Ератички блокови
Ератички блокови су стене различите величине, које су на данашње место према научним сазнањима нанели ледници током леденог доба. Стене се разликују по величини и врсти од осталих стена на подручју у којем се налазе.[1]
Распрострањеност[уреди | уреди извор]
Yеагер Роцк у Доуглас Цоунтyу. Сцхwаненстеин на отоку Рüгену. Ератички блок код Бландоwа на отоку Рüгену. Вал-Масино, Италија Монте Цимино, Италија Уобичајена су појава у Европи, како у Скандинавији тако и у околни алпског глечерског подручја. Велики ератички блокови које се налазе у сверној Немачкој углавном су магматске стиене попут гранита или метаморфне стиене (нпр. гнајс). Седиментне стијене због своје ниже отпорности на ерозију много су ређе.
Настанак[уреди | уреди извор]
Глечер као круто тело не сортира материјал (морена) који је носи са собом. То се односи на утовар, транспорт и таложење. Уклањање великих стијена настаје преласком глечера или разбијањем блокова у подножју глечера. Као крутом телу глечеру је лако могуће кретати материјал од минималне величине као сто су честица од глине до стена од преко хиљаду тона.
Ератички блокови као проблем науке[уреди | уреди извор]
Научници до 18. века нису имали проблем с објашњењем како су доспеле стене до места на којима су нађена у подручјима из којих очито геолошки не потичу. Од средине 18. века геолози су се интензивно бавили решавањем питања како се громаде могле доћи на таквим дугим релацијама као на примјер од Скандинавије у Северну Немачку низину и од Алпа до Предалпа.
Тезу да су глечери покривали велике делове Алпа и делове северне Европе 1822. је поставио Игназ Венетз.
Године 1835. немачки природњак, геолог и ботаничар Карл Фриедрицх Сцхимпер с предавањима о питању ератичких громада и идеје о леденом добу у Немачкој и Швајцарској, сковао је израз ледено доба.
Заједно с Цхарпентиер и швајцарским природњаком Лоуисом Агассизом је даље развио теорију. Проблем превоза громада глечера могло се је сматрати решеним. Трајало је до 1870-их када је у науци превладала теорија ледених доба. Допринос природњака Сцхимпера, аутора који је написао књиге и само вербално извештавао се готово заборавило.[2]
Слични феномени[уреди | уреди извор]
Феномен ератичких блокова у геологији се поистовећује искључиво с деловањем леда као плутајуће платформе, но постоје и слични феномени с којима то није случај. Примерице, појава мањих стијена на геолошки различитој подлози може бити исходом ношења у плутајућем корењу дрвећа, па чак и у утроби животиња попут туљана. Стене се природним путем могу преносити чак и уз помоћ јаког вјетра уколико је подлога нижег коефицијента трења, што је феномен забиљежен у америчким пустињама (тзв. „клизеће стене”). У пустињама се често могу пронаћи громаде налик ератичким блоковима јер хомогеним обликом, грађом и бојом одударају од денудацијски расуте подлоге, но заправо су истог геолошког порекла.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Ерратикер | Урспрунг унд wиссенсцхафтлицхер Wерт”. Ерратикер (на језику: немачки). Приступљено 2023-03-25.
- ^ „ератички блокови | Хрватска енциклопедија”. енциклопедија.хр. Приступљено 2023-03-25.