Јован Симић Бобовац
Јован Симић Бобовац | |
---|---|
Пуно име | Јован Симић Бобовац |
Датум рођења | 1775. |
Место рођења | Бобова Османско царство |
Датум смрти | 26. јул 1832. (56/57 год.) |
Место смрти | Бобова Кнежевина Србија |
Јован Симић Бобовац (Бобова, 1775 — Бобова, 26. јул 1832) је био српски кнез, војсковођа и политичар, учесник у првом и другом српском устанку.
Биографија и порекло[уреди | уреди извор]
Рођен је 1775. г., у селу Бобови, у "засеоку Симића". Братство Симића се доселило у ваљевску Подгорину, негде почетком 18. века из Полимља (Стефаније Симић). На путу према Угарској, са осталим избеглицама из старе Херцеговине и Црне Горе, зауставили су се у ваљевској Подгорини, у подножју планине Медведник (вероватно јер су непроходна беспућа Подгорине пружала одличну сигурност од Турака). Брдо под којим се и дан данас налази заселак Симића, назива се "Симића вис".
Бобовчеве функције и дужности[уреди | уреди извор]
Познато је да је био буљукбаша (војни заповедник) код чувеног обор-кнеза испод Медведника, Илије Бирчанина. Након сече кнежева, за новог обор-кнеза постављен је Милић Кедић, такође из суседног села Суводање, као и Бирчанин.
Јован Симић Бобовац је остао буљукбаша и код новог кнеза, да би после његове погибије 1809. године, био именован за кнеза подгорске кнежине у устаничкој Србији. По њему, кнежевина се звала 'Бобовчева кнежина',[1].
Међу првим судијама ослобођене Србије[уреди | уреди извор]
6-ог октобра 1823. г. (Акт бр. 1932) кнез Милош именује Јована Симића Бобовца за Председника Народног суда у Крагујевцу[2], а потом председника Београдског народног суда (након кнеза Милосава Здравковића) на којој функцији остаје све до 1828. г., када је ради спречавања упада босанских Турака у Мачву и након тога у Подрињу постављен за команданта српске војске на Дрини.
Бобовац и исељавање турског становништва из Подриња по основу Хатишерифа од 1830[уреди | уреди извор]
Након ослобођења Србије које је 1830. г, крунисано првим Хатишерифом, акценат на насељавању Подриња српским живљем постаје приоритет Кнезу Милошу. Али, услед све бројнијих и жешћих сукоба муслиманског становништва са досељеницима из динарских крајева, посебно из црногорског Грахова,[3], Милош Велики упућује кнеза Бобовца из Београда у Азбуковицу како би у сарадњи са Јевремом Обреновићем и Петром Васићем надзирао и убрзавао пресељење муслимана који нису прихватили одредбе хатишерифа а у којима је недвосмислено наређено обавезно исељавање Турака из Србије, изузев оних, који су били регистровани на подручјима гарнизонских места[4]. Овој одлуци Порте, су се посебно одупирали Турци у соколским селима поред Дрине и око Соко града. Јован Симић је са горе поменутим главешинама започео своју мисију крајем фебруара 1830. г. Већ у априлу се сукобио са Турцима које је Хусеин-паша из Београда "бурунтијом", (турски: "заповед", "писмено", "указ" и сл.) позвао да се сви редом врате на своја бивша имања и наставе да их обрађују као пре исељавања. До августа т.г., Турци су се масовно враћали у соколску нахију да би се до јануара 1831. г. практично сви вратили. Бобовац се током тог периода више пута сукобио са Турцима који су о томе писали кнезу Милошу 9/21. марта 1831. г. претећи да "неће(мо) изићи док не буде лешева"[5]. I поред комплексне ситуације на терену, Бобовац ће успети да спроведе Милошев задатак у дело током 1831. г. али по цену озбиљног сукоба са појединим турским главешинама који ће по свему судећи имати трагичне последице по њега и његов живот неколико месеци касније.
Крај живота[уреди | уреди извор]
Иако је кнез Бобовац, по казивањима његових савременика био изразито "велики пријатељ Кнезу Милошу" пред крај живота је подржавао уставобранитеље у њиховој жељи да ограниче Милошев апсолутизам. По свему судећи, Бобовац пада у немилост код великог књаза. Но, та чињеница није ни до данас разјаснила тачан узрок његове изненадне смрти која је наступила 14/26. јула 1832. г. Наиме, након напада из заседе од стране, до данас неидентификоване групе људи, а који су врло вероватно могли бити и Турци из соколске нахије жељни освете услед Бобовчеве улоге у њиховом пресељењу у Босну, Бобовац умире од последица рањавања, и то, у педесет седмој години живота.
Сахрањен је уз Каменичку цркву, чији је био ктитор, у суседном селу Каменица 15/27. јула 1832. г.[6].
У селима испод Медведника и дан данас постоји прича о цркви коју је саградио кнез Јован Симић Бобовац, али коју су Турци запалили по слому устанка, након што је народ отишао у збег у планину. Помиње се и у Мемоарима проте Матеје Ненадовића а сачуване су и његове преписке са кнезом Милошем Обреновићем, у Архиву Србије[7]
Данас у засеоку Симића у селу Бобова постоји 5 домаћинстава. Потомци кнеза Јована Симића Бобовца махом су насељени у Бобови (породица Радисав Симић), Ваљеву и Београду (породице Десанка Максимовић и Василије M.Симић).
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Миличевић, Ђ. Милан "Поменик знаменитих људи у Српскога народа новијег доба", стр. 37 и 38. 1888 и "Кнежевина Србија", I, Београд 1876, стр. 525.
- ^ Миличевић, Милан Ђ. "Поменик знаменитих Срба", стр. 37 и 38, 1888.
- ^ Перовић, Радослав "Први српски устанак: Акта и писма на српском језику. Београд, Народна књига 1977.
- ^ Стојанчевић, Владимир "Историја српског народа", V, СКЗ, Београд 1981, стр. 24 и 49; Јевтић, Милан M. "Подриње у српској револуцији", Годишњак Историјског Архива VIII, Шабац, 1970, стр. 330.
- ^ Архив Србије, Београд, Фонд: "Кнежева канцеларија", (1831), бр. 329-330.; ин "Азбуковица, земља, људи и живот", Самоуправна интересна заједница културе општине, Љубовија, (1985), стр. 119 и 383.
- ^ Обрад Гавриловић: Ваљевска нахија 1816-1838, страна 84, у „Гласник“, број 1, Историјски архив у Ваљеву, Ваљево, 1966. године.
- ^ Архив Србије, Београд, Фонд: "Кнежева канцеларија", (1831), бр. 329-330.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Миличевић, Милан Ђ. "Поменик знаменитих Срба", стр. 37 и 38 (1887) и "Кнежевина Србија", I, Београд (1876), стр. 525;
- Министарство Финансија Краљевине Србије, "Установе и Финансије обновљене Србије до 1842", Том 2, стр. 402, 408, 562, 582-589, (1899);
- Стојанчевић, Владимир "Историја српског народа", V, СКЗ, Београд (1981), стр. 24 и 49;
- Јевтић, Милан M. "Подриње у српској револуцији", Годишњак Историјског Архива VIII, Шабац, (1970), стр. 330;
- Перовић, Радослав "Први српски устанак: Акта и писма на српском језику", Београд, Народна књига (1977), стр. 162;
- Архив Србије, Београд, Фонд: "Кнежева канцеларија", (1831), бр. 329-330;
- Група аутора ин "Азбуковица, земља, људи и живот", Самоуправна интересна заједница културе општине, Љубовија, (1985), стр. 119 и 383.