Бранка Прпа
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Branka Prpa | |
---|---|
Lični podaci | |
Datum rođenja | 5. април 1953. |
Mesto rođenja | Split, FNR Jugoslavija |
Званични веб-сајт | |
www |
Бранка Прпа (Сплит, 1953) српска је историчарка, публицисткиња и бивша директорка Историјског архива Београда.
Биографија[уреди | уреди извор]
Бранка Прпа рођена је у Сплиту 5. априла 1953, у тадашњој Народној Републици Хрватској (Федеративна Народна Република Југославија).
Године 1972, противно жељама сопствене породице, напустила је родни град и отишла студирати у Београд. Студије је започела на Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Недуго послије, удала се (Јовановић) и родила је сина Ивана. Заједно са породицом наставила је живјети у главном граду и након завршетка студија. Магистрирала је и докторирала историјске науке.
Године 1988. издана је њена је књига о Србима у Далмацији насловљена Србско-далматински магазин 1836-1848: препородне идеје Срба у Далмацији. Прпа је познатија јавности као партнерка убијеног београдског журналисте и власника новина Славка Ћурувије, са ким је живјела у ванбрачној заједници. Била је уз свога невјенчаног супруга на дан његова убиства у априлу 1999, кад је на њих извршен препад испред улазних врата у њихову стамбену зграду, ком је приликом Прпа била онесвијешћена.
Слободан Антонић је критиковао њене научне закључке везане за улогу српских квислиншких снага током Холокауста у окупираној Србији. Он сматра да Прпина становишта спадају у домен историјског ревизионизма.[1]
Коментаришући Холокауст над Јеврејима из Београда, Прпа је без детаљније елаборације коментарисала да је Београд град, који је, на неки начин, патентирао гасну комору.[2]
Лични живот[уреди | уреди извор]
Њен је син драматург Иван Јовановић, из првога брака. У браку са Славком Ћурувијом није имала дјеце. [тражи се извор]
Дјела[уреди | уреди извор]
Књиге[уреди | уреди извор]
- списак непотпун
- Српски интелектуалци и Југославија: 1918-1929., Београд: Цлио, (2018) ISBN 978-86-7102-599-7, 410 стр.
- уредила
- Живети у Београду. Документа управе града Београда, вол. 3, Београд: Историјски архив Београда, 2005.
Радови[уреди | уреди извор]
- списак непотпун
- »Илирска идеја код Срба у Далмацији«, Зборник радова о повијести и култури српског народа у Социјалистичкој Републици Хрватској, 1, 1988, 137-152.
- »Између Истока и Запада. Културни идентитет и културно-цивилизацијска упоришта«, Токови историје, 3—4 (Београд), 1997.
- »Процеси модернизације и положај жене у Србији током XIX и прве половине XX вијека«, у: Србија у модернизацијским процесима 20. века, Београд: Институт за новију историју Србије, 1994, 361-66.
- »Милан Грол — књижевник и политичар« у: Либерална мисао у Србији: прилози историји либерализма од краја XVIII до средине XX века, 2001, 373-383.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „С. Антонић: Кад ревизионисти бране историју - Нови Стандард”. Нови Стандард (на језику: српски). 2020-06-23. Приступљено 2021-03-06.
- ^ „С. Антонић: Кад ревизионисти бране историју - Нови Стандард”. Нови Стандард (на језику: српски). 2020-06-23. Приступљено 2021-03-20.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Бол се лечи памећу, Илустрована Политика, 3. децембра 2003.
- Шта је српска традиција, Време, 20. јануара 2005.