Електронска обрада података
Електронска обрада података (енгл. Electronic data processing (EDP)) може да се односи на употребу аутоматских метода за обраду комерцијалних информација. Обично, том приликом релативно једноставне, репетитивне радње како би се одрадиле велике количине сличних информација. На пример: измена података о количини залиха у инвентару, финансијке трансакције које се односе на матичне датотеке рачунара и корисника, резервација и куповина авионских карата у оквиру система резервација авиокомпанија, плаћање комуналних услуга. Израз “електронска” или “аутоматска” је коришћен са “обрадом података” нарочито око 1960. године, како би разликовали канцеларијску обраду података коју обави човек од оне која је урађена од стране рачунара.[1][2]
Историја[уреди | уреди извор]
J. Lyons and Co., кетеринг компанија, је 1951. године у УК развила први комерцијални пословни рачунар.[3] Био је познат као Lyons Electronic Office (Лионова електронска канцеларија) - или скраћено LEO. Током шездесетих и седамдесетих година 20. века је додатно развијен. Џо Лионс је основао засебно предузеће за развијање LEO рачунара, које је затим интегрисано у English Electric Leo Marconi, а затим у International Computers Limited.[4] Произвођаци бушених картица, Hollerith, Powers-Samas, ИБМ и други су крајем педесетих година 20. века такође, пласирали читав низ рачунара.[5] Прве комерцијалне системе су уводиле искључиво велике компаније. Оне су могле да уложе време и капитал неопходан за куповину хардвера, могле су да запосле стручан кадар за развој наменског софтвера и да се изборе са новонасталим (често неочекиваним) организационим и културним променама.
У почетку, компаније су саме развијале сопствени софтвер, укључујући операције за управљање подацима. Различити производи су понекад, такође, имали "једнократни" наменски софтвер. Овај фрагментирани приступ је довео до двоструког напора и генерисање информација за управљање је захтевало ручни рад.
Високи трошкови хардвера и релативно спора обрада је натерала програмере да ефикасно искоришћавају ресурсе. На пример, формати у меморији су били стриктно компактни. Чест пример је било брисање векова из датума, што је довело до такозваног "миленијумског бага".
Улаз података је захтевао посредну обраду преко траке бушеног папира или бушених картица и одвојен улаз за репетитиван, захтеван задатак, изузет од контроле корисника и склон грешкама. Неисправни и нетачни подаци су морали да се исправљају и поново пуштају у рад са последицом по усклађивање података и рачуна.
Чување података је било искључиво серијско, на папирној траци, а касније на магнетној траци: коришћење сачуваних података унутар лако доступне меморије није било исплативо. Значајни развој дошао је 1959. када је ИБМ најавио рачунар 1401 и 1962. када је ИЦТ испоручио рачунар ИЦТ 1301. Као и све машине тог времена, језгро процесора заједно са периферијама — магнетним тракама, дисковима, штампачима и бубњевима, картицама и папирним тракама за улаз и излаз, захтевали су велики простор који је био посебно пројектован и климатизован. Често су делови инсталираних бушених картица, у одређеном размештају, задржани да представљају улазне картице за рачунар у пресортираној форми, што је скраћивало време обраде које се односи на сортирање великих количина података.
Уређаји за обраду података су постали доступни мањим организацијама преко рачунарских бироа. Они су нудили обраду специфичних захтева, на пример платних спискова, што је често претходило куповини сопстевних рачунара. Организације су користиле ове услуге за тестирање програма док су чекали на своје сопствене рачунаре.
Први рачунари су корисницма достављани са ограниченим софтвером. Њихови дизајнери су били подељени у две групе. Систем аналитичари су правили спецификације система, док су програмери те спецификације преводили на машински језик.
Литература о компјутерима и ЕОП (електронској обради података) је била ретка и појављивала се у књиговодственим публикацијама и материјалима добијеним од произвођача. Прво издање "Рачунарског Журнала" је објавило Британско рачунарско друштво средином 1958. Рачуноводствено друштво УК, сада Асоцијација званичних рачуновођа, је јула 1958. основала комитет за електронску обраду података са циљем да информише своје чланове о могућностима које рачунари пружају. Комитет је 1959. објавио своје прво издање, Увод у електронске рачунаре. Такође, 1958. је институт рачуновођа Енглеске и Велса објавио документ под називом "Рачуноводство са електронским методама". Напомене су показивале шта је постало могуће последицом примене рачунара.
Организације у развоју су покушале да пређу преко директног преноса система од опреме за бушене картице и рачунских јединица рачунара, до израде пробних рачуна биланса стања и интегрисања информационих система управљања. Нови поступци су изменили начин на који је папир протицао, променили су организационе структуре, терали на размишљање о начину представљања информација менаџменту и оспоравали су прихваћене принципе интерне контроле од стране креатора рачуноводствених система.[6] Али потпуно остварење ових погодности морало је да сачека долазак нове генерације рачунара.
Данас[уреди | уреди извор]
Као и код других производних токова, комерцијални информациони систем се у већини случајева кретао од заната, где је производ прилагођен потребама корисника; до вишенаменских компоненти које су престале да се продају како би се пронашло најбоље решење за сваку ситуацију. Масовна производња је у великој мери смањила трошкове и информациони систем је доступан и најмањој организацији.
LEO је био хардвер прилагођен једном клијенту. Данас, Intel Pentium и одговарајући чипови су стандардни и постали су делови други компонената које се спајају по потреби. Једна појединачна промена записа представља ослобађање рачунара и преносиве меморије од заштићених, прочишћених окружења. Мајкрософт и ИБМ су у различитим моментима били довољно утицајни да би наметнули поредак инфомационих система и резултати стандардизације су омогућили специјалистичким софтверима да процветају.
Софтвер је доступан на полицама; поред производа као што су Мајкрософт Офис и ИБМ Лотус, постоје такође и специјалистички пакети од којих су неки од њих за управљање платним списком и особљем, одржавање рачуна и корисничку службу. Ово су високоспецијализоване и сложене компоненте великих окружења, али се ослањају на заједничке конвенције и интерфејсе.
Складиштење података је такође стандардизовано. Повезане базе података су развијене од стране различитих добављача на заједничким форматима и конвенцијама. Обични формати датотека могу да се поделе главним рачунарима и личним десктоп рачунарима, дозвољавајући онлине унос у реалном времену, као и потврђивање.
Истовремено, развој софтвера је подељен. Још увек постоје специјалистички техничари, али они све више користе стандардизоване методологије где су исходи предвидљиви и приступачни. Са друге стране, било који управник може да прати таблице или базе података и да постигне прихватљиве резултате (али постоје ризици). Специјализовани софтвер је софтвер који је написан за посебан задатак, а не за широку област примене. Ови програми обезбеђују лакше коришћење посебно за сврху за коју су пројектовани.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Иллингwортх, Валерие (1997). Дицтионарy оф Цомпутинг. Оxфорд Папербацк Референце (4тх изд.). Оxфорд Университy Пресс. стр. 126. ИСБН 9780192800466.
- ^ Ралстон, Антхонy. Енцyцлопедиа оф Цомпутер Сциенце 4ед. Натуре гроуп. стр. 502.
- ^ Wорлд’с Фирст Бусинесс Цомпутер, ЛЕО, Турнс 60, ТецхWеек Еуропе
- ^ Бирд, Петер (2002). „Ј. Лyонс & Цо.: ЛЕО Цомпутерс”. Приступљено 18. 5. 2009.
- ^ Голдсмитх Ј А. Цхоосинг yоур Цомпутер. Тхе Аццоунтант 14 Јуне 1958.
- ^ Митцхелл Р. баба Цонтрол wитх а Цомпутер. Тхе Аццоунтант 3 Новембер 1962.
