Пређи на садржај

Фруктоолигосахарид

С Википедије, слободне енциклопедије

Фруктоолигосахарид (ФОС, олигофруктоза, олигофруктан) је олигосахарид фруктана. Он се користи као алтернативни заслађивач. ФОС манифестује нивое слаткоће који имају 30 и 50 посто слаткоће шећера.[1] Он се јавља у природи. Комерцијална примена је развијена током 1980-тих у одговору на потражњу за здравијом храном са мањом калоријском вредношћу.

Хемија[уреди | уреди извор]

Две различите класе фруктоолигосахаридних смеша се индустријски производе. Оне су базиране на деградацији инулина или процесима трансфруктозилације.

ФОС се може произвести деградацијом инулина, или полифруктозе, полимера D-фруктозних мономера везаних β(2→1) везама са терминално α(1→2) везаном D-глукозом. Степен полимеризације инулина је у опсегу од 10 до 60. Инулин се може ензиматски или хемијски деградирати до смеше олигосахарида са општом структуром Glu-(Fru)n (GFn) и Frum (Fm), где су n и m у опсегу од 1 до 7. Тај процес се у извесној мери јавља у природи, те се ти олигосахариди могу наћи у великом броју биљки, посебно у јерусалимској артичоки и у цикорији. Главне компоненте комерцијалних производа су кестоза (ГФ2), нистоза (ГФ3), фруктозилнистоза (ГФ4), бифуркоза (ГФ3), инулобиоза (Ф2), инулотриоза (Ф3), и инулотетраоза (Ф4).

Друга класа фруктоолигосахарида се припрема путем трансфруктозилације β-фруктозидазом из Aspergillus niger на сахарозном супстрату. Резултујућа смеша има општу формулу GFn, са n и опсегу од 1 до 5. У супротности са ФОС дериватима из инулина, нису присутне само β(1→2) везе него се и друге везе јављају, мада у мањој мери.[2]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јосепх О'Неилл (1. 6. 2008). „Усинг инулин анд олигофруцтосе wитх хигх-интенситy сwеетенерс”. Архивирано из оригинала 29. 07. 2012. г. Приступљено 14. 7. 2012. 
  2. ^ Hartemink, R.: Prebiotic effects of Non-digestible oligo- and polysaccharides. PhD thesis, Wageningen University, the Netherlands, 1999, 218 p. ISBN 90-5808-051-X.

Види још[уреди | уреди извор]