Пређи на садржај

Дејвид Гилмор

С Википедије, слободне енциклопедије
Дејвид Гилмор
Лични подаци
Име по рођењуДејвид Џон Гилмор
Датум рођења(1946-03-06)6. март 1946. (78 год.)
Место рођењаКембриџ, Енглеска, Уједињено Краљевство
Музички рад
Активни период1963—данас
Жанрпсиходелични рок, прогресивни рок, хард рок
Инструментгитара, вокал, клавијатуре, бубњеви, саксофон, секвенцер
Остало
Веб-сајтДавидГилмоур.цом

Дејвид Џон Гилмор (енгл. David Jon Gilmour, рођен 6. марта 1946. у Кембриџу) је енглески гитариста, певач и текстописац, познат широм света као члан групе Пинк Флојд. Поред свог рада са групом Пинк Флојд, такође је радио као продуцент и студијски музичар са многим познатим уметницима. Познат је и као учесник многих хуманитарних организација током своје каријере. За заслуге у хуманитарном раду, 2003. године је проглашен витезом Реда Британске империје, а за заслуге на пољу музике, 2009. године добио је титулу почасног доктора музике Англија Раскин Универзитета.[1]

Детињство и младост[уреди | уреди извор]

Гилмор је рођен у Кембриџу. Његов отац Даглас Гилмор предавао је зоологију на Универзитету у Кембриџу, а мајка Силвија била је учитељица.

Гилмор је похађао школу Перси у Кембриџу, где је упознао Сида Барета, као и Роџера Вотерса, који је похађао другу школу у близини. Гилмор је у средњој школи изучавао савремене језике, а у слободно време је са Баретом учио да свира гитару.

Први Гилморов бенд, Јокер'с Wилд, свирао је ритам и блуз обраде у првој половини 1960-тих. У лето 1966. године, Гилмор је са неколико пријатеља почео да путује по летовалиштима у Шпанији и Француској, да би зарађивали свирајући на улици. У томе нису имали успеха, а цела прича се завршила када је Гилмор хоспитализован због неухрањености.[2] Након тога, сви су се вратили у Енглеску, 1967. године.

Музичка Каријера[уреди | уреди извор]

Пинк Флојд[уреди | уреди извор]

Гилмор се, по позиву бубњара Ника Мејсона, придружио Пинк Флојду у јануару 1968. године. Група је тада почела да наступа у краткотрајној петочланој постави (Барет, Вотерс, Мејсон, Рик Рајт и Гилмор), а Гилмор је попуњавао Баретове гитарске и вокалне деонице када је овај био нефункционалан током живих наступа, због претераног коришћења ЛСД-а. Након што је Барет коначно избачен из групе, Гилмор је аутоматски преузео улогу соло гитаристе и главног вокала.

Међутим, након великог успеха албума Тхе Дарк Сиде оф тхе Моон (из 1973. године) и Wисх Yоу Wере Хере (из 1975. године), Роџер Вотерс је почео да преузима већу контролу над креативним процесом, и на следећа два албума (Анималс из 1977. године и Тхе Wалл из 1979. године) био је самостални аутор готово свих песама. У том периоду, Гилмор је почео да сматра да су његови ауторски таленти недовољно искоришћени у групи, те је 1978. године снимио и објавио свој први соло албум, Давид Гилмоур. Гилмор је овим албумом показао велико гитарско умеће, али и своје композиторске способности.

Гилмор на концерту Пинк флојда, 1977.

Негативна атмосфера у групи током снимања албума Тхе Wалл (током којег је Рик Рајт напустио бенд, по ултиматуму Роџера Вотерса) и следеће плоче Тхе Финал Цут (објављена 1983. године), створила је конфликте између Вотерса и Гилмора, због чега је Гилмор, да би се дистанцирао од тадашњег рада са Пинк Флојдом, снимио свој други соло албум Абоут Фаце (објављен 1984. године). Овим албум, на коме су преовладавале поп песме у тада савременим аранжманима, Гилмор се представио у потпуно другачијем светлу од оног на које су публика и критика навикли.

Након што је Роџер Вотерс 1985. године објавио да напушта Пинк Флојд, претпостављајући да ће се без њега бенд распасти, Гилмор и Мејсон су одлучили да наставе даље без њега. Гилмор је преузео креативну контролу у своје руке и сам написао већину песама на албуму А Моментарy Лапсе Оф Реасон (објављен 1987. године), који је обележио повратак Рика Рајта у бенд, али и повратак Пинк Флојд на стазе успеха. У овој постави снимили су још један албум (Тхе Дивисион Белл, из 1994. године), да би, након велике светске турнеје, престали са радом на неодређено.

Пинк Флојд су се окупили још само једном, на лондонском концерту манифестације "Ливе 8", 2. јула 2005. године. Извели су четири песме, а за ову прилику поново им се придружио Роџер Вотерс. Иако су се многобројни љубитељи понадали да ће ово окупљање прерасти у поновну активност групе у пуном саставу, чланови Пинк Флојд нису имали конкретне планове за заједничке наступе у будућности, а након смрти Рика Рајта, 2008. године, Гилмор је изјавио да више не види сврху окупљања Пинк Флојд без њега.

Соло пројекти[уреди | уреди извор]

Гилмор је објавио четири самостална албума, који су сви ушли на листу најпродаванијих 40 албума у САД. Албум Он ан Исланд из 2006. године достигао је место бр. 6, албум Ливе ин Гданск из 2008. године достиаго је место бр. 26, албум Давид Гилмоур је 1978. године достигао место бр. 29, а албум Абоут Фаце је 1984. године достигао место бр.32 на овој листи.

Гостовања[уреди | уреди извор]

Гилмор је познат као продуцент и гостујући студијски и концертни мужичар, и током каријере наступао је са великим бројем познатих колега.

Гилмор је продуцирао и свирао на соло албумима Сад Барета, Кејт Буш, Пола Макартнија, Сила, групе Берлин, Грејс Џонс и других, а наступао са величинама као што су Том Џонс, Елтон Џон, Ерик Клептон, Б. Б. Кинг, Боб Дилан, Брајан Фери и други. Био је и члан неколико супергрупа окупљених у хуманитарне сврхе током осамдесетих.

У 2010. години, Гилмор је наступио као гост на једном од концерата Тхе Wалл турнеје Роџера Вотерса, чиме је потврђено да су њих двојица изгладила своје међусобне односе након много година сукоба.

Музички стил[уреди | уреди извор]

Гилмор је најпознатији по свом упечатљивом свирању гитаре. Његов стил карактеришу велики утицаји блуза, изражајност и осећајност, а у техничком смислу много бендинга и дугих нота. У 2011. години, Гилмор се нашао на 14. месту најбољих гитариста свих времена часописа Роллинг Стоне.

Гилмор у Буенос Ајресу, 2015.

У јануару 2007. године, читаоци часописа Гуитар Wорлд уврстили су три Гилморова гитарска сола на листу 100 најбољих соло деоница свих времена. Соло у песми "Цомфортаблy Нумб" нашао се на четвртом месту, соло у песми "Тиме" на 21. а соло у песми "Монеy" на 62. месту ове листе.[3]

Дискографија[уреди | уреди извор]

Током каријере, Дејвид Гилмор је наступио на више десетина албума и синглова разних извођача. Овде су наведени само албуми које је објавио као члан групе Пинк Флојд и под својим именом.

Са Пинк Флојд[уреди | уреди извор]

  • А Сауцерфул оф Сецретс (1968)
  • Море (1969)
  • Уммагумма (1969)
  • Атом Хеарт Мотхер (1970)
  • Меддле (1971)
  • Обсцуред бy Цлоудс (1972)
  • Тхе Дарк Сиде оф тхе Мооон (1973)
  • Wисх Yоу Wере Хере (1975)
  • Анималс (1977)
  • Тхе Wалл (1979)
  • Тхе Финал Цут (1983)
  • А Моментарy Лапсе оф Реасон (1987)
  • Делицате Соунд оф Тхундер (1988)
  • Тхе Дивисион Белл (1994)
  • П•У•Л•С•Е (1995)
  • Тхе Ендлесс Ривер (2014)

Соло албуми[уреди | уреди извор]

  • Давид Гилмоур (1978)
  • Абоут Фаце (1984)
  • Он ан Исланд (2006)
  • Ливе ин Гданск (2008)
  • Раттле Тхат Лоцк (2015)
  • Луцк анд Странге (2024)

Приватан живот[уреди | уреди извор]

Гилмор је био ожењен америчком вајарком Џинџер Гилмор (рођена Хасенбајн)[4], од јула 1975. године. С њом има четворо деце: кћерке Алис (рођена 1976. године), Клер (рођена 1979. године) и Сару (рођена 1983. године), и сина Метјуа (рођен 1986. године). Сара Гилмор је манекенка[5], и блиска пријатељица Индије Вотерс, кћерке Роџера Вотерса.

Гилмор се по други пут оженио 1994. године, новинарком Поли Самсон[6], са којом има троје деце: синове Џоа (рођен 1995. године) и Габријела (рођен 1997. године) и кћерку Романи (рођена 2002. године), а правно је усвојио и њеног сина из првог брака, Чарлија (рођен 1988. године).

Хуманитарни рад[уреди | уреди извор]

Гилмор сарађује са неколико великих хуманитарних организација. У мају 2003. године, продао је своју кућу у Лондону и од добијеног новца донирао 3,6 милиона фунти фонду Црисис за изградњу домова за бескућнике. Гилмор такође подржава и Гринпис, Асоцијацију ЕУ за Ментално здравље, Амнести Интернешнел и многе друге. Такође је донирао 25.000 фунти фондацији за очување носорога, као контрауслугу Дагласу Адамсу за то што је именовао албум Тхе Дивисион Белл.

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Гилмор је професионални пилот и заљубљеник у летење. Основао је авио-компанију Интрепид Авиатион, у оквиру које је сакупио велику колекцију употребљивих старих авиона, али је касније одлучио да је прода, када је постала исувише комерцијална да би могао лично да је води.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „ARU honours Floyd's Gilmour with degree”. Архивирано из оригинала 23. 05. 2012. г. Приступљено 10. 01. 2012. 
  2. ^ „ПИНК ФЛОYД – Давид Гилмоур Пхотос, Биограпхy, Аппарел”. Мегапинкфлоyд.цом. Архивирано из оригинала 14. 07. 2011. г. Приступљено 9. 8. 2010. 
  3. ^ „100 Греатест Гуитар Солос: 51–100”. Гуитар Wорлд. Архивирано из оригинала 30. 11. 2010. г. Приступљено 9. 8. 2010. 
  4. ^ Гилмоур, Гингер. „Гингер Арт”. Архивирано из оригинала 14. 07. 2011. г. Приступљено 15. 7. 2011. 
  5. ^ „Сара Гилмоур”. Архивирано из оригинала 03. 05. 2012. г. Приступљено 10. 1. 2012. 
  6. ^ Polly Samson, the author

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Дејвид Гилмор на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dejvid_Gilmor&oldid=27738874”