Фактор раста

С Википедије, слободне енциклопедије

Фактор раста је природна супстанца која има способност стимулисања целуларног раста,[1] пролиферације и ћелијске диференцијације. То је обично протеински или стероидни хормон. Фактори раста су важни за регулацију варијетета целуларних процеса.[2]

Фактори раста типично дејствују као сигнални молекули између ћелија. Примери таквих молекула су цитокини[3] и хормони[4] који се везују на специфичне рецепторе на површини њихових циљних ћелија.

Они често промовишу ћелијску диференцију и матурацију, мада то може варира између фактора раста. На пример, коштани морфогенетски протеини стимулишу коштану ћелијску диференцијацију, док фибробласт фактори раста и васкуларни ендотелни фактори раста стимулишу деобу крвних судова (ангиогенезу).

Фактори раста версус цитокини[уреди | уреди извор]

Термин ‘’фактор раста’’ је понекад кориштен међу научницима као синоним термина цитокин. Историјски, цитокини су били асоцирани са хематопоетским (крв формирајућим) ћелијама и ћелијама имунског система (нпр., лимфоцитима и ћелијама ткива из слезине, тимуса, и лимфних чворова). У циркулаторном систему и коштаној сржи, где се ћелије могу јавити у течној суспензији, а не везане за чврста ткива, разумљиво је да оне комуницирају путем растворних, циркулишућих протеинских молекула. Међутим, како су временом различите линије истраживање конвергирале, постало је јасно да су неки од тих истих сигналних протеина хематопоетског и имунског система тако]е коришћени од стране низа других ћелија и ткива, током развоја и у одраслом организму.

Док фактор раста имплицира позитивни ефекат на ћелијску деобу, цитокин је неутралан термин у смислу утицаја молекула на пролиферацију. Док неки цитокини могу бити фактори раста, као што су G-CSF и GM-CSF, други имају инхибиторни ефекат на ћелијски раст или пролиферацију. Неки цитокини, као што је Fas лиганд се користе као сигнали "смрти"; они узрокују да циљне ћелије подлегну програмираној ћелијској смрти или апоптози.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ гроwтх фацтор ат Дорланд'с Медицал Дицтионарy”. 
  2. ^ Бруце Албертс; Алеxандер Јохнсон; Јулиан Леwис; Мартин Рафф; Кеитх Робертс; Петер Wалтер (2002). Молецулар Биологy оф тхе Целл. Неw Yорк: Гарлард Сциенце. ISBN 0815332181. 
  3. ^ Тхомас Ј. Киндт; Рицхард А. Голдсбy; Барбара Анне Осборне; Јанис Кубy (2006). Кубy Иммунологy (6 изд.). Неw Yорк: W Х Фрееман анд цомпанy. ИСБН 1429202114. 
  4. ^ Давид L. Нелсон; Мицхаел M. Цоx (2005). Принциплес оф Биоцхемистрy (IV изд.). Неw Yорк: W. Х. Фрееман. ИСБН 0-7167-4339-6. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]