Фауст (спев)

С Википедије, слободне енциклопедије

Антон Каулбах: "Фауст & Мепхисто"
Фауст први део, 1808

Фауст је драмски спев Јохана Волфганга Гетеа у коме је обрађена легенда о Фаусту. Скоро цео први део и већина другог дела су написани у римованим стиховима. Иако се ретко поставља у целини, то је представа са највећим бројем гледалаца на сценама на немачком језику. Фауста многи сматрају Гетеовим магнум опусом и највећим делом немачке књижевности.[1]

Најранији облици дела, познати као Урфауст, настали су између 1772. и 1775. године; међутим, детаљи тог развоја нису сасвим јасни. Урфауст има двадесет и две сцене, једну у прози, две углавном прозне и преосталих 1.441 линија у римованим стиховима. Рукопис је изгубљен, али је копија откривена 1886. године.[2]

Дело[уреди | уреди извор]

Први део објављен 1808, други део завршен 1832. Године 1790. објавио је Фауст, фрагмент. Самом делу дао је поднаслов трагедија, мада га теоретичари и историчари књижевности сматрају драмским спевом. Гетеов Фауст означава завршетак Sturm und Drang Periode, књижевног покрета у чијем је кружоку у Штразбургу започео своју књижевну каријеру. У кружок штразбуршких генија увео га је Хердер, на почетку седамдесетих година 18. века.

Пра-Фауст[уреди | уреди извор]

Фауст други део, 1832

Не зна се поуздано када је Гете почео рад на писању Фауста. Скице које је понео по преласку у Вајмар 1775. године биле су изгубљене. Међутим, у заоставштини једне дворске даме нађен је препис рукописа који је објављен 1887. године под називом Пра-Фауст. Пра-Фауст чине две велике групе сцена – трагична судбина научника и Маргаретина трагедија. Гетеов Фауст тражи одговоре на питања: "Који су путеви спознаје?", "Како сазнати шта је човек?", "Где су његове границе?", "Шта је смисао живота?" Излаз из егзистенцијалне кризе Фауст види у стапању са природом. Фауст хоће да се као субјекат укључи у процес стварања, а не као објект. Речи Духа земље сламају његов титанизам. Сцена са Вагнером, сатирична према сувопарном знању, дијалог Мефиста и студента, Мефистове шале у Ауербаховом подруму заокружују трагедију научника. Мефисто се појављује потпуно немотивисано, у делу још не постоји веза између њега и Фауста. Сцену споразума Гете пише много касније. За трагичну судбину Маргарете Гете је узео предложак из стварности. Био је подстакнут судским процесом у Франкфурту 1772, у коме је извесна Сузана Маргарета Брант погубљена због чедоморства. Мотив чедоморства је био чест у немачкој књижевности и био је усмерен против праксе анатемисања неудатих мајки у друштву, које су, нашавши се у безизлазној ситуацији, под притиском и осудом средине, убијале своју децу.

Раду на Фаусту Гете се враћа после десет и више година. Иако недовршено (недостајале су кључне сцене призивања ђавола и опкладе), објављује га 1790. под називом Фауст, фрагмент. Гете је унео промене у концепцији Фаустовог лика. Фаустов субјективизам је потиснут и он сада тежи да представља читаво човечанство.

Фауст[уреди | уреди извор]

Захваљујући подстицајима Шилера, Гете је наставио и завршио рад на Фаусту. Први део Фауста објављен је 1808. Од Фрагмента се разликовао новим сценама и троструким уводом. Ти уводи су: Посвета, Предигра у позоришту, Пролог на небу, као и нов поднаслов Трагедија.

Тема Посвете је дуг стваралачки процес и рад на овом драмском спеву – од лелујних створења до уобличених ликова, од прошлости до садашњости, од испарења магле до стварности.

У Предигри у позоришту, за коју је као модел послужила индијска драма Сакунтала из 5. века, посматра се позориште из перспективе управника, песника и комичара.

У Прологу на сцену Гете изводи Бога и ђавола. Пролог је подстакнут старозаветном књигом о Јову и надовезује се на средњовековне мистерије и барокно позориште.

Преводи[уреди | уреди извор]

Један од старијих превода на српски је из пера Милана Савића, оца Анице Савић-Ребац.

Године 1821, лондонски издавач Томас Буси и синови анонимно је објавио делимични енглески стиховни превод Фауста (први део), са илустрацијама немачког гравера Морица Реча. Овај превод су Фредерик Бервик и Џејмс Макузик приписали енглеском песнику Семјуелу Тејлору Колриџу у свом издању Оxфорд Университy Пресс из 2007, Фауст: Са немачког Гетеовог, превео Семјуел Тејлор Колриџ.[3] У писму од 4. септембра 1820, Гете је писао свом сину Августу да Колриџ преводи Фауста.[4] Међутим, ова атрибуција је контроверзна: Роџер Паулин, Вилијам Сент Клер и Елинор Шејфер дају опсежно побијање Бервика и Макузика, нудећи доказе укључујући Колриџово вишеструко порицање да је икада превео Фауста, и тврдећи да је Гетеово писмо његовом сину засновано на дезинформацији од треће стране.[5]

Колриџов колега романтичар Перси Беш Шели произвео је поштоване[6] фрагменте превода, прво објављујући Први део сцене II у часопису Тхе Либерал 1822. године, при чему је „Сцена И“ (у оригиналу, „Пролог на небу“) објављена у првом издању његових Постхумних песама Мери Шели 1824. године.[7]

  • Године 1828, са двадесет година, Жерард де Нервал је објавио француски превод Гетеовог Фауста.
  • 1870–71, Бајард Тејлор је објавио енглески превод у оригиналној [Метре (поетрy)[|метрици]].
  • Калвин Томас: Први део (1892) и Други део (1897) за D. К. Хита.
  • Алис Рафаел: Први део (1930) за Џонатана Кејпа.[8]
  • Гуо Моруо: Први део (1928) и Други део (1947) на кинески.[9]
  • Филозоф Валтер Кауфман је такође био познат по преводу Фауста на енглески језик, који је представио Први део у целини, са селекцијама из другог дела, и изостављеним сценама које су опширно сажете. Кауфманова верзија очувава Гетеову метрику и шеме риме, али се противио преводу целог другог дела на енглески, верујући да је „допустити Гетеу да говори енглески једно, а превести на енглески његов покушај да имитира грчку поезију на немачком је друго“.[6]
  • Филип Вејне: Први део (1949) и Други део (1959) за Пенгуин Боокс.[10]
  • Луис Мекнис: Године 1949, ББЦ је наручио скраћени превод за радио. То је објављено 1952. године.

У августу 1950, Борис Пастернаков руски превод првог дела узроковао је да је био нападнут у совјетском књижевном часопису Нови мир. Напад је делимично гласио,

... преводилац јасно искривљује Гетеове идеје... да би одбранио реакционарну теорију 'чисте уметности' ... он уноси естетски и индивидуалистички укус у текст ... приписује Гетеу реакционарну идеју ... искривљује друштвени и филозофски смисао...[11]

Као одговор, Пастернак је писао Аријадни Ефрон, прогнаној ћерки Марине Цветајеве:

Настала је извесна узбуна када је мој Фауст раскомадан у Новом миру на основу тога што су наводно богови, анђели, вештице, духови, лудило јадне Гречен и све 'ирационално' претерано приказано, док су Гетеове прогресивне идеје остављени у сенци и без надзора.[12]

  • Питер Салм: Фауст, први део (1962) за Бантам Боокс.[13]
  • Стјуарт Аткинс: Фауст I & II, том 2: Гетеова сабрана дела (1984) за Принцетон Университy Пресс.[14]
  • Дејвид Лук: Први део (1987) и Други део (1994) за Оxфорд Университy Пресс.
  • Мартин Гринберг: Први део (1992) и Други део (1998) за Yале Университy Пресс. Приписује му се да је остварио поетски осећај оригинала.[15]
  • Џон Р. Вилијамс: Први део (1999) и Други део (2007) за Вордсвортова издања.[16]
  • Дејвид Константин: Први део (2005) и Други део (2009) за Пенгуин Боокс.[17]
  • Жужана Ожват и Фредерик Тернер: Први део (2020) за Дееп Веллум Боокс, са илустрацијама Фовзија Каримија.[18]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Портор, Лаура Спенцер (1917). Тхе Греатест Боокс ин тхе Wорлд: Интерпретативе Студиес. Цхаутауqуа, Неw Yорк: Цхаутауqуа Пресс. стр. 82. 
  2. ^ Гоетхе'с Плаyс, бy Јоханн Wолфганг вон Гоетхе, транслатед инто Енглисх wитх Интродуцтионс бy Цхарлес Е. Пассаге, Публисхер Бенн Лимитед 1980 ISBN 0510000878. ISBN 978-0510000875.
  3. ^ Faustus: From the German of Goethe. UK: Oxford University Press. 4. 10. 2007. ISBN 978-0-19-922968-0. .
  4. ^ Grovier, Kelly (13. 2. 2008). „Coleridge and Goethe together at last”. The Times. London. 
  5. ^ Roger, Paulin; et al. (2008), А Гентлеман оф Литерарy Еминенце (ПДФ) .
  6. ^ а б Кауфманн, Wалтер (1963). „Интродуцтион”. Гоетхе'с Фауст : парт оне анд сецтионс фром парт тwо (Анцхор боокс изд.). Гарден Цитy, Н. Y.: Доубледаy. стр. 47. ИСБН 0-385-03114-9. 
  7. ^ Тхомас Хутцхинсон, ур. (1970). Поетицал wоркс [оф] Схеллеy (2нд изд.). Лондон: Оxфорд Университy Пресс. стр. 748—762. ИСБН 0-19-281069-3. 
  8. ^ Гоетхе, Јоханн Wолфганг вон (1930). Фауст. А Трагедy ... Транслатед бy Алице Рапхаел. Wитх ... Wоодцутс бy Лyнд Wард. (Сецонд Принтинг.). (на језику: енглески). Јонатхан Цапе & Харрисон Смитх. 
  9. ^ „цоаццесс”. аппс.цроссреф.орг. С2ЦИД 240301584. дои:10.2307/ј.цтврс9065.7. Приступљено 2020-12-02. 
  10. ^ Монтано, Роццо (1986-03-01). „Хамлет, Дон Qуиxоте анд Фауст”. Неохелицон (на језику: енглески). 13 (1): 229—245. ИССН 1588-2810. С2ЦИД 144618932. дои:10.1007/БФ02118124. 
  11. ^ Олга Ивинскаyа, А Цаптиве оф Тиме: Мy Yеарс wитх Пастернак, 1978. пп. 78–79.
  12. ^ Барнес, Цхристопхер; Барнес, Цхристопхер Ј.; Пастернак, Борис Леонидовицх (2004-02-12). Борис Пастернак: А Литерарy Биограпхy (на језику: енглески). Цамбридге Университy Пресс. стр. 269. ИСБН 978-0-521-52073-7. 
  13. ^ Гоетхе, Јоханн Wолфганг вон (1962). Фауст, Фирст Парт (на језику: енглески). Бантам. 
  14. ^ Wиллиамс, Јохн Р. (2020-01-30). Гоетхе'с Фауст (на језику: енглески). Роутледге. ИСБН 978-1-000-76114-6. 
  15. ^ „Фауст”. Yале Университy Пресс. Приступљено 2017-03-28. 
  16. ^ Гоетхе, Јоханн Wолфганг вон (2018-06-12). Тхе Ессентиал Гоетхе (на језику: енглески). Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-0-691-18104-2. 
  17. ^ Хеwитт, Бен (2017-07-05). Бyрон, Схеллеy анд Гоетхе'с Фауст: Ан Епиц Цоннецтион (на језику: енглески). Роутледге. ИСБН 978-1-351-57283-5. 
  18. ^ Гоетхе, Јоханн Wолфганг ван (2020-11-19). Фауст, Парт Оне: А Неw Транслатион wитх Иллустратионс (на језику: енглески). Дееп Веллум Публисхинг. ИСБН 978-1-64605-023-9. 

Литература[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Faust на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Faust_(spev)&oldid=27550895”