Бранислав Мићуновић
| Бранислав Мићуновић | |
|---|---|
 |
Бранислав Мићуновић (Подгорица, 1952) црногорски је позоришни редитељ, универзитетски професор и дипломата.
Мићуновић је обављао функцију Амбасадора Црне Горе у Београду, бивши министар културе, позоришни редитељ, дугогодишњи професор глуме на Факултету драмских уметности у Београду[1] и на Факултету драмских умјетности на Цетињу[2]где је и руководилац постдипломских студија, председник Националне комисије за УНЕСЦО и Националног савета за културу.
Почасни је председник Међународне позоришне мреже НЕТА, почасни члан међународне Академије Михаи Еминеску и члан Сената Престонице Цетиње.
Године 1997, изабран је за директора обновљеног Црногорског народног позоришта.[3] Његовим уметничким доприносом, менаџерским способностима, креирањем репертоара и промовисањем имена ове кључне културне институције у Црној Гори, овај театар данас заузима особено место на регионалној позоришној мапи. Од 2003. године до марта 2007.године, обављао је функцију уметничког директора Црногорског народног позоришта.[3]
Бранислав Мићуновић је за министра културе биран у три мандата 2008, 2010. и 2012.
Представе и фестивали[уреди | уреди извор]
Током своје каријере Мићуновић је углавном режирао дела савремених аутора: Александра Поповића, Велимира Лукића, Љубомира Симовића, Вељка Радовића, Јордана Плевнеша, Горана Стефановског, Ива Брешана, Гордана Михића, Борислава Пекића, Мирка Ковача и других, у Југословенском драмском позоришту, Београдском драмском позоришту, Српском народном позоришту у Новом Саду, Хрватском народном казалишту “Иван Зајц” у Ријеци, Народном позоришту у Тузли, Народном позоришту у Нишу, Звездара театру у Београду, на Фестивалу Барски љетопис, Студентском културном центру у Београду.... Многе Мићуновићеве представе уврштене су у селекције југословенских и интернационалних фестивала (фестивал МЕСС - Сарајево, Еx Понто - Љубљана, Стеријино позорје, Гавеллине вечери - Загреб, фестивал Охридско љето, Фестивал фестивала - Земун, Сусрети Јоаким Вујић, фестивал Дани комедије, Град театар у Будви, фестивал Барски љетопис, фестивал Ибероамерицано дел теарто у Боготи, Интернационални театарски фестивал Истанбул, Међународни позоришни фестивал Балкански театарски простор у Санкт Петерсбургу...). Мићуновић је био уметнички директор фестивала и оснивач позоришне колоније фестивала Барски љетопис.
У Црногорском народном позоришту је остварио значајне режије: “Господска крв” Марка Каваје, “Спаситељ” Васка Ивановића, “Одбрана и последњи дани” и “Обешењак” Борислава Пекића, “Хасанагиница” Љубомира Симовића, “Рат и мир у Груди” Вељка Радовића, “Нора” Хенрика Ибзена, „Лажни цар“ Мирка Ковача, „Сан о Светом Петру Цетињском“ Мирјане Дрљевић и Његошев “Горски вијенац” којим је 25. маја 1997. отворена нова зграда Црногорског народног позоришта.[4]
Награде и признања[уреди | уреди извор]
Бранислав Мићуновић је награђен најзначајнијим професионалним и друштвеним признањима, као што су: награда за режију “Јоаким Вујић”, награда за режију “Јован Путник”, Гран-приx за режију Фестивала фестивала, Стеријина награда за режију, Велика награда Црногорског народног позоришта и награда за допринос позоришној култури у Црној Гори “Вељко Мандић”.[5]
Награђен је и наградом ,,19. Децембар’’, која се додјељује поводом Дана ослобођења Подгорице (2002) и највишим националним признањем - Тринаестојулском наградом (1997).[5] Добитник је и међународне награде “Златна јабука” у Републици Македонији (2008), која се додељује за изузетан допринос промоцији Македоније, јачање међународне сарадње и постизање врхунских резултата у различитим областима. У фебруару 2010. председник Републике Хрватске Стјепан Месић уручио му је Орден Данице Хрватске, са ликом Марка Марулића, за посебна достигнућа у култури.
Престоница Цетиње наградила га је Повељом Иван Црнојевић, за изузетан допринос и промоцију Престонице (2012). Добитник је и награде Међународне Академије Михаи Еминеску за област позоришног стваралаштва (2012), спомен-медаље СУБНОРА која симболизује 70. година Тринаестојулског устанка (2013), медаље св. Трипуна, коју додељује Которска бискупија, за дугогодишњу сарадњу у области културе и за активну улогу у промовисању екуменског дијалога (2013), као и бројних других признања.[6]
Министарски мандат[уреди | уреди извор]
У току његовог мандата спроведене су законодавне и институционалне реформе у области културе и донесено неколико веома важних закона, подзаконских аката и програма: Закон о култури (којим је први пут утврђен проценат за финансирање културе из текућег буџета Црне Горе), Закон о заштити културних добара, закони о музејској, библиотечкој и архивској делатности, Закон о јавним радио-дифузним сервисима Црне Горе (којим је решено питање одрживости јавног сервиса), Национални програм развоја културе, Уредба о критеријумима и начину додељивања статуса истакнути културни стваралац, Програм заштите и очувања културних добара (којим се профилисао реалан и рационалан оквир за организовано, динамично и континуирано деловање и унапређење стања културне баштине и који се може сматрати прекретницом у начину финансирања заштите и очувања културних добара). Решено је питање статуса самосталних уметника.
Интензивирана је међународна сарадња, потписани бројни билатерални споразуми, а у сарадњи и уз финансијску подршку УНЕСЦО реализују се бројни програми и пројекти из области културе, науке и образовања.
Црна Гора је добила манифестације и фестивале од посебног значаја за културу Црне Горе, адаптирани су и опремљени 11 центара за културу на северу Црна Горе, а програмом “Цетиње-град културе 2010-2015” реализовано је више од 30 развојних пројеката.
Црна Гора је представљена на свим референтним међународним манифестацијама, као што су Венецијански бијенале уметности, Маркет Међународног филмског фестивала у Кану, Сајам књига у Франкфурту и Лајпцигу. Црна Гора је ове године први пут кандидовала филм за најзначајнију филмску награду Оскар, у категорији најбољи страни филм у 2013. години. [6]
Током мандата Бранислава Мићуновића Црна Гора је, у процесу приступања Европској унији отворила и привремено затворила Поглавље 26: Образовање и култура, 15. априла 2013. године.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2013), Факултет драмских уметности у Београду.
- ^ [2] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2013), Факултет драмских умјетности на Цетињу.
- ^ а б [3] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2013), Црногорско народно позориште.
- ^ [4] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2013), Црногорско народно позориште.
- ^ а б [5] Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2013), Црногорско народно позориште.
- ^ а б [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (12. децембар 2013), Министарство културе Црне Горе.