Пређи на садржај

Граница запаљивости

С Википедије, слободне енциклопедије

Смеше диспергованих запаљивих материјала (као што су гасовита или испарена горива и неке прашине) и кисеоника у ваздуху сагоревају само ако концентрација горива лежи унутар добро дефинисаних доњих и горњих граница одређених експериментално, које се називају границе запаљивости или границе експлозивности. Сагоревање може варирати у насиљу од дефлаграције до детонације.

Границе варирају у зависности од температуре и притиска, али се обично изражавају у процентима запремине на 25 °Ц и атмосферском притиску. Ова ограничења су релевантна за стварање и оптимизацију експлозије или сагоревања, као у мотору, или за њихово спречавање, као код неконтролисаних експлозија накупина запаљивог гаса или прашине. Постизање најбоље запаљиве или експлозивне мешавине горива и ваздуха (стехиометријска пропорција) је важно у моторима са унутрашњим сагоревањем као што су бензински или дизел мотори.

Стандардни референтни рад је и даље онај који је разрадио Мајкл Џорџ Забетакис, специјалиста за пожарну безбедност, користећи апарат који је развио Биро за рударство Сједињених Држава.

Лимити[уреди | уреди извор]

Доња граница запаљивости[уреди | уреди извор]

Доња граница запаљивости (ЛФЛ): Најнижа концентрација (проценат) гаса или паре у ваздуху која може да произведе бљесак ватре у присуству извора паљења (лук, пламен, топлота). Многи стручњаци за безбедност сматрају да је термин исти као нижи ниво експлозивности (ЛЕЛ). При концентрацији у ваздуху нижој од ЛФЛ, мешавине гасова су „превише мршаве“ да би сагореле. Гас метан има ЛФЛ од 4,4%.[1] Ако атмосфера има мање од 4,4% метана, не може доћи до експлозије чак ни ако је присутан извор паљења. Из перспективе здравља и безбедности, концентрација ЛЕЛ се сматра непосредно опасном по живот или здравље (ИДЛХ), где не постоји строжа граница изложености запаљивом гасу.[2]

Очитавање процента на мониторима запаљивог ваздуха не треба мешати са ЛФЛ концентрацијама. Експлозиметри пројектовани и калибрисани за одређени гас могу показати релативну концентрацију атмосфере у односу на ЛФЛ – ЛФЛ је 100%. Очитавање ЛФЛ од 5% за метан, на пример, било би еквивалентно 5% помноженом са 4,4%, или приближно 0,22% запремине метана на 20 степени Ц°. Контрола опасности од експлозије се обично постиже довољном природном или механичком вентилацијом, да ограничи концентрацију запаљивих гасова или пара на максимални ниво од 25% њихове доње границе експлозивности или запаљивости.

Горња граница запаљивости[уреди | уреди извор]

Горња граница запаљивости (УФЛ): Највиша концентрација (проценат) гаса или паре у ваздуху која може да произведе бљесак ватре у присуству извора паљења (лук, пламен, топлота). Концентрације веће од УФЛ или УЕЛ су „пребогате” за сагоревање. Рад изнад УФЛ се обично избегава због безбедности, јер цурење ваздуха може довести смешу у опсег запаљивости.

Утицај температуре, притиска и састава[уреди | уреди извор]

Границе запаљивости смеша неколико запаљивих гасова могу се израчунати коришћењем Ле Шатељеовог правила мешања за запаљиве запреминске фракције :

и слично за УФЛ.

Температура, притисак и концентрација оксидатора такође утичу на границе запаљивости. Виша температура или притисак, као и већа концентрација оксидатора (првенствено кисеоника у ваздуху), резултирају нижим ЛФЛ и већим УФЛ, те ће гасна смеша лакше експлодирати.

Обично атмосферски ваздух снабдева кисеоник за сагоревање, а границе претпостављају нормалну концентрацију кисеоника у ваздуху. Атмосфере обогаћене кисеоником побољшавају сагоревање, смањујући ЛФЛ и повећавајући УФЛ, и обрнуто; атмосфера без оксидатора није ни запаљива ни експлозивна за било коју концентрацију горива (осим за гасове који се могу енергетски разложити чак и у одсуству оксидатора, као што је ацетилен). Значајно повећање удела инертних гасова у смеши ваздуха, на рачун кисеоника, повећава ЛФЛ и смањује УФЛ.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Гасес - Еxплосион анд Фламмабилитy Цонцентратион Лимитс”. 
  2. ^ „Цуррент Интеллигенце Буллетин #66: Дериватион оф Иммедиателy Дангероус то Лифе ор Хеалтх (ИДЛХ) Валуес” (ПДФ). Тхе Натионал Институте фор Оццупатионал Сафетy анд Хеалтх (НИОСХ). новембар 2013. Приступљено 2018-02-11. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Давид Р. Лиде, Едитор-ин-Цхиеф; ЦРЦ Хандбоок оф Цхемистрy анд Пхyсицс, 72нд едитион; ЦРЦ Пресс; Боца Ратон, Флорида; 1991; ISBN 0-8493-0565-9