Гордон Гулд

С Википедије, слободне енциклопедије
Гордон Гулд
Гордон Гоулд ин 1940
Гордон Гулд 1940. године
Друга именаГордон Гоулд
Датум рођења17 јул, 1920(1920-07-17)
Место рођењаЊујорк Сити, Њујорк
 САД
Датум смрти16. септембар 2005.(2005-09-16) (85 год.)
Место смртиЊујорк Сити, Њујорк
 САД
ПребивалиштеСАД
Држављанствоамеричко
УниверзитетУнион колеџ
Јејл универзитет
Универзитет Колумбија
Занимањефизичар
Деловањефизика
РадовиЛасер, патентно право

Гордон Гулд (17. јул 1920 – 16. септембар 2005) био је амерички физичар коме се често придају заслуге за изум ласера. (Други изум приписују Теодору Мајману). Гулд је најпознатији по својој тридесетогодишњој борби са Уредом за патенте и заштитне знакове САД за добијање патената за ласер и сродне технологије. Такође се борио са произвођачима ласера у судским биткама за примењивање патената које је накнадно стекао.

Детињство, младост и образовање[уреди | уреди извор]

Рођен у Њујорк Ситију, Гулд је био најстарији од три сина. Његов је отац био оснивачки уредник публикација Сцхоластиц Магазине у Њујорку.[1] Он је одрастао је у Скарсдејлу, малом предграђу Њујорка, и похађао је Скарсдејлску средњу школу. Дипломирао је физику на колеџу Јунион, где је постао члан братства Сигма хи, а магистрирао на универзитету Јејл, са специјализацијом у области оптике и спектроскопије.[2] Између марта 1944. и јануара 1945. радио је на Пројекту Менхетн, али је био отпуштен због својих активности као члан Комунистичког политичког удружења.[3] Године 1949. Гулд је отишао на Колумбија универзитет да би радио докторат из оптике и микроталасне спектроскопије.[4] Његов докторски надзорник био је нобеловац Поликарп Куш, који је усмеравао Гулда да развије стручност у тада новој техници оптичких пумпи.[5] Године 1956. Гулд је предложио коришћење оптичког пумпања у побуђивању масера и дискутовао о тој идеји са изумитељем масера Чарлесом Товнесом, који је такође био професор на Колумбији, и касније је освојио Нобелову награду 1964. за свој рад на масеру и ласеру.[6] Тоунс је Гулду дао савет како да добије патент на своју иновацију и пристао је да делује као сведок.[7]

Изум ласера[уреди | уреди извор]

Спољашњи аудио-запис
"Тхе Ман, тхе Мyтх, тхе Ласер", Дистиллатионс Подцаст, Сциенце Хисторy Институте

До 1957. године, многи научници, укључујући Товнеса, трагали су за начином да остваре појачавање видљиве светлости налик на масерски приступ. У новембру те године Гулд је схватио да се може направити одговарајући оптички резонатор користећи два огледала у облику интерферометра Фабри-Пера. За разлику од раније разматраних дизајнова, овај приступ би произвео уски, кохерентан, интензиван сноп. Будући да странице шупљине нису морале бити рефлективне, појачавачки медијум може се лако оптички пумпати да би се постигла потребна популациона инверзија. Гулд је такође разматрао пумпавање медијума атомским сударима и предвидео многе потенцијалне употребе таквог уређаја.

Гулд је записао своју анализу и предложио примене у лабораторијском дневнику под насловом „Неки груби прорачуни о изводљивости ЛАСЕР-а: Појачање светлости стимулисаном емисијом зрачења” - што је прва забележена употреба овог акронима.[8] Гулдов дневник био је прво записано упутство за стварање одрживог ласера, и схвативши шта је имао у руци, однео га је у суседни уред како би његов рад био оверен. Артур Шолоу и Чарлес Товнес су независно око три месеца касније открили важност Фабри-Перот шупљине и назвали резултирајући уређај „оптичким масером”.[9] Гулдово име за овај уређај први пут је представљено јавности у презентацији на једној конференције 1959. године, а прихваћено је упркос отпору Шолоа и његових колега.[10][11]

У жељи да добије патент за свој проналазак, и погрешно верујући да му је потребно да направи функционални ласер да би то урадио, Гулд је напустио Колумбију без завршене докторске дипломе и придружио се приватној истраживачкој компанији ТРГ (Група за техничка истраживања).[12] Он је убедио свог новог послодавца да подржи његово истраживање, а они су добили средства за пројекат од Агенције за напредне истраживачке пројекте, иронично уз подршку Чарлса Таунса.[13] На несрећу по Гулда, влада је прогласила пројекат поверљивим, што је значило да је за рад на њему потребна безбедносна провера.[14] Због свог ранијег учешћа у комунистичким активностима, Гулд није могао да добије одобрење. Наставио је да ради у ТРГ-у, али није био у могућности да директно допринесе пројекту за реализацију својих идеја. Због техничких потешкоћа и можда Гулдове немогућности да учествује, ТРГ је поражен у трци за изградњу првог функционалног ласера од стране Теодора Мејмана са Хјузових истраживачких лабораторија.

Борбе за патенте[уреди | уреди извор]

Током тог времена, Гулд и ТРГ су почели да подносе патентне апликације за технологије које је Гулд развио. Први пар апликација, поднет заједно у априлу 1959. године, покривао је ласере засноване на Фабри-Перотовим оптичким резонаторима, као и оптичко пумпање, пумпање сударима у гасном пражњењу (као код хелијум-неонских ласера), оптичка појачала, Q-склопке, оптичку хетеродинску детекцију, коришћење Брустерових угаоних прозора за контролу поларизације и апликације укључујући производњу, покретање хемијских реакција, мерење удаљености, комуникације и лидаре. Шолоу и Таунс су већ пријавили патент за ласер, у јулу 1958. Њихов патент је одобрен 22. марта 1960. Гулд и ТРГ покренули су правни спор на основу његове свеске из 1957. као доказа да је Гулд изумео ласер пре пријаве патента Шолоа и Таунса. (У то време, Сједињене Државе су користиле систем патента први да изуме.) Док се овај изазов одвијао у Заводу за патенте и судовима, нове апликације за специфичне ласерске технологије су поднели Белл Лабс, Хугхес Ресеарцх Лабораториес, Wестингхоусе, и други. Гулд је на крају изгубио битку за амерички патент на самом ласеру, првенствено на основу тога што у његовој бележници није експлицитно писало да бочне стране ласерског медијума треба да буду провидне, иако је планирао да оптички пумпа медијум за појачавање кроз њих, и разматра губитак светлости кроз бочне зидове дифракцијом.[15] Постављена су и питања о томе да ли Гулдова бележница пружа довољно информација да би се омогућио конструисање ласера, с обзиром на то да Гулдов тим у ТРГ-у то није могао да уради.[16] Међутим, Гулд је успео да добије патенте за ласер у неколико других земаља и наставио је да се бори за америчке патенте за специфичне ласерске технологије током много година касније.[16]

Године 1967, Гулд је напустио ТРГ и придружио се Политехничком институту у Бруклину, сада Тандон школи инжењеринга Универзитета Њујорк, као професор.[17] Док је био тамо, предложио је многе нове ласерске апликације и уговорио државно финансирање ласерског истраживања на институту.

Гулдов први ласерски патент додељен је 1968. године, покривајући опскурну примену — генерисање рендгенских зрака помоћу ласера. Технологија је била од мале вредности, али патент је садржао сва открића његове оригиналне пријаве из 1959. године, која су раније била тајна. Ово је патентном заводу пружило већи простор да одбије патентне пријаве које су биле у супротности са Гулдовим патентима на разматрању.[18] У међувремену, расправе о патентима, судски спорови и жалбе на најзначајније патентне пријаве су настављене, при чему су многи други проналазачи покушавали да траже предност за различите ласерске технологије. Питање о томе како приписати заслуге за проналазак ласера остаје нерешено од стране историчара.[19][20]

До 1970, ТРГ је купила Цонтрол Дата Цорпоратион, која је била веома мало заинтересована за ласере, и која је одбацила тај део посла.[21] Гулд је успео да откупи своја патентна права за хиљаду долара, плус мали део будуће зараде.

Године 1973, Гулд је напустио Политехнички институт у Бруклину да би помогао у оснивању Оптелекома, компаније у Гејтерсбургу, Мериленд која производи оптичку комуникациону опрему.[22] Касније је напустио своју успешну компанију 1985. године.

Даље патентне битке и спровођење издатих патената[уреди | уреди извор]

Убрзо након покретања Оптелекома, Гулд и његови адвокати променили су фокус своје борбе за патенте. Пошто су изгубили многе судске спорове у вези са самим ласером и остали без могућности жалбе, схватили су да се многе потешкоће могу избећи фокусирањем на оптичко појачало, суштинску компоненту сваког ласера.[23] Нова стратегија је функционисала и 1977. године Гулд је добио амерички патент 4.053.845,[24] који покрива ласерске појачиваче са оптичким пумпама. Ласерска индустрија, која је до тада порасла на годишњу продају од око 400 милиона долара, побунила се због плаћања тантијема за лиценцирање технологије коју су годинама користили и борила се на суду да избегне плаћање.

Протести индустрије изазвали су патентну канцеларију да одуговлачи са објављивањем осталих Гулдових патената на чекању, што је довело до више жалби и амандмана на патенте на чекању.[25] Упркос томе, Гулду је 1979. године издат амерички патент 4.161.436, који покрива различите ласерске примене, укључујући грејање и испаравање материјала, заваривање, бушење, сечење, мерење удаљености, комуникационе системе, телевизију, ласерске фотокопирне апарате и друге фотохемијске апликације и ласерску фузију.[26] Индустрија је одговорила тужбама настојећи да избегне плаћање за лиценцирање овог патента. Такође 1979, Гулд и његови финансијски подржаваоци основали су компанију Патлекс, да држи патентна права и да се бави лиценцирањем и спровођењем.[27]

Правне битке су се наставиле, јер је ласерска индустрија настојала не само да спречи Завод за патенте да изда Гулдове преостале патенте, већ и да опозове оне који су већ издати. Гулд и његова компанија били су приморани да се боре како на суду, тако и у поступку ревизије Завода за патенте. Према Гулду и његовим адвокатима, изгледало је да је завод решен да спречи Гулда да добије више патената и да поништи два која су одобрена.[28]

Ствари су коначно почеле да се мењају 1985. После година правног процеса, Савезни суд у Вашингтону је наложио Заводу за патенте да изда Гулдов патент за ласерске појачиваче са колизионом пумпом. Завод за патенте је уложио жалбу, али је на крају био приморан да изда амерички патент 4.704.583,[29] и да одустане од покушаја да поништи претходно издате Гулдове патенте.[30] Брустеров патент за угаоне прозоре је касније издат као патент САД 4.746.201.[31]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Таyлор 2000, стр. 14
  2. ^ Таyлор (2000), п. 16–20.
  3. ^ Таyлор (2000), п. 19–25.
  4. ^ Таyлор (2000), п. 37–40.
  5. ^ Таyлор (2000), п. 45, 56.
  6. ^ „Нобел Призе ин Пхyсицс 1964”. Приступљено 16. 1. 2010. 
  7. ^ Таyлор 2000, стр. 62
  8. ^ Таyлор (2000), пп. 66–70.
  9. ^ Сцхаwлоw, Артхур L.; Тоwнес, Цхарлес Х. (децембар 1958). „Инфраред анд оптицал масерс”. Пхyсицал Ревиеw. 112 (6–15): 1940—1949. Бибцоде:1958ПхРв..112.1940С. дои:10.1103/ПхyсРев.112.1940 Слободан приступ. 
  10. ^ Гоулд, Р. Гордон (1959). „Тхе ЛАСЕР, Лигхт Амплифицатион бy Стимулатед Емиссион оф Радиатион”. Ур.: Франкен, П.А.; Сандс Р.Х. Тхе Анн Арбор Цонференце он Оптицал Пумпинг, тхе Университy оф Мицхиган, Јуне 15 тхроугх Јуне 18, 1959. стр. 128. ОЦЛЦ 02460155. 
  11. ^ Цху, Стевен; Тоwнес, Цхарлес (2003). „Артхур Сцхаwлоw”. Ур.: Едwард П. Лазеар. Биограпхицал Мемоирс. вол. 83. Натионал Ацадемy оф Сциенцес. стр. 202. ИСБН 0-309-08699-X. 
  12. ^ Таyлор (2000), пп. 72–3.
  13. ^ Таyлор (2000), пп. 74–90.
  14. ^ Таyлор (2000), пп. 92–6.
  15. ^ Таyлор (2000), пп. 159, 173.
  16. ^ а б Таyлор (2000).
  17. ^ Таyлор (2000), пп. 172–5.
  18. ^ Таyлор 2000, стр. 180
  19. ^ Бромберг, Јоан Лиса (1991). Тхе Ласер ин Америца, 1950–1970. МИТ. стр. 74–77. ИСБН 978-0-262-02318-4. 
  20. ^ Спенцер Wеарт, Центер фор Хисторy оф Пхyсицс (2010). „Wхо Инвентед тхе Ласер?”. Бригхт Идеа: Тхе Фирст Ласерс. Америцан Институте оф Пхyсицс. Архивирано из оригинала 28. 05. 2014. г. Приступљено 29. 4. 2010. 
  21. ^ Таyлор (2000), пп. 190–3.
  22. ^ Таyлор (2000), пп. 197–201.
  23. ^ Таyлор (2000), пп. 199–212.
  24. ^ У.С. Патент 4.053.845
  25. ^ Таyлор 2000, стр. 218
  26. ^ Таyлор (2000), п. 220–2.
  27. ^ Таyлор (2000), п. 221–3.
  28. ^ Таyлор (2000), пп. 237–247.
  29. ^ У.С. Патент 4.704.583
  30. ^ Таyлор (2000), пп. 280–3.
  31. ^ У.С. Патент 4.746.201

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Гордон Гулд на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Gordon_Guld&oldid=27676855”