Дизел-мотор
Дизел-мотор је 1893. конструисао немачки инжењер Рудолф Дизел.[1]. У односу на бензински Отто мотор има неке конструктивне и принципијелне разлике: нема карбуратор ни уређај за паљење већ пумпу високог притиска за убризгавање горива.
Од свих мотора са унутрашњим сагоревањем, дизел мотор има највећи степен корисности (око 0,4). То практично значи да се 40% топлоте ослобођене сагоревањем претвори у механички рад. Дизел мотори малих брзина (као што су бродски мотори или мотори код којих је свеукупна маса машине мање важна) могу да имају степен корисности већи и од 50 процената.[2][3]
Принцип рада[уреди | уреди извор]
Према броју тактова дизел мотори се деле на двотактне и четворотактне. Такт је време хода клипа од једне до друге мртве тачке. Рад четворотактног мотора се одвија у следећа четири такта:
- I такт —усисавање чистог ваздуха
- II такт — сабијање ваздуха и услед сабијања његово загревање пред крај
- III такт — експанзија гасова насталих сагоревањем
- IV такт — издувавање гасова
Убризгавање горива се дешава при крају другог такта. Гориво се распршује, загрева и пали када достигне температуру самопаљења. Сагоревање горива се одвија великом брзином. Време трајања сагоревања је у односу на време трајања тактова занемарљиво мало. Током трећег (радног) такта, добија се рад.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Моон, Јохн Ф. (1974). Рудолф Диесел анд тхе Диесел Енгине. Лондон: Приорy Пресс. ИСБН 978-0-85078-130-4.
- ^ Low Speed Engines Tech Paper Архивирано на сајту Wayback Machine (5. фебруар 2016), MAN Diesel
- ^ „Митсубисхи Хеавy Индустриес Тецхницал Ревиеw Вол.45 Но.1 (2008)” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 10. 06. 2011. г. Приступљено 3. 10. 2010.
