Пређи на садржај

Флуорид

С Википедије, слободне енциклопедије
Флуорид
Називи
Системски IUPAC назив
Флуорид[1]
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
Гмелин Референца 14905
КЕГГ[2]
МеСХ Флуориде
  • [F-]
Својства
F
Моларна маса 18,9984032 g mol-1
Термохемија
Стандардна моларна ентропија So298 145.58 J K-1 mol-1
Сродна једињења
Други ањони
Бромид, Хлорид, Јодид
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
Референце инфокутије

Флуорид је ањон F. Он је редуковани облик флуора кад је он у облику јона или везан за неки други елемент. Термин флуорид се користи за органофлуорна једињења и неорганска једињења флуора.[5] Флуорид, попут других халида, је моновалентни јон (−1 набој). Његова једињења често имају особине које су знатно разликују од осталих халида. Структурно, и у некој мери хемијски, флуоридни јон подсећа на јон водоника. Једињења која садрже флуор покривају опсег од потентних токсина као што је сарин до лекова попут ефавиренз, и од инертних материјала као што је угљеник тетрафлуорид до високо реактивног сумпор тетрафлуорида. Опсег једињења флора је тако широк јер флуор има способност формирања једињења са свим елементима изузев хелијума и неона.[6][7]

Заступљеност[уреди | уреди извор]

Минерал флуорит, распрострањени минерал и главни извор флуорида за комерцијалне сврхе.[8][9]

Раствори неорганских флуорида у води садрже F и бифлуорид HF2.[10] Мали број неорганских флуорида је растворан у води без подлегања знатној хидролизи. Примери неорганских флуорида су флуороводонична киселина (HF), натријум флуорид (NaF), и уранијум хексафлуорид (UF6). У погледу реактивности, флуориди се знатно разликују од хлорида и других халида, и знатно су јаче солватисани услед мањег односа радијуса и набоја. Веза Si-F је једна од најјачих једноструких веза. У контрасту с тим, други силил халиди се лако хидролизују.

Многи флуоридни минерали су познати. Међу њима флуорит и флуорапатит имају највећи комерцијални значај.[8] Флуорид се природно јавља у ниским концентрацијама у води за пиће и храни. Флуориди се јављају у води из подземних извора. Њихова концентрација у морској води је у просеку 1.3 ppm.[11][12]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Флуоридес - ПубЦхем Публиц Цхемицал Датабасе”. Тхе ПубЦхем Пројецт. УСА: Натионал Центер фор Биотецхнологy Информатион. 
  2. ^ Јоанне Wиxон; Доуглас Келл (2000). „Wебсите Ревиеw: Тхе Кyото Енцyцлопедиа оф Генес анд Геномес — КЕГГ”. Yеаст. 17 (1): 48—55. дои:10.1002/(СИЦИ)1097-0061(200004)17:1<48::АИД-YЕА2>3.0.ЦО;2-Х. 
  3. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  4. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  5. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 
  6. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.  pp. 804
  7. ^ Khriachtchev, Leonid; Mika Pettersson; et al. (24. 8. 2000). „А стабле аргон цомпоунд”. Натуре. 406 (6798): 874—876. ПМИД 10972285. дои:10.1038/35022551. 
  8. ^ а б Уллманн’с Енцyцлопедиа оф Индустриал Цхемистрy. Wеинхеим: Wилеy-ВЦХ. 2005. 
  9. ^ Виллалба, Гара; Аyрес, Роберт У.; Сцхродер, Ханс (2008). „Аццоунтинг фор Флуорине: Продуцтион, Усе, анд Лосс”. Јоурнал оф Индустриал Ецологy. 11: 85—101. дои:10.1162/јиец.2007.1075. 
  10. ^ Holleman, A. F.; Wiberg, E. "Inorganic Chemistry" Academic Press: San Diego. 2001. ISBN 978-0-12-352651-9.
  11. ^ Fluoride in Drinking-water: Background document for development of WHO Guidelines for Drinking-water Quality. World Health Organization. 2004. pp. 2 Page accessed on February 22, 2007.
  12. ^ Environmental Health Criteria 227: Fluorides. World Health Organization. 2002. pp. 38 Page accessed on February 22, 2007.

Literatura[уреди | уреди извор]