивање слуха музичким уређајима.

Тонска аудиометрија (ТА)

Тонска аудиометрија (тонски аудиограм) показује, осим места оштећења, и јачину оштећења слуха, упоређујући праг слуха испитаника са стандардним „нултим” прагом слуха применом чистих тонова и изражава се у децибелима (дБ). Она показује слушно поље испитаника приказујући интензитетски (ордината) и фреквенцијски (апсциса) распон.

Говорна аудиометрија (ГА)

Говорна аудиометрија (говорни аудиограм) испитује разумљивост речи у однссу на јачину надражаја чиме се испитује више нивоа слушног пута.

Тимпанометрија (ТГ)

Тимпанометрија (тимпанограм) је дијагностичка метода којом се испитује надражqивост тимпаноосикуларног система. Тимпанометрија омогућава и испитивање кохлеостапесног рефлекса (СТАР), снимањем дефлексије звучним надражајем довољне јачине, на уредно чујућем уву 70 до 100 дБ изнад прага слуха.

Отоакустична емисија (ОАЕ)

Отоакустична емисија (ОАЕ) снима звук који генерише унутарње уво, а настаје контракцијама спољњих рецептора. Може бити спонтана или евоцирана.

Аудиометрија евоцираних потенцијала можданог стабла (БЕРА)

Аудиометрија евоцираних потенцијала можданог стабла (БЕРА, АБР) је објективна метода, која се служи мерењем биолектичне активности слушног пута након звучног надражаја ради одређивања оштећења слуха. Евоцирани потенцијали добију се упросечивањем сигнала и приказују се карактеристичном кривуљом, у којој поједине дефлексије представљају поједине дјелове слушног пута, након одређене латенције.

Супралиминарна аудиометрија (СА) – АБЛБ

Супралиминарна аудиометрија (СА) одређује оштећење слуха у дубини слушног поља код наглухости, како би се утврдило да ли се ради о сензоричком или неуралном оштећењу. .

Значај аудиологије за развој отонеурологије[уреди | уреди извор]

Широка примена аудио-вестибулологије у неуролошкој дијагностици довела је до значајног развоја отонеурологије, као науке која користи испитивање слуха и вестибуларног апарата у откривању бројних поремежаја централног нервног система, али и њиховог утицаја на функцију органа смештених у унутрашњем уву.

Централни нервни систем и оаргани слуха и равнотеже филогенетски, анатомски и функционално интимно су повезани међусобом, што у заједници са развојем све савршеније и софистицираније технике испитивања омогучава прецизну ото-неуролошку дијагностику, као незаобилазну област у откривању оштећења можданог стабла, малог и великог мозга.^[2]

Аудиолошка рехабилитација[уреди | уреди извор]

Рехабилитација слуха може бити медицинска и аудиолошка.

Медицинска рехабилитација

Има за циљ да путем конзервативних (медикаментних) или хируршких метода побољша (где год је то могуће оштећени слух. Медицинска рехабилитација треба да сепримени у свим случајевима где постоји и најмање очекивање да се слух може поправи. Свако побољшање слуха, ако и није довољно да омогући социјални контат, ипак може омогућити лакшу употребу слушног апарата, и скраћује време трајања аудиолошке рехабилитације.

Данас се сматра да треба оперисати сваку проводну наглувост где може да се оцˇекује извесно побољшање слуха и спречи даље напредовање болести. Код перцептивних оштећења слуха хируршке интервенције не долазе у обзир, али у неким случајевима, нарочито свежим, може лековима слух нешто да се поправи или бар заустави његово погоршање. При томе је од великог значаја да се не дозволи даље дејство агенса, који је довео до оштецћења слуха.

Аудиолошка рехабилитација

Ова врста рехабилитације нема за циљ поправљање слуха, већ има задатак да разним апаратима толико појача спољне звуке, да их могу чути и наглуве особе којима се слух није могао поправити. Њој се приступа тек када су медицинским и хируршким лећењем исцрпљене све даље могућности за поправку слуха.

Пре почетка ове рехабилитације испитује се да ли постоје довољни остаци слуха за примену слушног апарата и аудиолошку рехабилитацију, или је губитак слуха одговара практичној глувоћи, како би се уместо рехабилитацију уз примену слуђшних апарата, почела рехабилитација предвишена за потпуно глуве.

После аудиолошке рехабилитације мора се применом слушних увежбавања поново омогућити успостављање социјалног контакта преко слуха и говора.

Коју врсту рехабилитације применити?

Врста рехабилитације која ће бити примењена у лечењу зависи од природе, велићине и узрока оштећења слуха, времена кад је оно настало, као и од старости, здравственог стања и менталних способности болесника.

Извори[уреди | уреди извор]

^ Gortan, D. (1995): Audiologija, Savez organizacija osoba oštećena sluha Hrvatske, Zagreb.
^ Gortan, D. (2002): Otoneurofiziologija slušnog potencijala pužnice i mozgovnog debla, Priručnik elektrofiziološke metode u medicinskim istraživanjima, Medicinska naklada, Zagreb, 89-97.

Литература[уреди | уреди извор]

Marn, B., Gortan, D. (1996): Auditory brainstem responses in children with articulation disorders, Neurologia Croatica, 45: No1, 15-21.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

[1] Gortan, D. (1995): Audiologija, Savez organizacija osoba oštećena sluha Hrvatske, Zagreb.

[2] Gortan, D. (2002): Otoneurofiziologija slušnog potencijala pužnice i mozgovnog debla, Priručnik elektrofiziološke metode u medicinskim istraživanjima, Medicinska naklada, Zagreb, 89-97.

[1]

[2]