Гилберт и Саливан

С Википедије, слободне енциклопедије

V. С. Гилберт
Артур Саливан

Гилберт и Саливан односи се на позоришно партнерство драматурга V. С. Гилберта (1836–1911) и композитора Артура Саливана (1842–1900) из викторијанске ере и на дела која су заједнички створили. Њих двојица су сарађивали на четрнаест комичних опера између 1871 и 1896, од којих су Х.M.С. Пинафор, Пирати Пензанса и Микадо међу најпознатијим.[1]

Гилберт, који је написао либрете за ове опере, створио је маштовите „лепршаве” светове у којима је сваки апсурд доведен до свог логичног закључка - виле се друже са британским лордовима, флерт је капитални прекршај, гондолијери постају део монархије, а гусари се појављују као племићи који су загубили пут.[2] Саливан, који је био шест година млађи од Гилберта, компоновао је музику, доприносећи незаборавним мелодијама[3] које су могле да дочарају хумор и тугу.[4]

Њихове опере уживале су широк и трајан међународни успех и још увек се често изводе широм света на енглеском говорном подручју.[5][6] Гилберт и Саливан увели су иновације у садржају и форми које су директно утицале на развој музичког позоришта током 20. века.[7] Њихове опере су такође утицале на политички дискурс, књижевност, филм и телевизију, и хумористи су их широко пародирали и имитирали. Продуцент Ричард Карт је здружио Гилберта и Саливан и поспешивао њихову сарадњу.[8] Он је 1881. године изградио Савојски театар како би представио њихове заједничке радове (који су постали познати као Савојске опере) и основао оперску компанију Дојли Карта, која је више од једног века изводила и промовисала радове Гилберта и Саливана.

Почеци[уреди | уреди извор]

Гилберт пре Саливана[уреди | уреди извор]

Једна од Гилбертових илустрација за његову Баб баладу „Нежна Алис Браун”
Главни чланак: V. С. Гилберт

Гилберт је рођен у Лондону, 18. новембра 1836. Његов отац, Вилијам, био је морнарички хирург, који је касније писао романе и кратке приче, од којих су неке укључивале и илустрације његовог сина.[9] Године 1861, како би допунио своје приходе, млађи Гилберт је почео да пише своје илустроване приче, песме и чланке, од којих ће многе касније бити надахнуће за његове драме и опере, посебно Гилбертове серије илустрованих песама, Баб баладе.[10]

У Баб баладама и његовим раним драмама, Гилберт је развио јединствени стил (енгл. topsy-turvy) у коме је хумор изведен постављањем смешне премисе и развијањем њених логичних последица, колико год апсурдних. Редитељ и драматичар Мајк Ли описао је „Гилбертски” стил на следећи начин:

С великом флуидношћу и слободом, [Гилберт] континуирано доводи у питање наша природна очекивања. Прво, у оквиру приче он остварује бизарне ствари и преокреће свет наглавачке. Тако се учени Судија жени тужитељем, војници се претварају у естете, и тако даље, и скоро свака опера се решава спретним померањем циљева ... Његов гениј је да стапа супротности неосетном вештном руке, спајајући надреално са реалним, и карикатура с природним. Другим речима, да исприча потпуно невероватну причу на потпуно безизразан начин.[2]

Гилберт је развио своје иновативне теорије о уметности сценског режирања, пратећи позоришног реформатора Тома Робертсона.[9] У време када је Гилберт почео да пише, позориште у Британији је било запуштено.[11] Гилберт је помогао да се реформише и подигне респектабилност позоришта, посебно почевши од његових шест кратких комичних породично-подесних опера или „забава” за Томаса Германа Рида.[12]

Веома давно, током пробе за коју је Фредерик Клеј упознао Гилберта и Саливана

На проби једне од тих представа, Веома давно, 1870. године, композитор Фредерик Клеј је упознао Гилберта са својим пријатељем, младим композитором Артуром Саливаном.[13][14] Следеће године, пре него што су њих двоје почели да сарађују, Гилберт је наставио да пише шаљиве стихове, приче и представе, укључујући комичне опере Наш острвски дом (1870) и Сензационална новела (1871), и комедије слободних стихова Принцеза (1870), Палата истине (1870) и Пигмалион и Галатеа (1871).

Саливан пре Гилберта[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Артур Саливан

Саливан је рођен у Лондону 13. маја 1842. Отац му је био војни вођа оркестра, и до времена када је Артур навршио осму годину, он је могао да свира све инструменте у бенду. У школи је почео да компонује химне и песме. Године 1856, он је добио прву Менделсонову стипендију и студирао на Краљевској музичкој академији, а потом и у Лајпцигу, где је такође почео да се бави дириговањем. Његов дипломски рад, завршен 1861. године, био је збирка пратеће музике за Шекспировску Буру. То дело је у измењеном и проширеном облику изведено у Кристалној палати 1862. године и било је сензационално успешно. Он је почео да изграђује репутацију врхунског младог енглеског композитора, компонујући симфонију, концерт и неколико увертира, међу којима је била и Увертира Ди Бало, 1870. године.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Давис, Петер Г. Смоотх Саилинг, Неw Yорк магазине, 21 Јануарy 2002, аццессед 6 Новембер 2007
  2. ^ а б Леигх, Мике. "Труе анарцхистс", Тхе Гуардиан, 4 Новембер 2007, аццессед 6 Новембер 2007
  3. ^ "Форм анд сyмметрy хе сеемс то поссесс бy инстинцт; рхyтхм анд мелодy цлотхе еверyтхинг хе тоуцхес; тхе мусиц схоwс нот онлy сyмпатхетиц гениус, бут сенсе, јудгемент, пропортион, анд а цомплете абсенце оф педантрy анд претенсион; wхиле тхе орцхестратион ис дистингуисхед бy а хаппy анд оригинал беаутy хардлy сурпассед бy тхе греатест мастерс." Сир Георге Грове. "Артхур Сулливан 1842–1900", Тхе Мусицал Тимес, Децембер 1900, аццессед 28 Оцтобер 2007
  4. ^ Гиан Андреа Маззуцато ин Тхе Мусицал Стандард оф 30 Децембер 1899: "[Сулливан] ... wилл ... бе цлассед амонг тхе епоцх-макинг цомпосерс, тхе селецт феw wхосе гениус анд стренгтх оф wилл емпоwеред тхем то финд анд фоунд а натионал сцхоол оф мусиц, тхат ис, то ендоw тхеир цоунтрyмен wитх тхе ундефинабле, yет поситиве меанс оф евокинг ин а ман'с соул, бy тхе магиц оф соунд, тхосе делицате нуанцес оф феелинг wхицх аре цхарацтеристиц оф тхе емотионал поwер оф еацх дифферент раце." Qуотед ин тхе Сир Артхур Сулливан Социетy Јоурнал, Но. 34, Спринг 1992, пп. 11–12
  5. ^ Брадлеy (2005), Цхаптер 1
  6. ^ Хеwетт, Иван. "Тхе Магиц оф Гилберт анд Сулливан". Тхе Телеграпх, 2 Аугуст 2009, аццессед 14 Април 2010.
  7. ^ [Доwнс, Петер. "Ацторс Цаст Аwаy Царес", Хартфорд Цоурант, 18 Оцтобер 2006
  8. ^ Цроwтхер, Андреw. "Тхе Царпет Qуаррел Еxплаинед", Тхе Гилберт анд Сулливан Арцхиве, 28 Јуне 1997, аццессед 6 Новембер 2007
  9. ^ а б Цроwтхер, Андреw. Тхе Лифе оф W. С. Гилберт, Тхе Гилберт анд Сулливан Арцхиве, аццессед 21 Аугуст 2012.
  10. ^ Стедман, пп. 26–29, 123–24, анд тхе интродуцтион то Гилберт'с Фоггертy'с Фаирy анд Отхер Талес
  11. ^ Бонд, Јессие.Тхе Реминисценцес оф Јессие Бонд: Интродуцтион, Тхе Гилберт анд Сулливан Арцхиве, аццессед 21 Маy 2007. Бонд цреатед тхе меззо-сопрано ролес ин мост оф тхе Гилберт анд Сулливан операс анд ис хере леадинг инто а десцриптион оф Гилберт'с роле ин реформинг тхе Вицториан тхеатре.
  12. ^ Стедман, пп. 62–68; Бонд, Јессие, Тхе Реминисценцес оф Јессие Бонд: Интродуцтион, Тхе Гилберт анд Сулливан Арцхиве, аццессед 21 Аугуст 2012
  13. ^ Цроwтхер, Андреw. Агес Аго—Еарлy Даyс, Тхе Гилберт анд Сулливан Арцхиве, аццессед 21 Аугуст 2012
  14. ^ Гилберт анд Сулливан мет ат а рехеарсал фор а сецонд рун оф Гилберт'с Агес Аго ат тхе Галлерy оф Иллустратион, пробаблy ин Јулy 1870. Сее Цроwтхер (2011), п. 84
  15. ^ "Ан Иллустратед Интервиеw wитх Сир Артхур Сулливан, бy Артхур Х Лаwренце, Парт 1", Тхе Странд Магазине, Волуме xив, Но.84 (Децембер 1897). Сее алсо Сулливан'с Леттер то Тхе Тимес, 27 Оцтобер 1881, Иссуе 30336, пг. 8 цол C

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Гилберт и Саливан на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gilbert_i_Salivan&oldid=27675979”