Бокове глобуле
Бокове глобуле су тамни густи облаци гаса и космичке прашине у којима се одвијају процеси који могу довести и доводе до формирања звезда. Бокове глобуле су најгушћи делови ХИИ региона.[1] Назване су по америчком астроному Барту Боку који их је први посматрао 40-их година 20. века.
Још од њиховог открића, претпостављено је да Бокове глобуле представљају облак гаса у процесу сажимања у нову звезду, међутим због природе глобула, било је јако тешко закључити нешто о њиховој унутрашњој структури и тиме доказати претпоставку.[2] Тек су посматрања вршена 90-их потврдила да су Бокове глобуле место у ком се одвијају процеси настанка звезде.[3]
Особине Бокових глобула[уреди | уреди извор]
Бокове глобуле су саставни део ХИИ региона, емисионих маглина које окружују најмлађе и најсјајније звезде. Од остатка ХИИ региона разликују се по томе што не емитују у видљивом делу спектра, тј. тамна су места на обичној фотографији ХИИ региона. Могуће је да се бокове глобуле могу наћи и изван емисионих маглина, али је због тога што су хладне и што зраче слабо и то једино у инфрацрвеном подручју, њихова детекција ван маглина јако отежана.[1]
Средња густина Бокових глобула око 1000 пута је већа од густине околних ХИИ региона и реда величине је око 109 честица по м3, што их чини најгушћим познатим обликом међузвездане материје. Типична површинска температура глобула је око 10 К, што је најнижа позната температура за било који облик међузвездане материје. Бокове глобуле су малог пречника, до неколико светлосних година и маса од 0,1 до око 100 маса Сунца. Састав глобула одговара саставу звезданих система приближно са једним процентом космичке прашине и остатком који је смеша молекулског водоника и хелијума у односу сличном као у звездама.[1]
Спектар Бокових глобула јесте спектар термалног зрачења, тј. он приближно одговара апсолутно црном телу температуре једнаке температури површине глобуле. Са температуром од 10 К, спектар глобула лежи у далеком инфрацрвеном подручју. Чак и глобуле које у центру имају протозвезду не зраче у видљивом подручју због велике апсорпције спољњих слојева глобуле, што заправо чини глобулу добро апроксимирану апсолутно црним телом. Најновија посматрања открила су емисионе линије у милиметарском инфрацрвеном подручју које се приписују акрецији материјала на протозвезду која се ствара у центру глобуле.[3]
Бокове глобуле као места настнанка звезда[уреди | уреди извор]
Барт Бок је након првих посматрања Бокових глобула и одређивања њихове густине претпоставио да оне представљају места где се облаци гаса и прашине сажимају стварајући у центрима протозвезде и протопланетарни диск у околини. На потврду Бокове хипотезе чекало се пола века због јако отежаног посматрања унутрашњости глобуле услед њене велике апсорпсије, тј. услед природе зрачења глобуле. Тек су модерни телескопи са побољшаним могућностима посматрања у инфрацрвеном подручју, и нарочито орбитални телескопи, због јаке апсорпције Земљине атмосфере у овом делу спектра, омогућили бољи увид у процесе унутар Бокових глобула.[3]
Астрономи Јун Жоао и Клменс Дан са Универзитета Харвард су 1990. помоћу орбиталног инфрацрвеног телескопа ИРАС (Инфрацрвени Астрономски Сателит) открили тачкасте изворе у центру посматраних Бокових глобула које одговарају протозвездама. Овим и каснијим посматрањима утврђено је да су Бокове глобуле рана фаза у настанку звезда средњих маса (од неколико десетих делова до неколико десетина маса Сунца).[4] Нарочито су занимљива посматрања глобуле Бернард 68 која су 2001. учинили Зоао Алвес и његове колеге из Европске Јужне Опсерваторије помоћу Веома великог телескопа у Чилеу. Овим посматрањима утврђена је апсорпција светлости звезда које су се налазиле на делу неба изнад глобуле гледано са Земље у различитим деловима глобуле. На основу ових података одређена је густина појединих делова глобуле. Мерења су показала да је глобула најгушћа у свом центру и да је у почетку процеса гравитационог колапса који ће за око 100.000 година резултовати стварањем протозвезде. Апсорпција ове глобуле је око 35 магнитуда на таласној дужини од 0,55 μм (зелени део видљивог спектра), што значи да је глобула толико густа да пропушта само 10-12 процената флукса зрачења звезда које су, посматрано са Земље, иза ње.[5]
На основу досадашњих посматрања, претпоставља се да из преко половине Бокових глобула настају двојни и вишеструки звездани системи.[5]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в Бокове глобуле приступљено: 5. јануар 2014.
- ^ Глобуле приступљено: 5. јануар 2014.
- ^ а б в Тамни облаци Барта Бока приступљено: 5. јануар 2014.
- ^ Формирање звезда у малим глобулама - Барт Бок је био у праву приступљено: 5. јануар 2014.
- ^ а б Тајне црног облака - посматрања глобуле Бернард 68 приступљено: 5. јануар 2014.
