Пређи на садржај

Динорфин

С Википедије, слободне енциклопедије
продинорфин
Идентификатори
СимболПДYН
Ентрез5173
ХУГО8820
ОМИМ131340
РефСеqНМ_024411
УниПротП01213
Остали подаци
ЛокусХромозом 20 птер-п12.2

Динорфини су класа опиоидних пептида који настају од прекурсорског протеина продинорфина. Кад пропротеинска конвертаза 2 (PC2) испресеца продинорфин настаје неколико активних пептиде: динорфин А, динорфин Б, и α/β-нео-ендорфин.[1] Деполаризација неурона који садрже продинорфин стимулише рад пропротеинске конвертазе 2, до чега долази унутар синаптичких везикула у пресинаптичком терминалу.[2] Повремено, продинорфин није потпуно трансформисан, што доводи до отпуштања „великог динорфина“. Тај молекул са 32 аминокиселине садржи динорфин А и динорфин Б.[3]

Динорфин А, динорфин Б, и велики динорфин имају висок садржај базних аминокиселина, посебно у лизина и аргинина (29.4%, 23.1%, и 31.2%, респективно), као и хидрофобних аминокиселина.[4] Мада су динорфини широко распрострањени у ЦНС-у, њихова највиша концентрација је у хипоталамусу, медули, Варолијевом мосту, средњем мозгу, и кичменој мождини.[5] Динорфини се налазе у великим (80-120 nm у пречнику) везикулама густог језгра, које су знатно веће од везикула које садрже неуротрансмитере. Те велике везикуле се реазликују од малих синаптичких везикула по томе што да је интензивнији и дужи стимулус неопходан да би се узроковало ослобађање њиховог садржаја у синаптички отвор. Складиштење у везикулама густог језгра је карактеристично за опиоидне пептиде.[6]

Први наговештаји о функцији динорфина потичу из рада Голдстеина et al. на опиоидним пептидима.[7] Та група је открила један ендогени опиоидни пептид у свињској хипофизи, који је било тешко изоловати. Секвенцирањем првих 13 аминокиселина тог пептида, они су креирали синтетичку верзију пептида сличне потентности са природним пептидом. Голдстеин ет ал. су применили синтетички пептид на лонгитудални мишић илеума морског прасета и утврдили да је он изузетно потентан опиоидни пептид. Тај лиганд је назван динорфин (грч. dynamis моћ) да би се описала његова потентност.[7]

Динорфини делују првенствено кроз κ-опиоид рецептор (КОР), Г-протеин-спрегнути рецептор. Два типа КОР рецептора су позната: К1 и К2.[3] Мада је КОР примарни рецептор свих динорфина, ови пептиди такође имају делимични афинитет за μ-опиоид рецептор (МОР), δ-опиоид рецептор (ДОР), и НМДА-тип глутаматни рецептор[6][8] Различити динорфини показују различите селективности и потентност. Велики динорфин и динорфин А имају исту селективност за људски КОР, док је динорфин А селективнији за КОР него за МОР и ДОР. Велики динорфин је потентнији за КОР рецепторе него динорфин А. Велики динорфин и динорфин А су потентнији и селективнији од динорфина Б.[9]

Литература[уреди | уреди извор]

  1. ^ Даy Р, Лазуре C, Басак А, Боудреаулт А, Лимперис П, Донг W, Линдберг I (1998). „Продyнорпхин процессинг бy пропротеин цонвертасе 2. Цлеаваге ат сингле басиц ресидуес анд енханцед процессинг ин тхе пресенце оф царбоxyпептидасе ацтивитy”. Ј. Биол. Цхем. 273 (2): 829—36. ПМИД 9422738. дои:10.1074/јбц.273.2.829. 
  2. ^ Yаковлева Т, Базов I, Цеберс Г, Маринова З, Хара Y, Ахмед А, Власковска M, Јоханссон Б, Хоцхгесцхwендер У, Сингх ИН, Бруце-Келлер АЈ, Хурд YЛ, Канеко Т, Терениус L, Екстрöм ТЈ, Хаусер КФ, Пицкел ВМ, Бакалкин Г (2006). „Продyнорпхин стораге анд процессинг ин аxон терминалс анд дендритес”. ФАСЕБ Ј. 20 (12): 2124—6. ПМИД 16966485. дои:10.1096/фј.06-6174фје. 
  3. ^ а б Нyберг Ф, Халлберг M (2007). „Неуропептидес ин хyпертхермиа”. Прог. Браин Рес. 162: 277—93. ПМИД 17645924. дои:10.1016/С0079-6123(06)62014-1. 
  4. ^ Маринова З, Вукојевиц V, Сурцхева С, Yаковлева Т, Цеберс Г, Пасикова Н, Усyнин I, Хугонин L, Фанг W, Халлберг M, Хирсцхберг D, Бергман Т, Лангел У, Хаусер КФ, Праманик А, Алдрицх ЈВ, Грäслунд А, Терениус L, Бакалкин Г (2005). „Транслоцатион оф дyнорпхин неуропептидес ацросс тхе пласма мембране. А путативе мецханисм оф сигнал трансмиссион”. Ј. Биол. Цхем. 280 (28): 26360—70. ПМИД 15894804. дои:10.1074/јбц.М412494200. 
  5. ^ Голдстеин А, Гхазароссиан ВЕ (1980). „Иммунореацтиве дyнорпхин ин питуитарy анд браин”. Проц. Натл. Ацад. Сци. У.С.А. 77 (10): 6207—10. ПМЦ 350244 Слободан приступ. ПМИД 6108564. дои:10.1073/пнас.77.10.6207. 
  6. ^ а б Драке ЦТ, Цхавкин C, Милнер ТА (2007). „Опиоид сyстемс ин тхе дентате гyрус”. Прог. Браин Рес. 163: 245—63. ПМИД 17765723. дои:10.1016/С0079-6123(07)63015-5. 
  7. ^ а б Голдстеин А, Тацхибана С, Лоwнеy LI, Хункапиллер M, Хоод L (1979). „Дyнорпхин-(1-13), ан еxтраординарилy потент опиоид пептиде”. Проц. Натл. Ацад. Сци. У.С.А. 76 (12): 6666—70. ПМЦ 411929 Слободан приступ. ПМИД 230519. дои:10.1073/пнас.76.12.6666. 
  8. ^ Лаи Ј, Луо MC, Цхен Q, Ма С, Гарделл ЛР, Оссипов МХ, Порреца Ф (2006). „Дyнорпхин А ацтиватес брадyкинин рецепторс то маинтаин неуропатхиц паин”. Нат. Неуросци. 9 (12): 1534—40. ПМИД 17115041. дои:10.1038/нн1804. 
  9. ^ Мерг Ф, Филлиол D, Усyнин I, Базов I, Барк Н, Хурд YЛ, Yаковлева Т, Киеффер БЛ, Бакалкин Г (2006). „Биг дyнорпхин ас а путативе ендогеноус лиганд фор тхе каппа-опиоид рецептор”. Ј. Неуроцхем. 97 (1): 292—301. ПМИД 16515546. дои:10.1111/ј.1471-4159.2006.03732.x. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dinorfin&oldid=26739128”