Фосфолипид
U приказује хидрофобну део молекула.
Фосфолипиди су класа липида и значајна компонента свих ћелијских мембрана.[1] Они могу да формирају липидне двослојеве. Већина фосфолипида садржи диглицерид, фосфатну групу, и једноставни органски молекул као што је холин. Један изузетак од овог правила је сфингомијелин, који је формиран од сфингозина уместо глицерола. Први фосфолипид идентификован у биолошким ткивима је био лецитин, или фосфатидилхолин, у жуманцету. Открио га је 1847. године француски хемичар и апотекар Теодор Николас Гобли.
Амфипатични карактер[уреди | уреди извор]
„Глава“ фосфолипида је хидрофилна (привлачи воду), док њихов хидрофобни „реп“ одбија воду. Хидрофилна глава има негативно наелектрисану фосфатну групу, а може да садржи и друге поларне групе. Хидрофобни реп се обично састоји од дугачких масно киселинских угљено водоничних ланаца. У води, фосфолипиди формирају више различитих структура у зависности од специфичних особина фосфолипида. Те специфичне особине омогућавају фосфолипидима да играју важну улогу у фосфолипидном двослоју. У биолошким системима, фосфолипиди се често јављају са другим молекулима (нпр., протеинима, гликолипидима, и холестеролом) у двослоју као што је ћелијска мембрана.[2] Липидни двослојеви настају кад се хидрофобни репови сложе једни наспрам других, формирајући мембрану са хидрофилним главама на обе стране окренуте ка води.
Типови фосфолипида[уреди | уреди извор]
Диацилглицеридне структуре[уреди | уреди извор]
- Фосфатидна киселина (фосфатидат) (PA)
- Фосфатидилетаноламин (кефалин) (PE)
- Фосфатидилхолин (лецитин) (PC)
- Фосфатидилсерин (PS)
- Фосфоинозитиди:
- Фосфатидилинозитол (PI)
- Фосфатидилинозитол фосфат (PIP)
- Фосфатидилинозитол бисфосфат (PIP2) и
- Фосфатидилинозитол трифосфат (PIP3).
Фосфосфинголипиди[уреди | уреди извор]
- Керамид фосфорилхолин (Сфингомијелин) (SPH)
- Керамид фосфорилетаноламин (Сфингомијелин) (Cer-PE)
- Керамид фосфорилглицерол
Синтеза фосфолипида[уреди | уреди извор]
Синтеза фосфолипида се одвија у цитозолу у околини ЕР мембране која је богата у протеинима који учествују у синтези (ГПАТ и ЛПААТ ацил трансферазе, фосфатазе и холин фосфотрансферазе) и алокације (флипазе и флопазе). На крају везикуле са фосфолипидима се одвајају од ЕР, и преносе се на мембране.[3]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Доналд Воет; Јудитх Г. Воет (2005). Биоцхемистрy (3 изд.). Wилеy. ИСБН 9780471193500.
- ^ Цампбелл, Неил А.; Брад Wиллиамсон; Робин Ј. Хеyден (2006). Биологy: Еxплоринг Лифе. Бостон, Массацхусеттс: Пеарсон Прентице Халл. ИСБН 978-0-13-250882-7.
- ^ Лодисх, Харвеy; Берк, Криегер; Каисер, Сцотт; et al. (2008). Молецулар Целл Биологy. W.Х. Фрееман анд Цомпанy. ИСБН 978-0-7167-7601-7. Архивирано из оригинала 17. 07. 2011. г. Приступљено 09. 01. 2011.
