Пређи на садржај

Ги Дебор

С Википедије, слободне енциклопедије
Gi Debor
Лични подаци
Датум рођења1931.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти1994.
Место смртиБелви ла Монтањ,

Gi Debor (fr. Guy Debord; 19311994), је био боем, филозоф, писац, филмаџија, оснивач летристичке и ситуационистичке интернационале, а јавности најпознатији као аутор Друштва спектакла.

Детињство[уреди | уреди извор]

Ги Ернст Дебор је рођен 28. децембра 1931. године, у Паризу, у породици упорашћеној Великом депресијом. Отац умире када је Дебор имао четири године. Био је то период великих уличних немира, општег превирања, успона фашизма, Народног фронта, грађанског рата у Шпанији. Све до почетка II светског рата живи са мајком у Паризу; затим одлазе на југ. Ратно време проводи у Кану.

Младост[уреди | уреди извор]

Након полагања пријемних испита за париски Универзитет, 1950. године, Дебор прелази из Кана у Париз. Али, не уписује ниједан факултет. Мајци јавља да је све у најбољем реду. Време проводи у бескрајним лутањима и напијању са делинквентима и малолетницама са леве обале Сене. Веома активан у бурним расправама које су се водиле по париским кафеима, којима су тада суверено владали Дебору мрски егзистенцијалисти. Током једне шетње, 1953. године, на зиду у улици де Сеине, Дебор исписује кредом, касније легендарни графит: Никада не ради.

Живео је на маргинама друштва и волео је алкохол, малолетнице, Маркса и Даду. Био је водећи дух Летристичке, а затим Ситуационистичке интернационале (1952—1972), једне од најрадикалнијих револуционарних група друге половине XX века.

Први филм[уреди | уреди извор]

Дебор се први пут огласио филмом под називом Урлици у славу де Сада (1952). Филм је био до тада невиђена провокација, сачињена од нарације (са неколико Деборових поетских и теоријских исказа), искрзане филмске траке, насумичних кадрова, порука исписаних на екрану и 20 минута ничега (осим белог екрана и зујања пројектора). На пројекцији у Кинема клубу у Латинској четврти, 13. октобра 1952. године, револтиране гледаоце, који су почели да напуштају салу, Серж Берна је уверавао да треба да се врате јер "на крају има нешто стварно прљаво". Мишел Бернштајн је имала задатак да за време пројекције, када би публика почела да негодује, испушта урлике какве, како је касније причала, ни сама није знала одакле је успевала да извуче. Дебор је за то време са балкона посипао публику брашном.

Дела[уреди | уреди извор]

Аутор неколико књига, низа текстова објављених у гласилима Летристичке и Ситуационистичке интернационале, неколико експерименталних филмских остварења и једне друштвене игре: Игре Рата. Његова најпознатија књига Друштво спектакла се први пут појавила у новембру 1967. године у Паризу, а немири 1968. учинили су књигу светски познатом. Године 1973. Дебор снима филмску верзију Друштва спектакла.

Поред историје, Деборова највећа интелектуална страст била је војна стратегија: 1989. године, заједно са својом другом женом Алис Бекерхо, довршава и објављује Игру Рата: праву "друштвену игру", са фигурама, бојним пољем и упутством за употребу.

Након једног неуспелог покушаја у младости, извршио је самоубиство испаливши себи метак у срце, 30. новембра 1994. године.

Цитати[уреди | уреди извор]

  • "Спектакл је ступањ на којем роба успева да колонизује читав друштвени живот. Комодификација није само видљива: ми више не видимо ништа друго. Свет који видимо је свет робе." - Теза 42.
  • У друштвима у којима преовлађују модерни услови производње, живот је представљен као огромна акумулација призора. Све што је некада било непосредно доживљавано, удаљено је у представу.
  • Спектакл није само скуп слика; то је друштвени однос међу људима посредован сликама.
  • "Нисмо ишли на телевизију да бисмо објавили своја открића. Никада нисмо тражили субвенције за научна истраживања или наклоност интелектуалаца који пишу за новине. Само смо доливали бензин тамо где је већ буктао пламен."
  • “Дани овог друштва су одбројани. Његови разлози и његове заслуге пажљиво су извагани и видело се да не претежу. Његово становништво је подељено на две стране, од којих једна жели да ово друштво нестане.” — Из предговора за IV италијанско издање Друштва спектакла, 1979.

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]