Бранка Прпа

С Википедије, слободне енциклопедије
Branka Prpa
Lični podaci
Datum rođenja(1953-04-05)5. април 1953.
Mesto rođenjaSplit, FNR Jugoslavija
Званични веб-сајт
www.inisbgd.co.rs/sr-YU/saradnici/38-dr-branka-prpa.html

Бранка Прпа (Сплит, 1953) српска је историчарка, публицисткиња и бивша директорка Историјског архива Београда.

Биографија[уреди | уреди извор]

Бранка Прпа рођена је у Сплиту 5. априла 1953, у тадашњој Народној Републици Хрватској (Федеративна Народна Република Југославија).

Године 1972, противно жељама сопствене породице, напустила је родни град и отишла студирати у Београд. Студије је започела на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Недуго послије, удала се (Јовановић) и родила је сина Ивана. Заједно са породицом наставила је живјети у главном граду и након завршетка студија. Магистрирала је и докторирала историјске науке.

Године 1988. издана је њена је књига о Србима у Далмацији насловљена Србско-далматински магазин 1836-1848: препородне идеје Срба у Далмацији. Прпа је познатија јавности као партнерка убијеног београдског журналисте и власника новина Славка Ћурувије, са ким је живјела у ванбрачној заједници. Била је уз свога невјенчаног супруга на дан његова убиства у априлу 1999, кад је на њих извршен препад испред улазних врата у њихову стамбену зграду, ком је приликом Прпа била онесвијешћена.

Слободан Антонић је критиковао њене научне закључке везане за улогу српских квислиншких снага током Холокауста у окупираној Србији. Он сматра да Прпина становишта спадају у домен историјског ревизионизма.[1]

Коментаришући Холокауст над Јеврејима из Београда, Прпа је без детаљније елаборације коментарисала да је Београд град, који је, на неки начин, патентирао гасну комору.[2]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Њен је син драматург Иван Јовановић, из првога брака. У браку са Славком Ћурувијом није имала дјеце. [тражи се извор]

Дјела[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

списак непотпун
  • Српски интелектуалци и Југославија: 1918-1929., Београд: Цлио, (2018) ISBN 978-86-7102-599-7, 410 стр.
уредила
  • Живети у Београду. Документа управе града Београда, вол. 3, Београд: Историјски архив Београда, 2005.

Радови[уреди | уреди извор]

списак непотпун
  • »Илирска идеја код Срба у Далмацији«, Зборник радова о повијести и култури српског народа у Социјалистичкој Републици Хрватској, 1, 1988, 137-152.
  • »Између Истока и Запада. Културни идентитет и културно-цивилизацијска упоришта«, Токови историје, 3—4 (Београд), 1997.
  • »Процеси модернизације и положај жене у Србији током XIX и прве половине XX вијека«, у: Србија у модернизацијским процесима 20. века, Београд: Институт за новију историју Србије, 1994, 361-66.
  • »Милан Грол — књижевник и политичар« у: Либерална мисао у Србији: прилози историји либерализма од краја XVIII до средине XX века, 2001, 373-383.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „С. Антонић: Кад ревизионисти бране историју - Нови Стандард”. Нови Стандард (на језику: српски). 2020-06-23. Приступљено 2021-03-06. 
  2. ^ „С. Антонић: Кад ревизионисти бране историју - Нови Стандард”. Нови Стандард (на језику: српски). 2020-06-23. Приступљено 2021-03-20. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]