Фијакер

Fijaker je bečki naziv (orginalno njem. Fiaker) за регистроване (нумерисане) двопрежне кочије јавног превоза, са кочијашем, које су се на тај начин разликовале од ненумерисаних Јаншки кочија (њем. Janschky-Wagen) и једнопрежних (Comfortables).

Термин фијакер се данас у њемачком говорном подручју још увијек користи само у Баварској и Аустрији, али и у Чешкој, Мађарској (Fiáker) и по бившој Југославији), док се по осталим њемачким земљама користи ријеч њем. Droschke.

Историја

Ријеч фијакер појавила се у Бечу у 18. вијеку, она је увезена из Париза, тамо је од 1662. испред хотела у улици св. Фијакра (Rue de Saint Fiacre) било стајалише кочија за најам, подузетника и трговца коњима Николаса Соважа, које су Парижани због улице назвали фијакер.

У Бечу је тридесетак година касније — 1693. издана је прва лиценца за фијакер, тако да их је око 1790. већ било око 700, тад се увела и регистрација (нумерација кола), а у раздобљу зенита 1860—1908, било је преко 1000 по улицама.

Кочијаши фијакера су често били познати особењаци, неки од њих сјајно су звиждали, а неки сјајно пјевали. Њихов годишњи бал — Fiakerball, који се одржава на Пепелницу својевремено је био велики бечки друштвени догађај, па га је овјековјечио и Рихард Штраус у опери Арабела у лику Фијакермили, љепотице с тог бала.

Фијакери на стајалишту испред Хофбурга

Данас су фијакери само популарна туристичка атракција, нудећи неколико тура вожње по историјском центру Беча, тако да их је 1997. било 100. Од 1984. и жене могу возити фијакер, а од 1998. и фијакеристи морају имати посебну возачку дозволу.

Фијакери у осталим земљама

Фијакери су били популарни и у свим осталим већим градовима Аустроугарске, од Прага, Будимпеште, Загреба, Сарајева, Земуна, Суботице, Петроварадина, Темишвара, Љубљане..., тако да су и данас возе туристе по Прагу и Будимпешти.

У Загребу је посљедњи фијакер као дио јавног пријевоза саобраћао све до почетка 1960-их, и уредно чекао путнике намјернике испред Главног колодвора. Његов власник био је Трњанин, коју је кућу са шталом имао поред новоизрађене градске вијећнице на данашњој Вуковарској. Он и његови коњи још су пар година одолијевали модерним временима, па су их макнули са травњака испред вијећнице, тако је нестао посљедњи загребачки фијакер. Од 1990-их појавила се жеља да се фијакери поновно појаве на загребачким улицама, али тај пут као туристичка атракција по узору на Беч, те улоге прихватио се Јосип Хабриц и возио фијакер по Горњем граду, до 2011. кад је умро. Вики Гловацки је опјевао посљедњи загребачки фијакер у пјесми Задњи фијакер (композитор: Стјепан Михаљинец, стихови: Драго Бритвић), изведеној на Загребачком фестивалу 1963. године.

У Новом Саду су се фијакеристи задржали све до почетка 1970-их. Сомбор је због пјесме Фијакер стари, вјероватно град чији је симбол — фијакер, али и тамо је посљедњи фијакерист Санко Милутиновић звани чича Дуца умро 2000. године.

Фијакери су се као мода проширили и изван границе Аустроугарске током 19. вијека, по Србији, Бугарској, Македонији, Румунији, Русији, Турској... У Београду су слично као и у Загребу, посљедњи фијакери возили до почетка 1960-их.

Фијакери су били популарни и у Скопљу, под именом — пајтон, тако да данас постоји идеја да се бар један врати у саобраћај као туристичка атракција.

Спољашње везе

• Фијакер на порталу Austria-Forum (језик: енглески)