Етнопсихологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Етнопсихологија
Класификација и спољашњи ресурси
МеСХД005008

Етнопсихологија је научна дисциплина која се бави изучавањем психологије народа, културних и социјалних група.[1] Настала је као интердисциплинарно потпоље у оквиру антропологије са циљем да проучава интеракцију културних и менталних процеса и да се фокусира на начине на који се људи развијају и окупљају у одређену културну групу - са сопственом историјом, језиком, праксом и како концептуалним категоријама - обликују процесе људске спознаје, емоције, перцепцију, мотивацију и ментално здравље.[2] Такође етнопсихологија испитује како огранићено разумевање когниције, емоција, мотивација и слични психолошки процеси информишу или ограничавају човека у културним и друштвеним процесима. Свака школа психолошке антропологији има свој засабан приступ и методе истраживања.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Јован Цвијић је први међу Србима који је био зачетник етнопсихологије.
На основу разлика у психичком животу, јужне Словене, Цвијић поделио у четири главне групе: динарски, централни, источно-балкански и панонски тип и у оквиру њих издвојио разне варијетете.

Јован Цвијић је први међу Србима који је био зачетник етнопсихологије. Он је разматрајући психичке особине народа, саставио обимну студију Балканског полуострва и јужнословенских земаља. У свом првом делу он се бавио геоморфологијом балканских простора која спада у област географије, док је другом делу под насловом „Психичке особине Јужних словена“ представља опис најразноврснијих психичких особина словенских народа на Балкану. Његово дело настало је као резултат теренског истраживања, односно путовања по Балкану која је спровео током лета од 1887. до 1915. године (време када су се на простору Кнежевиме и Краљевине Србије дешавале разне политичке турбуленције.[4] Цвијић је у својим истраживањима истакао:

„Географска средина не утиче не само на општи ток историје, на распоред разних цивилизација, на миграције, на етничку поделу, положај и тип насеља већ исто тако непосредно или посредно она утиче и на психичке особине становништва“

Тиме се посматрањем генезе и развоја, Цвијић се дотакоа психичких особина које су са јавиле под под утицајем географске средине (рељефа, климе итд.) Цвијића се тиме представио не само као оснивач антропогеографске школе код Срба, него и етнопсихологије. Потом су га следили и неки други научни ауторитети. На основу разлика у психичком животу, јужне Словене је Цвијић поделио у четири главне групе: динарски, централни, источно-балкански и панонски тип и у оквиру њих издвојио разне варијетете.[5][6] Порд Цвијића овом проблематиком бавио се и Владимир Дворниковић, који се за разлику од Цвијића, први бавио погледом на тадашња достигнућа из психологије и психоанализе, као и карактерологије народа, и практичном применом тих сазнања на Југословенски народ. Његово дело представља једну релативно детаљну целину о етнопсихолошким достигнућима тога времена, у коме је Дворниковић отворен за модерне психоаналитичке теорије што показује тврдња:

„Карактер није синтеза само свесних него, још више, и несвесних компонената психе, и зато модерна карактерологија не може да ради без појмова као што су несвесно, атавистичка диспозиција, резидуе итд. - без обзира на називе који ће се тим појмовима дати.“[7]

I за разлику од Цвијића Дворниковић је:

...за сваки од својих психичких типова набрајао разне врсте психичких особина...покушавајући да за сваки аспект испољавања психичког живота Југословена одреди у којој мери се које нијансе тих особина показују.[8]

Етнопсихологија након пада социјализма поново оживљава, као и многе друге науке у Европи, укључујући и Србију, која као своју полазну тачку узима радове „етнопсихолошких првенаца“ о којима је већ написано.

Етнопсихологија кој оживљава и своју научност почиње да се потврђује у радовима Жоржа Девереа који се у великој мери ослања на Фројдову психоанализу и друге психолошке теорије које даље разрађује доводећи их у везу са етнолошким појмовима као што су акултурација, енкултурација итд.[9]

Међу личности за развој етнопсихологије убрахјају се Маргарет Меад, Рутх Бенедицт, Абрам Кардинер и Ралпх Линтон.[10]

Општа разматрања[уреди | уреди извор]

Етнопсихологија је млада научна област која је почела да се развија тек у другој половини 20. века. Под тим именом не треба разумети само једну „врсту карактерологије народа, нити се она бави истраживањем душевних особина различитих народа, и испитивање њихових интелектуалних и моралних способности, њихових назора и производа, или њихове политике, културе, религије, уметности, литературе итд, већ је етнопсихологија самостална психолошка област у области такозваних духовних наука[11].[12]

Разлике између етнологије и етнопсихологије
Док је етнологија првенствено грана историје, која се бави питањем о пореклу народа, проблемом њихових особина и њиховог ширења по свету, њиховим душевним карактеристикама, које за историју имају само подређено значење, бави се етнопсихологија

I док је етнологија првенствено грана историје, која се бави питањем о пореклу народа, проблемом њихових особина и њиховог ширења по свету, али не и њиховим душевним карактеристикама које за историју имају само подређено значење, етнопсихологија, се супротно, бави првенствено истраживањем психичких карактеристика.

Иако се етнопсихологија ослања на етнологију, њена интересовања су усмерен на духовни развој. Који са становишта етнопсихологије треба да проучава односно фундира духовне неуке.

Разлика између етнологије и етнопсихологије може се приказати на следећем примеру:

Два народа могу имати исту етнолошку генеалогију, и упркос томе један од њих може бити „културан” а други примитиван; другим речима, могућ је случај да су неки народи етнолошки сродни, а да психолошки спадају у сасвим различита подручја.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бојан Јовановић, Етнопсихологија данас, Дом културе "Студентски град", Београд 1991, пп. 204,
  2. ^ D'Андраде, Р. Г. (1995). Тхе девелопмент оф цогнитиве антхропологy. Неw Yорк, Цамбридге Университy Пресс.
  3. ^ Сцхwартз, Т., Г. M. Wхите, ет ал., Едс. (1992). Неw Дирецтионс ин Псyцхологицал Антхропологy. Цамбридге, УК, Цамбридге Университy Пресс.
  4. ^ Душан Недељковић, Развој наше етнопсихологије за последње две деценије (1918-1938), Привредник, Београд, 1939, сепарат, пп. 5.
  5. ^ Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Завод за издавање уџбеника социјалистичке републике Србије, Београд, 1966, пп. 347.
  6. ^ Петар Џаџић, поговор у: Јован Цвијић, Иво Андрић, О балканским психичким типовима, Службени лист СРЈ, Београд, 1996, пп. 155-156.
  7. ^ Владимир Дворниковић, Карактерологија Југословена, Просвета, Београд, Ниш, 1990, стр.117
  8. ^ Вукомановић, Богдан. „Етнопсихологија у српској етнологији”. www.социологизам.инфо. Архивирано из оригинала 23. 04. 2018. г. Приступљено 23. 4. 2018. 
  9. ^ Георгес Девереуx, Комплементаристичка етнопсихоанализа, ИП Аугуст Цесарец, Загреб, 1990.
  10. ^ Адамски Wојциецх, Балон Јаросłаw и инни, Популарна Енцyклопедиа Поwсзецхна, Група Wyдаwницза Бертелсманн Медиа, Кракów 2001, т.4 с. 152, ​ИСБН 83-85719-60-1​
  11. ^ „Этнопсихология”. Портал психологических изданий ПсyЈоурналс.ру (на језику: руски). Архивирано из оригинала 17. 01. 2021. г. Приступљено 2021-02-03. 
  12. ^ W. Wундт, Елементе дер Вöлкерпсyцхологие. Грундлиниен еинер псyцхологисцхен Ентwицклунгсгесцхицхте дер Менсцххеит,- Леипзиг 1913, стр. M

Литература[уреди | уреди извор]

  • Бојан, Јовановић (2002). Карактер као судбина : студије из етнопсихологије. Краљево: Народна библиотека "Стефан Првовенчани". ОЦЛЦ 447399359. ISBN 978-86-83047-16-1. 
  • Душан Недељковић, „О методи етнопсихологије“, у: Јужни преглед, свеске за мај, јуни и јули, Скопље, 1932, сепарат.
  • Бојан Јовановић, „Хеуристички изазов етнопсихологије“, у: Бојан Јовановић, Етнопсихологија данас, зборник радова, Дом културе „Студентски град“, Београд, 1991,
  • Јован Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Завод за издавање уџбеника социјалистичке републике Србије, Београд, 1966.
  • Адамски Wојциецх, Балон Јаросłаw и инни, Популарна Енцyклопедиа Поwсзецхна, Група Wyдаwницза Бертелсманн Медиа, Кракów 2001, т.4 с. 152, ​ISBN 83-85719-60-1​

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Etnopsihologija&oldid=26741529”