Глоса

Глоса, на старогрчком значи “језик”. Касније је ова реч попримила значење мање познате речи и тумачења неког термина или израза. У посткласичној пракси, у правним школама од краја III века било је уобичајено да се уз дела класичних римских правника на маргини текста праве “глосе” - тумачења и објашњења. Према положају у тексту, глосе се могу поделити на интерлинеарне и маргиналне.

Коментарисање правних текстова путем глоса било је нарочито развијено у средњем веку од стране глосатора Болоњске школе који су скупљали глосе које се односе на исто правно питање и груписали их у збирке које су се звале Summae sumarum. Први глосатор који је читао и коментарисао Дигеста био је Ирнерије (лат. Irnerius). Познати глосатор Акурзије (лат. Accursius), сабрао је глосе својих претходника око 1250. године и употпунио је коментар Јустинијанове кодификације — Glossa ordinaria, што је било од значаја код рецепције римског права у правне системе европских држава.

Осим у правним текстовима, глосе су постојале у бројним библијским рукописима као разјашњења нејасних речи.

Литература

• Meinolf Schumacher: "…der kann den texst und och die gloß. Zum Wortgebrauch von 'Text' und 'Glosse' in deutschen Dichtungen des Spätmittelalters." In 'Textus' im Mittelalter. Komponenten und Situationen des Wortgebrauchs im schriftsemantischen Feld, edited by Ludolf Kuchenbuch and Uta Kleine, 207-27, Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 2006.