Пређи на садржај

Фигарова женидба

С Википедије, слободне енциклопедије

Фигарова женидба
опера: V. А. Моцарт
Гравура из раног 19. века која приказује грофа Алмавива и Сузану у трећем чину
Изворни називЛе ноззе ди Фигаро
ЛибретоЛоренцо Да Понте
Језикиталијански
Базирана наЛа фолле јоурнéе, оу ле Мариаге де Фигаро, Пјер-Огистена Карона де Бомарш
Премијера
1. мај 1786. (1786-05-01)

Фигарова женидба (итал. Le nozze di Figaro, К. 492) је опера буфа (комична опера) из четири чина коју је, 1786. године, компоновао Волфганг Амадеус Моцарт. Италијански либрето написао је Лоренцо Да Понте. Премијера опере је била 1. маја 1786. године у бечком Бургтеатру. Увод у оперу написан је на основу сценске комедије Ла фолле јоурнéе, оу ле Мариаге де Фигаро („Лош дан, или Фигарова женидба“) француског полимата Пјер-Огистен Карон де Бомаршеа, која је премијерно приказана 1784. године. Опера прати причу слуга Фигара и Сузане и њиховој намери да се венчају, насупрот покушајима грофа Алмавива који је желео да придобије Сузану.

Фигарова женидба је опера која се у многим позориштима и операма налази на репертоару. Према подацима сајта Операбасе, Фигарова женидба се налази на списку десет најизвођенијих опера.[1]

Историја композиције[уреди | уреди извор]

Бомаршов позоришни комад Севиљски берберин (фр. Le Barbier de Séville ou la Précaution inutile) увелико је уживао велику популарност и адаптацију у Паизјелове истоимене опере. Бомаршова Фигарова женидба из прва је била забрањена у Бечу. Цар Јозеф II Хабзбуршки је изјавио да, пошто дело садржи многе спорне делове, очекује да оно буде или у потпуности забрањено или цензурисано до те мере да буде прихватљиво. Убрзо су бечки цензори забранили извођење немачке верзије Фигарове женидбе.[2][3] Након што је Моцарт компоновао оперу буфо, његов либретиста успео је да добије службену дозволу од цара за извођење ове опере која је на крају постигла велики успех.

Фигарова женидба је била прва од три колаборација Моцарта и Да Понтеа. Њих двојица су касније сарађивали на операма Дон Ђовани и Тако чине све. Управо је Моцарт био тај који је одабрао Бомаршову драму и однео је Да Понтеу да је претвори у либрето. Да Понте је имао тачно шест недеља да на поетички италијански језик преради дело и из њега уклони сва политичка алудирања.[4] Највише измене претрпео је Фигаров климактични говор о наслеђивању племићких титула и женском неверству. По завршетку либрета, Моцарт је прво затражио рецензију и одобрење од цара, па је потом почео компоновање музике.[5]

Италијанска опера платила је Моцарту 450 фиорина[6] за његово дело, што је било једнако трогодишњим платама које је на почетку свога рада примао као дворски музичар у Салзбургу.[7] Лоренцо Да Понте је за свој рад добио 200 фиорина.[6]

Историја извођења[уреди | уреди извор]

Фигарова женидба је премијерно одиграна у бечком Бурхтеатру 1. маја 1786 године. У оригиналној постави, између осталих, били су Стефано Мандини, Луиса Леши, Ненси Сторате, Фрнческо Бенуци и Доротеа Бусани. Током прве две изведбе, Моцарт је лично дириговао, што се сматрало уобичајеним за то време. Касније извођења водио је Џозеф Вајгл.[8]Током те године, Фигарова женидба је репризирана осам пута.[9] Иако девет приказивање Фигарове женидбе није нимало слично успех као што ће касније имати Моцартова Чаробна фрула, која се месецима готово сваки други дан приказивала, сматра се да је Фигаро добро прихваћен. Аплауз на премијери резултирао је поновно извођење чак пет арија, а током прве репризе 8. маја, чак седам.[10] То је резултирало да опера траје и дупло дуже од предвиђаног времена. Због тога је Цар Јозеф II, уз помоћ грофа Розенберга донео уредбу којом се ограничава број понављања арија у опери и забрањује безбројно репризирање у току једног извођења. Ово обавештење морало је да стоји на свакој будућој опери.

Већ при трећој изведби Фигарове женидбе, Бургтеатар је поставио ово обавештење.[11][12] Овој репризи присуствовао је и новинар Винер Реалзеитунг који се 11. јула 1786. године објавио своју критику. Он је запазио да је усхићеност публике била мања него у ранијим изведбама али је дао могућност да је то због Јозефове наредбе. Написао је да у Моцартови познаваоци били усхићени већ на премијери али да је било и оних који су аплаудирали и звиждали само да би били примећени, невезано што нису разумели оперу. Међутим, чињеница да интересовање за репризама не јењава и да је Фигаро добро прихваћен, говори да је реч о Моцартовом ремек-делу који садржи толико лепоте и богатства тонова које може да напише само прави геније, закључио је Винер.[13] Мађарски песник Френц Казинци присуствовао је мајском извођењу Фигарове женидбе. Он је касније изјавио да га је гласом и изгледом очарала оперска певачица Ненси Сторате, а да је Моцартово свирање фортепиана било нешто толико лепо да се не може описати.[14] Своје похвале дао је и високо цењени оперски композитор Јозеф Хајдан.[15][16]

Остала извођења[уреди | уреди извор]

Цар Јозеф II Хабзбуршки затражио је посебно извођење Фигарове женидбе у свом дворском комплексу у Лаксенбургу. За дворане и посебне госте опера је изведена јуна 1786 године.[17]

Током децембра исте године, прашка компанија Пасqуале Бондини продуцирала је оперу за тамошњу публику, најављивајући је као ремек-дело.[18][19] Приказивање у Прагу имало је огроман успех а тамошњи магазин који се бави критикама опера написао је да ни једна опера никада није изазвала оволику сензацију. Локални љубитељи Моцартове музике успели су да ангажују долазак Моцарта који је у другој јануарској репризи и сам дириговао Фигаровом женидбом.[20] Успех прашке изведбе довело је до наставка сарадње Моцарта и Да Понтеа, који су управо у Прагу премијерно извели Дон Жуана 1787. године.

Током 1787. и 1788. године у Бечу није било извођења Фигарове женибе, али је већ током наредне дошло до оживљавања опере.[21] Моцарт је за ову прилику обе Сузанине арије заменио новим композицијама које су боље одговарале гласу Андриане Ферарсе дел Бене, која је преузела њену улогу. За замену "Дех виени" написао је "Ал десио ди цхи т'адора", а да би заменио "Вените, ингиноццхиатеви" написао је "Ун мото ди гиоиа" – "А јоyоус емотион".[22] Опера је представљена и лондонској публици на премијери у Ковен Гарден театру.

Улоге[уреди | уреди извор]

У критичком издању Моцартових дела Wолфганг Амадеус Мозарт. Неуе Аусгабе сäмтлицхер Wерке, који се разликује од савремене праксе, наведена је следећа поставка гласова.[23][24]

Улога Врста гласа Премијера, 1. маја 1786а
(Диригент: V. А. Моцарт)[25]
Гроф Алмавива баритон Стефано Мандини
Грофица Алмавива (Росина) сопран Луиса Леши
Сузана, грофичина собарица сопран Ненси Сторате
Фигаро, грофов собар бас Фрнческо Бенуци
Керубин, дворски пажв сопран (преобучена у мушкарца) Доротеа Бусани
Марчелина сопран Мариа Мандини
Др Бартоло бас Фрнческо Бенуци
Базилио, учитељ музике тенор Мајкл Кели
Дон Курцио, судија тенор Мајкл Кели
Барбарина, Антониова ћерка сопран Ана Готлиб
Антонио, вртлар бас Фрнческо Бенуци
Хор сељана и слуга

Синопсис[уреди | уреди извор]

Фигарова женидба наставља заплет позоришног комада Севиљски берберин, и неколико година касније препричава један дан лудила у палати грофа Алмавива надомак Севиље у Шпанији. Росина је постала грофица а Доктор Бартоло кује осветнички план против Фигара због спречавање женидбе са Росином. Грофу од романтичног младића постаје бескрупулозни заводник и удвара се грофичиној собарици која је постала Фигарова вереница. Гроф настаје у намери да добије право прве брачне ноћи које би му обезбедило да спава са невестом како би придобио Сузану и жељи да Фигара ожени са Марчелином. Грофица, Фигаро и Сузана разоткривају грофове планове и покушавају да спрече Фигарову женидбу са Марчелином која је од њега толико старије да може да му буде мајка. На крају ће се испоставити да је Фигаро њен ванбрачни син. Цела опера дешава се на имању грофа Алмавива, удаљеном три лиге од Севиље.

Увертира[уреди | уреди извор]

Увертира Фигарове женидбе написана је у D-дуру. Њена популарност толико је велика да се често изводи као засебно дело у оквиру концерних изведби.

Први чин[уреди | уреди извор]

Делимично намештена соба Фигара и Сузане са столицом у средини.

Усхићени Фигаро премерава собу како би пронашао најбољи положај за брачни кревет док Сузана испробава свадбени шешир испред огледала. Како би био у складу са њеним послом, шешир више подсећа на капе за послугу, украшена цвећем. (Изводе дует: "Цинqуе, диеци, венти" – "Пет, десет, двадесет"). Фигаро је прилично срећан због нове собе у палати док је Сузана невољна (Изводе дуетино: "Се а цасо мадама ла нотте ти цхиама" – "Ако вас грофица позове преко ноћи"). Сузани смета близина собе Грофа Алмавива и његове жеље да искористи феудално право по којем гроф може да спава са невесто током њене прве брачне ноћи пре младожење. Гроф је то право укинуо када се оженио Росином али сада жели поново да га успостави. Грофица позива Сузану и она жури да је услужи док Фигаро, уверен у своју сналажљивост, решава да надмаши грофа (Каватина: "Се вуол балларе сигнор цонтино" – "Уколико желите да плешете, господине грофе")

Фигаро одлази а доктор Бартоло стиже са Марчелином од које је Фигаро позајмио велику своту новца уз обећање да ако га не врати на време, да ће да се ожени њоме. Бартоло и Марчелина праве заверу против Фигара и одлучују да га туже јер јој није вратио новац нити је оженио. Бартоло користи прилику да се освети Фигару јер је припомогао венчању грофа и Роксанде у коју је био заљубљен. Због тога пристаје да заступа Марчелину про боно и у комичном говору обећава јој да може да победи због ње (арија: "Ла вендетта" – "Освета").

Бартоло одлази а Сузана се враћа и са Марчелином врло уљудно размењују саркастичне увреде (дует: "Виа рести сервита, мадама брилланте" – "После тебе, брилијантна младо"). Сузана тријунфује у размени и честита својој ривалки да импресивним годинама. То ће разљутити Марчелину, која је много старија од ње и натерати је да љутито оде. Када Сузана остаје сама, у собу улази Курбин, млади паж који је добио отказ јер га је гроф ухватио да се удвара вртларевој кћери Барбарини. Он тражи од Сузане помоћ да омекша грофов став и врати га на посао. У тренутку разговора, Кербун спази траку која припада грофици и кришом је узима. (арија: "Нон со пиù цоса сон" – "Не знам више ко сам"). Гроф изненада улази у Сузанину собу а Кербун, не желећи да буде виђен, сакрива се иза столице. Гроф користи прилику, мислећи да је Сузана сама и нуди јој бенефите у замену за њену љубав. Не желећи да га Басилио ухвати насамо са Сузаном, гроф се скрива иза столице где је до мало пре био Кербун, који је у последњи час побегао и сео у столицу, где га Сузана прекрива хаљином.

Наставник музике почиње трачарење о Кербину и његовој очигледној наклоњености према Росини. Гроф, бесно искаче из свог скровишта. (терзетто: "Цоса сенто!" – "Шта је то чујем!"). покушавши да скрене с теме прича како је ухватио учитеља и Барбарину да се додирују за трпезаријским столом. Описујући ту сцену подиже хаљину са столице у којој се крије Керубино. У моменту гроф се присетио да је Кербин чуо његово удварање Сузани. Због жеље да све заташка пред грофицом, гроф ублажава своје претње пажу али његово излагање прекида песма која допире споља. Наиме, лукави Фигаро досетио се да организује прославу у част грофовог одрицања од феудалног Закона о првој брачној ноћи, како био осујетио његов план да га поново успостави. Гроф прелази преко Фигарове подвале и опрашта Керубину уз обавезу да мора да постане официр у његовој војсци у Севиљи, где га чека живот без луксуза, чистоће и жена. (арија: "Нон пиù андраи" – "Нема више шеврдања")

Други чин[уреди | уреди извор]

Лепо уређена соба у палати, гардероба са леве стране, у позадини врата која воде до просторије са слугама и прозори са стране.

Грофица тугује због грофовог неверства. (ариа: "Порги, амор, qуалцхе ристоро" – "Велика, љубав, мало комфора"). Сузана долази код грофице да јој помогне у дневном сређивању. Она одговара на грофичино питање да гроф не покушава да је заведе већ јој нуди новац у замену за наклоност. Фигаро долази са планом да одврати пажњу грофа потурајући лажна писма који га упозоравају на прељубу. Већ је послао једно писмо у којем упозорава грофа да се грофица вечерас спрема за забаву. Надајући се да ће гроф бити превише преокупиран решавањем мистерије око писама, Фигаро и Сузана планирају тајно да се венчају. Фигаро додатно саветује грофицу да настави дружење са Керубином и да га обуче у женске хаљине како би намамили грофа и ухватили га у прељуби.

Фигаро одлази а код грофице долази Карубин како би се опростио пре одласка у Севиљу. Сузана га наговара да отпева песму коју је написао за грофицу (арија: "Вои цхе сапете цхе цоса è амор" – "Ви даме које знате шта је љубав, је ли то од чега ја патим?"). Росина учи Карибина како да се понаша у женској одећи (Сузанина арија: "Вените, ингиноццхиатеви" – "Дођи, клекни преда мном"). Грофица примећује да на Карибиновом указу фали грофов печат који је неопходан да би документ био валидан. У том моменту, у собу улази гроф Алмавива, љут због анонимног писма. Грофица Алмавива успева да сакрије дворског пажа у ормар. Гроф чује звуке које допиру из ормара и покушава да га отвори, али он је закључан. Грофица говори како је то вероватно Сузана која ради нешто око венчанице. Сузана у том моменту улази у собу и чувши о чему је реч, успева неприметно да се сакрије иза кауча (трио: "Сусанна, ор виа, сортите" – "Сузана, изађи!"). Гроф се обраћа особу у ормару и говори јој да се представи гласом али грофица наређује да ћути. Гроф, убеђен да се у ормару не крије Сузана него неки љубавник, одлази са грофицом по алат за обијање, закључавајући собу за собом како љубавник не би побегао. Сузана брзо мења место са Карибином а он искаче кроз прозор у башту. Сузана у ормару нестрпљиво чека да насамари грофа (дует: "Априте, престо, априте" – "Отвори врата, брзо!"). Гроф и грофица се враћају у собу. Грофица, мислећи да је откривена, признаје да се у ормару налази Керубин. Огорчени гроф вади мач у намеру да убије љубавника али када су се врата отворила, обоје су били шокирани када су видели да се тамо налази Сузана (финале: "Есци омаи, гарзон малнато" – "Изађи одатле, ти болесно рођени момче!"). Гроф захтева објашњење о чему се овде ради. Грофица на брзину смисли причу да је заправо хтела да тестира његово поверење и да је у питању шала. Гроф који је уочио да је грофица љубоморна и бесна, моли је за опроштај. Гроф сазнаје да је лажно писмо подметнуо Фигаро. У том моменту Фигаро долази с намером да започне свадбену церемонију. Убрзо за њим долази и вртлар Антонио који саопштава да је неки мушкарац искочио из ове собе и кренуо да бежи. Антонио говори како мисли да је видео Керубина али Фигаро преузима кривицу на себе и говори да је он управо тај који је скочио са балкона и претвара се да је при том скоку повредио ногу.

Фигаро, Сузана и грофица покушавају да дискредитују Антоније говорећи како је он непоуздан пропали алкохоличар склон маштању. У тој причи Антоније вади папир који је испао човеку док је бежао. Била је то Керубинова документација о војном именовању. Росина се сетила да на њој фали печат и брзо је то шапнула Фигару. Фигар говори како му је Керибин дао документ да га донесе на печатирање и да му је вероватно успут испао. Фигарова срећа је кратко трајала. Убрзо долазе Марчелина, Бартоло и Басилио, подизући оптужницу против фигара и тражећи да испоштује доовор и ожени Марчелину јер није вратио новац у договорном року. Гроф срећно одлаже Фигарово венчање док се не преиспита оптужница.

Трећи чин[уреди | уреди извор]

Богата дворана са два престола, припремљена за церемонију венчања.

Гроф размишља о чудним ситуацијама из протеклог дана. На наговор грофице, Сузана долази код грофа и моли га да помогне у спречавању Фигаровог и Марчелининог венчања нудећи у замену испуњење било које љубавне жеље. Договарају се да се касније састану у врту и о свему поразговарају (дует: "Црудел! перцхè финора" – "Окрутна девојко, зашто си ме оставила да чекам тако дуго."). По Сузанином одласку, гроф је чуо када је она шапнула Фигару да је решила случај. Схватајући да је опет насамарен, одлучује да присили Фигара да ожени далеко старију Марчелину. (рецитација и арија: "Хаи гиà винта ла цауса! ... Ведрò, ментр'ио соспиро" – "Већ сте победили у овом случају!" ... "Да ли ћу, док уздахнем, видети").

Почиње Фигарово саслушање и гроф доноси пресуду да Фигаро мора оженити Марчелину. Фигаро тврди да не може да се ожени без родитељске дозволе и да ту дозволу не може добити јер не зна ко су му родитељи, те да је дете које је украдено по рођењу. У наставку расправе открива се да је Фигаро заправо украдени ванбрачни син Марчелине и Бартола. Долази до дирљиве сцене између родитеља и сина. Сузана долази са откупом Фигаровог дуга и затиче веселу сцену Марчелине и Вигара. Не знајући позадину њихове среће, верује да је Фигаро прихватио Марчелину и у бесноћи удара шамар Фигару. Марчелина покушава да објасни целу ситуацију а Бартоло усхићен што је пронашао сина жели да се исте вечери ожени са Марчелином у двоструком венчању (сикстет: "Рицоносци ин qуесто амплессо" – "Препознај се у овом загрљају").

У одласку, Барбарина, Антонијева кћи, Позива Керубина у своју кућу како би га прерушила у жену. Грофица седи сама и размишља о губитку сопствене среће (ариа: "Дове соно и беи моменти" – "Где су они прелепи тренуци"). У међувремену Антонијо обавештава грофа да Карубин није отишао за Севиљу, већ да се налази у његовој кући.

Керубин, прерушен у жену, долази заједно са сељанкама до грофичиног балкона и пева јој серенаду. Наилазе гроф и Антонио који препознају Керубина. Гроф врло изнервиран покушава да нађе начин да казни Керубина али га Барбарина подсећа на давно обећање да ће јој испунити сваку жељу и да је дошао моменат за то. Барбарина је затражила дозволу да се уда за Керубина. Гроф одобрава венчање и даје дозволу дворском пажу да остане.

Чин се завршава двоструким венчањем током којег Сузана кришом даје писмо грофу, које је претходно написала у завери са грофицом, позивајући га да се касније састану у врту. Док се завеса спушта, два новопечена брачна пара се радују.

Четврти чин[уреди | уреди извор]

Ходник, врт са два павиљона. Ноћ.

Пратећи упутства из писма, гроф шаље поруку преко Барбарине, али она губи папирић (арија: "L'хо пердута, ме месцхина" – "Изгубила сам га, јадна ја"). Док Барбарина тражи поруку по ходнику, наилазе Марчелина и Фигаро. Он сазнаје за Сузанино виђење са грофом и мислећи да га жена вара, смишља план да, са сведоцима, дође у врти у ухвати Сузану у превари. Фигаро се жали мајци и заклиње се да ће се осветити грофу и Сузани, као и свим неверним женама. Марчелина га саветује да буде опрезан али он не жели да саслуша мајку. Фигаро одлази а Марчелина одлучује да упозори Сузану о Фигаровим намерама (арија: "Ил цапро е ла цапретта").

Обузет љубомором, Фигаро даје инструкције Бартоли и Базилију да му притекну у помоћ на његов знак. Базилијо коментарије Фигарову незрелост и сматра да је цео овај план глуп и непотребан. (арија: "Ин qуегли анни" – "У тим годинама"), Фигарос остајећи сам размишља о женским неверствима (рецитација и арија: "Тутто è диспосто ... Априте ун по' qуегли оццхи" – "Све је спремно ... Отвори те очи мало"). У врту стижу грофица и Сузана онучене у туђу одећу. За њима стиже и Марчелина која их је обавестила о Фигаровим сумњама и осветничком плану. Након што су разговарале о детаљима плана, Марчелина и грофица одлазе, а Сузана остаје задиркивајући Фигара љубавним рецитовањем (арија: "Дех виени, нон-тардар" – "Ох дођи, немој каснити"). Фигаро, сакривен иза грмља, постаје још љубоморнији мислећи да је Сузана посветила песму грофу.

Грофица долази у врт обучена у Сузанину хаљину. За њом долази и Керубино који не схвата да је то грофица. Почиње да јој се удвара и на тај начин угрожава читав план (финале: "Пиан пианин ле андрò пиù прессо" – "Лако, лако ја ћу њој прићи"). На то наилази гроф и удара га. Пошто је мрак и он промашује Керубина и удара Фигара. Керубин бежи а гроф мислећи да је остао насамо са Сузаном, наставља своје удварање и поклања јој прстен са драгуљем Њих двоје одлазе а у међувремену долази Сузана прерушена у грофичину хаљину. Фигаро мислећи да прича са грофицом, почиње да се жали на Сузану али је убрзо препознаје. Фигаро наставља да се поиграва са Сузаном не откривајући да зна да је она прерушена у грофицу. Сузани убрзо почиње да смета Фигарово удварање и удара га више пута. На крају Фигаро признаје да је све била шала и да је препознао своју супругу арија ("Паце, паце, мио долце тесоро" – "Мир, мир, моје слатко благо").

У међувремену, гроф не може да пронађе „Сузану“ али зато затиче како се Фигаро удвара „његовој супрузи“. Гроф Алмавива дозива народ у помоћ и тражи оружје како би убио Фигара. Од своје идеје одустаје тек када Сузана и Росина открију свој прави идентитет. Видевши коме је заправо поклонио прстен, гроф мили своју супругу за опроштај (арија: "Цонтесса пердоно!" – "Грофице, опрости ми!"). Грофица показује своју великодушност и опрашта грофу. На крају сву су срећни и задовољни ("Пиù доциле ио соно" – "Ја сам блажен").

Иструментација[уреди | уреди извор]

Либретто 1786

Фигарова женидба компонована је за две флауте, две обоје, два кларинета, два фагота, два рога, две трубе, тимпани и гудаче; рецитативе прати инструмент клавијатуре, обично фортепиано или чембало, којем се често придружују виолончело. Инструментација рецитатива није дата у партитури, па је на диригенту и извођачима да о њој одлучују. Уобичајена представа обично траје око 3 сата.

Често изостављени делови[уреди | уреди извор]

У изведбама Фигарове женидбе, често се изостављају две ариије. Једна у којој Марчелина жали што људи злоупотребљавају добре људе (арија "Ил цапро е ла цапретта"), и друга у којој дон Басилијо препричав своје доживљаје у младости у којима се често успео спасити неприлика захваљујући домишљености да се камуфлира или сакрије уз помоћ магареће коже (арија "Ин qуегли анни").[26]

Волфганг Амадеус Моцарт написао је две замене за Сузанине Арије када је улогу преузела Адријана Ферарсе. Замењене арије, "Ун мото ди гиоиа" (замењује "Вените, ингиноццхиатеви" другом чину) и "Ал десио ди цхи т'адора" (земнејује "Дех виени, нон тардар" у трећем чину), у којој су два кларинета замењена басехорнама се најчешће не изводе у модерним изведбама. Запажени изузетак је била изведба из 1988. године у Метрополитен опери са Чечилијом Бартоли у улози служавке Сузане. [27]

Критичке дискусије[уреди | уреди извор]

Лоренцо Да Понте написао је предговор о првој објављеној верзији либрета у којој је навео да су Моцарт и он створили нови облик музичке драме.[28] Чарлс Росен је сматрао да се Да Понтеове речи требају схватити озбиљно, напомињући богатство ансамбл који акције изводи на много драматичнији и узбудљивији начин.[29] Росен је такође сугерисао и да је Моцарт музику класичног стила прилагодио драми и да многи одељци опере подсећају на сонате.[30][31][32][33] Немачки композитор и пијаниста Јоханес Брамс ијавио је да се диви свакој арији из Фигарове женидбе. По његовом мишљењу, Моцарт је музику довео до савршенства и превазишао је многе композиторе, укључујући и Бетовена.[34]

Остала употреба мелодије[уреди | уреди извор]

Музичку фразу из првог чина Фигарове женидбе у којој Басилио пева Цосì фан тутте ле белле (Тако чине све или школа за љубавнике) Моцарт је употребио у својој опери Тако чине све.[35] Моцарт је такође искористио и арију Нон пиù андраи (Нећеш више летети) у другом чину опере Дон Жуан, користећи је као војни марш.[36] [37] Франц Лист започео је писање на концертној парафрази Фантасy он Тхемес фром Мозарт'с Фигаро анд Дон Гиованни, засноване на музици Моцартових опера.

Године 1819. Хенри Бишоп написао је своју адаптацију опере на енглеском језику користећи Бомаршов комад и део Моцартове музике уз додатке свог ауторског дела. Амерички композитор Џон Кориљано је у својој опери Тхе Гхостс оф Версаиллес из 1991. године користио делове Моцартове музике.

Снимци[уреди | уреди извор]

Фигарова женидба снимљена је најмање 34 пута у изведби многобројних светских филхармонија и позоришта.[38][39] Моцартово дело је екранизовано три пута.[40][41]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Напомене

  1. ^ „Статистицс фор тхе фиве сеасонс 2009/10 то 2013/14”. Операбасе. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 11. 1. 2015. 
  2. ^ Манн, Wиллиам. Тхе Операс оф Мозарт. Цасселл, Лондон, 1977, п. 366 (ин цхаптер он Ле Ноззе ди Фигаро).
  3. ^ Тхе либреттист Лорензо Да Понте ин хис мемоирс ассертед тхат тхе плаy wас баннед онлy фор итс сеxуал референцес. Сее тхе Мемоирс оф Лорензо Да Понте, транслатед бy Елисабетх Абботт (Неw Yорк: Да Цапо Пресс, 1988), 150.
  4. ^ Wхиле тхе политицал цонтент wас суппрессед, тхе опера енханцед тхе емотионал цонтент. Аццординг то Стендхал, Мозарт "трансформед инто реал пассионс тхе суперфициал аттацхментс тхат амусе Беаумарцхаис'с еасy-гоинг инхабитантс оф [Цоунт Алмавива'с цастле] Агуас Фресцас". Стендхал'с Френцх теxт ис ин: Дüмцхен, Сyбил; Нерлицх, Мицхаел, ур. (1994). Стендхал – Теxт унд Билд (на језику: Герман). Тüбинген: Гунтер Нарр. ИСБН 978-3-8233-3990-8. 
  5. ^ Натхан Бродер. Ессаy он тхе опера ин тхе Сцхирмер едитион.
  6. ^ а б Деутсцх 1965, стр. 274
  7. ^ Соломон 1995
  8. ^ Деутсцх 1965, стр. 272 Деутсцх саyс Мозарт плаyед а харпсицхорд; фор цонфлицтинг тестимонy, сее белоw.
  9. ^ Тхесе wере: 3, 8, 24 Маy; 4 Јулy, 28 Аугуст, 22 (перхапс 23) оф Септембер, 15 Новембер, 18 Децембер Деутсцх 1965, стр. 272
  10. ^ Деутсцх 1965, стр. 272
  11. ^ Рице 1999, стр. 331.
  12. ^ Деутсцх 1965, стр. 275
  13. ^ Qуотед ин Деутсцх 1965, стр. 278
  14. ^ Фром Казинцзy'с 1828 аутобиограпхy; qуотед ин Деутсцх 1965, стр. 276
  15. ^ Тхе леттер, то Марианне вон Гензингер, ис принтед ин Геирингер 1982, стр. 90–92
  16. ^ Ландон & Јонес 1988, стр. 174
  17. ^ Деутсцх 1965
  18. ^ Деутсцх 1965, стр. 281
  19. ^ Деутсцх 1965, стр. 280
  20. ^ Деутсцх 1965, стр. 285
  21. ^ Перформанце датес: 29 анд 31 Аугуст; 2, 11, 19 Септембер; 3, 9, 24 Оцтобер; 5, 13, 27 Новембер; 8 Јануарy 1790; 1 Фебруарy; 1, 7, 9, 19, 30 Маy; 22 Јуне; 24, 26 Јулy; 22 Аугуст; 3, 25 Септембер; 11 Оцтобер; 4, 20 Јануарy 1791; 9 Фебруарy; фром Деутсцх 1965, стр. 272
  22. ^ Деxтер Едге, "Мозарт'с Виеннесе Цопyистс" (ПхД дисс., Университy оф Соутхерн Цалифорниа, 2001), 1718–34.
  23. ^ Ле ноззе ди Фигаро, п. 2, НМА II/5/16/1-2 (1973)
  24. ^ Сее Робинсон 1986, стр. 173; Цханан 1999, стр. 63; анд Сингхер & Сингхер 2003, стр. 150. Мозарт (анд хис цонтемпорариес) невер усед тхе термс "меззо-сопрано" ор "баритоне". Wомен'с ролес wере листед ас еитхер "сопрано" ор "цонтралто", wхиле мен'с ролес wере листед ас еитхер "тенор" ор "басс". Манy оф Мозарт'с баритоне анд басс-баритоне ролес дериве фром тхе бассо буффо традитион, wхере но цлеар дистинцтион wас драwн бетwеен басс анд баритоне, а працтице тхат цонтинуед wелл инто тхе 19тх центурy. Симиларлy, меззо-сопрано ас а дистинцт воице тyпе wас а 19тх-центурy девелопмент (Јандер ет ал. 2001, цхаптерс "Баритоне" анд "Меззо-сопрано [меззо]"). Модерн ре-цлассифицатионс оф тхе воице тyпес фор Мозартиан ролес хаве беен басед он аналyсис оф цонтемпорарy десцриптионс оф тхе сингерс wхо цреатед тхосе ролес анд тхеир отхер репертоире, анд он тхе роле'с тесситура ин тхе сцоре.
  25. ^ Ангермüллер, Рудолпх (1. 11. 1988). Мозарт'с операс. Риззоли. стр. 137. ИСБН 9780847809936. 
  26. ^ Броwн-Монтесано, Кристи (2007). Ундерстандинг тхе Wомен оф Мозарт'с Операс, п. 207. Университy оф Цалифорниа Пресс. ISBN 052093296X
  27. ^ Госсетт, Пхилип (2008). Дивас анд Сцхоларс: Перформинг Италиан Опера, пп. 239–240. Университy оф Цхицаго Пресс. ISBN 0226304876
  28. ^ English translation taken from Deutsch 1965, стр. 273–274
  29. ^ Rosen 1997, стр. 182.
  30. ^ Rosen 1997, стр. 183.
  31. ^ https://www.theguardian.com/music/2012/aug/14/glyndebourne-2012-the-marriage-of-figaro-musical-guide
  32. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 08. 06. 2020. г. Приступљено 10. 06. 2020. 
  33. ^ https://bachtrack.com/review-falstaff-maestri-winters-gardner-cbso-birmingham-july-2016
  34. ^ Харрис, Роберт, Wхат то листен фор ин Мозарт,. 2002. ISBN 0743244044. стр. 141.; in a different translation, Peter Gay, Mozart: A Life, Penguin, New York, 1999, p. 131.
  35. ^ Cairns, David (2007). Mozart and His Operas. Penguin. стр. 256. Приступљено 19. 8. 2014. 
  36. ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 28. 8. 2018. г. Приступљено 10. 6. 2020. 
  37. ^ „Mozart's Bassoon Concerto, 'a little masterpiece'. csosoundsandstories.org. Архивирано из оригинала 03. 02. 2018. г. Приступљено 3. 2. 2018. 
  38. ^ Recordings of The Marriage of Figaro on operadis-opera-discography.org.uk
  39. ^ "Mozart: Le nozze di Figaro CD review – an immaculate marriage, but lacking joy" by Andrew Clements, The Guardian, 14 July 2016
  40. ^ Davidson & Hake, стр. 238
  41. ^ Interview with Jim Wilkinson Архивирано на сајту Wayback Machine (3. март 2020), бy Боб Ситскy, Фебруарy 2008

Извори

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]