Лајка

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Лајка (вишезначна одредница).
Лајка
Лајка, 1957.
Друга именаКудрјавка (Коврџава)
Расамешанац хаскија (или самоједа) и теријера
Полженски
Рођење1954.
Москва, Совјетски Савез
Смрт3. новембар 1957.
Спутник 2
Познат поПрви пас у свемиру
ВласникСовјетски свемирски програм
Маса5кг

Лајка (рус. Лайка, по називу расе пса, дословно лајач, 1954 — 3. новембар 1957) била је прва од совјетских паса послатих у свемир, први живи сисар послат у Земљину орбиту и прва орбитална жртва. У време када је Лајкина мисија покренута, мало је тога било познато о утицају свемирских летова на жива бића. Неки научници веровали су да људи не би могли да преживе лансирање или утицај космичког простора, тако да су стручњаци који су радили на свемирском програму видели летове животиња као неопходну припрему за мисије с људима.[1] Сједињене Државе користиле су шимпанзе; Совјетски програм одлучио је да користи псе. Лајка је била луталица, првобитно названа Кудријавка (рус. кудрявка, дословно, кудрава), тренирана је са још два пса, те напослетку изабрана за путника совјетске свемирске летелице Спутњик 2 (Спутник-2) лансиране у свемир 3. новембра 1957. године. Спутњик 2 није био направљен тако да може да се врати и од почетка се знало да ће Лајка умрети.[2]

Лајка је умрла неколико сати након лансирања од последица стреса и топлотног удара, вероватно услед квара у контролном систему за топлоту. Прави узрок њене смрти није био јавно објављен још деценијама након лета.[3] Иако Лајка није преживела путовање, експеримент је доказао да живи путник може да преживи лансирање у орбиту и поднесе бестежинско стање. Њиме је прокрчен пут за људске летове у свемир, а научници су добили прве податке како живи организми реагују на окружење у свемирским летовима. Дана 11. априла 2008. године, руски званичници подигли су споменик у знак сећања на Лајку. Овај мали споменик налази се у близини војно-истраживачке установе у Москви која је припремила Лајкин лет у свемир и представља пса који стоји на врху ракете.[4][5]

Спутњик 2[уреди | уреди извор]

Након успеха Спутњика 1, совјетски вођа Никита Хрушчов хтео је да се свемирска летелица лансира 7. новембра, на 40. годишњицу Бољшевичке револуције. Напреднији сателит је већ био у фази израде, али није могао да буде завршен све до децембра; овај сателит ће касније постати Спутњик 3.[6] Да би се испунио новембарски рок, требало је направити нову летелицу.

Међутим, то није требало да буде било каква летелица — Хрушчов је изричито захтевао да његови стручњаци направе свемирски спектакл, мисију која ће поновити успех Спутњика 1, и запрепастити свет совјетском снагом. Испланирано је да се пас пошаље у орбитални лет. Совјетски ракетни инжењери дуго су намеравали да пошаљу пса у орбиту, пре него што то исто покушају с човеком; од 1951. године, у балистичким летовима 12 паса је послато у суборбитални простор, чиме се постепено радило на орбиталној мисији могућој негде 1958. године. Како би се задовољили Хрушчовљеви захтеви, пожурено је с орбиталним летом пса за новембарско лансирање.[7]

Према руским изворима, званична одлука о лансирању Спутњика 2 донета је 10. или 12. октобра, чиме је тиму остављено само четири недеље да дизајнира и изради свемирску летелицу.[2] Спутњик 2 је због тога помало био посао одрађен на брзину, са већином елемената конструисаних на основу грубих скица. Осим примарне мисије слања живог бића у свемир, Спутњик 2 је носио и инструменте за мерење соларне радијације и космичког зрачења.[6]

Летелица је била опремљена системом за одржавање живота који се састојао од генератора кисеоника и направа за избегавање тровања кисеоником и апсорпцију угљен-диоксида. Вентилатор, направљен тако да се укључује сваки пут када температура у кабини премаши 15°Ц, постављен је да расхлађује пса. Лајки је обезбеђено довољно хране (у облику желеа) за седмодневни лет, и опремљена је врећом за сакупљање отпада. Појасеви су били направљени тако да одговарају псу, уз ланце који су ограничавали њене покрете на стајање, седење и лежање; у кабини није било простора за окретање. Електрокардиограм је пратио откуцаје срца а остали инструменти бележили су брзину дисања, максимални крвни притисак и покрете пса.[8][9]

Тренинг и путовање[уреди | уреди извор]

Керуша која ће касније бити названа Лајка била је луталица пронађена на некој од московских улица. Совјетски научници одлучили су да користе московске псе луталице због претпоставке да су такве животиње већ научиле да издрже у условима екстремне хладноће и изгладнелости.[7] Лајка је била мешанац, тежак око шест килограма и отприлике три године старости.[10] Особље јој је наденуло неколико имена и надимака, међу којима Кудријавка, Жучка (Бубица) и Лимончик (Лимунчић). Лајка, руско име за неколико псећих раса сличних хаскију, било је име које је популаризовано широм света. Америчка штампа назвала ју је Muttnik (mutt (мешанац) + суфикс -nik) kao igru reči od Sputnik.[11] Њен прави педигре је непознат, иако је генерално прихваћено да је делом била хаски или друга нордијска врста, а могуће је и да је делом била теријер.[7] Руски часопис описао је њену нарав као флегматичну, као и то да није улазила у сукобе са осталим псима.[10]

Совјетски Савез и Сједињене Државе претходно су слали животиње само у суборбиталне летове.[12] За лет Спутњика 2 трениране су три животиње: Албина (Альбина), Мушка (Мушка) и Лајка.[13] Руски научник Олег Газенко (Олег Георгиевич Газенко) изабрао је да тренира Лајку.[14] Албина је приликом тестова двапут летела на великој надморској висини, а Мушка је коришћена за тестирање инструмената и система за одржавање живота.[9][12]

Како би псе навикли на уски простор сићушне кабине Спутњика 2, држали су их у све мањим кавезима у периоду од 20 дана. Изузетно сужен простор утицао је на то да пси престану да уринирају и дефекалишу, били су узнемирени, и уопште цело здравствено стање им се погоршавало. Лаксативи нису помагали, па су истраживачи закључили да су само дуги периоди тренинга ефикасни. Пси су стављани у центрифугу која је симулирала убрзање током лансирања ракете, као и у машине које су симулирале буку у свемирској летелици. Ово је утицало да се њихов пулс удвостручи, а крвни притисак порасте на 30–65 МмХг. Пси су тренирани да једу специјални желе високе нутритивне вредности који је требало да буде њихова храна у свемиру.[9]

Пре лансирања, један од научника одвео је Лајку кући да се игра с његовом децом. У књизи која хронолошки приказује причу о совјетској медицини у свемиру, Др Владимир Јаздовски (Владимир Иванович Яздовский) је написао: „Желео сам да урадим нешто лепо за њу: Остало јој је још тако мало времена да живи“.[1]

Према документима свемирске агенције НАСА, Лајка је стављена у сателит 31. октобра 1957, три дана пре почетка мисије.[9] Температуре на месту лансирања биле су екстремно ниске у то доба године, због чега је коришћено црево повезано на грејач, како би се одржала топлота њене кабине. Два асистента су одређена да непрекидно пазе на Лајку до лансирања. Пред полетање 3. новембра 1957. са космодрома Бајконур, Лајкино крзно је обрисано алкохолом и пажљиво ишчеткано. На места где је требало поставити сензоре за праћење њених телесних функција нанет је јод.[15]

Када је убрзање достигло врхунац Лајкина брзина дисања се повећала три до четири пута у односу на брзину пре полетања.[9] Сензори су показали да јој је брзина откуцаја срца била 103 откуцаја у минуту пре полетања, а да се попела на 240 током почетка убрзања. Након што је достигао орбиту, врх Спутњика 2 је успешно одбачен. Међутим, средишњи Блок А није се одвојио како је било планирано, што је онемогућило правилан рад система за регулисање топлоте. Неки од термоизолатора су се оштетили, услед чега је температура у кабини порасла на 40°Ц.[16] Након три сата проведених у бестежинском стању, Лајкин пулс се спустио на 102 откуцаја у минуту,[17] три пута више времена у односу на тестове вршене на Земљи, што је указивало на то да је била под великим стресом. Рана телеметрија указивала је на то да је Лајка, иако потресена, ипак јела храну.[9] Након приближно пет до седам сати лета, из летелице се више нису добијали никакви знаци живота.[9]

Руски научници планирали су да над Лајком изврше еутаназију храном која је била отровна. Совјетски Савез је годинама давао противречне изјаве како је умрла услед недостатка кисеоника када су се батерије поквариле, или да је еутаназија извршена. Постојало је више гласина о томе како је заправо умрла. Године 1999. неколико руских извора рекло је да је умрла након четири дана услед прегревања кабине.[2] У октобру 2002. Др Димитри Малашенков (Дмитрий Малашенков), један од научника из мисије Спутњик 2, открио је како је Лајка умрла пет до седам сати након лансирања услед превелике температуре и стреса. Према његовим речима „испоставило се да је било практично немогуће направити поуздани систем за контролу температуре у тако ограниченом временском периоду.“[18]

Спутњик 2, с телом Лајке, сагорео је пет месеци касније, након што је 2.570 пута обишао око Земље, током поновног уласка у атмосферу 14. априла 1958.[19][20]

Полемике[уреди | уреди извор]

Етички проблеми овог експеримента неко време уопште нису помињани, јер су били у сенци Свемирске трке између Совјетског Савеза и Сједињених Држава. Као што показује новински чланак из 1957,[3] штампа је више била преокупирана писањем о политичкој перспективи, док су Лајкино здравље и повратак (који се није догодио) једва поменути. Тек касније повеле су се дискусије о судбини пса.

Спутњик 2 није направљен тако да може да се врати, и од почетка се знало да ће Лајка умрети.[2] Мисија је покренула расправе широм света о злоупотреби животиња и тестовима над животињама у сврху напретка науке.[14]

У Уједињеном Краљевству, удружење Dogs Trust позвало је власнике паса на минут ћутања, док је Royal Society for the Prevention of Cruelty to Animals (Краљевство друштво за превенцију насиља над животињама) примило протесте и пре него што је Совјетски Савез објавио да је мисија успешно обављена.[21] Услед расправа о етици експеримената над животињама дошло је до демонстрација испред зграде Уједињених нација у знак протеста због онога што јој се догодило.[22]

У Совјетском Савезу било је много мање полемика. У годинама које су уледиле ни медији, ни књиге, ни јавност нису јавно довела у питање одлуку да се пас пошаље у свемир. Тако је било све до 1998. када је, након слома совјетског режима, Олег Газенко, један од научника одговорних за Лајкино слање у свемир, изразио жаљење што је допустио да умре: „Рад са животињама представља врсту патње за све нас. Према њима се опходимо као са бебама које не умеју да говоре. Што више времена пролази, све више ми је жао због тога. Није требало то да урадимо... Нисмо довољно тога сазнали из ове мисије како бисмо тиме оправдали смрт пса.“[3][19]

У популарној култури[уреди | уреди извор]

НАСА је овај део земљишта назвала по Лајки током мисије Mars Exploration Rover.

Лајкино пионирско путовање учинило ју је једним од најпознатијих паса на свету. Њен лик исклесан је у Споменику освајачима свемира, заједно са космонаутима и инжењерима. Комеморациона плоча која приказује настрадале постављена је у новембру 1997. на Институту за авијацију и космичку медицину у Звезданом граду у Москви; у једном углу приказана је Лајка.[19] Лајка се појављује и на неколико поштанских марака различитих земаља, као и на производима попут цигарета и жвака.[14]

Дана 9. марта 2005. године део Марсовог тла незванично је назван Лајка од стране контролора мисије. Налази се у близини кратера Восток на равници Meridiani Planum.[23]

Лајка се појављивала у бројним књижевним делима, најчешће у вези са темом њеног преживљавања или спасавања. Роман Intervention, Џулијана Меја (Julian May), говори о томе како је Лајку спасила доброћудна раса ванземаљаца. У роману Weight: The Myth of Atlas and Heracles, Жанет Винтерсон (Jeanette Winterson), древни Грк Титан Атлас проналази Лајкину капсулу у орбити и усваја пса. У делу Habitus, Џејмса Флинта (James Flint), Лајка наставља да кружи орбитом, научивши да извлачи храну из радио преноса одашиљаних са Земље. Постоје и приче које се баве њеном сахраном (у серији Doctor Who и роману Alien Bodies) и путовањима на друге планете (у стрип антологији Flight).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б SPACE.com - Russia Opens Monument to Space Dog Laika
  2. ^ а б в г Зак, Анатолy (3. 11. 1999). „Тхе Труе Сторy оф Лаика тхе Дог”. Архивирано из оригинала 10. 11. 2000. г. Приступљено 28. 9. 2006. 
  3. ^ а б в „Message from the First Dog in Space Received 45 Years Too Late, Dogs in the News”. Архивирано из оригинала 8. 1. 2006. г. Приступљено 18. 11. 2008. 
  4. ^ „Russia opens monument to space dog Laika”. AP via Yahoo! News. 11. 4. 2008. Архивирано из оригинала 14. 4. 2008. г. Приступљено 13. 4. 2008. 
  5. ^ (Russian)(Video) „Памятник четвероногому космонавту”. NTV. 11. 4. 2008. Архивирано из оригинала 12. 4. 2008. г. Приступљено 13. 4. 2008. 
  6. ^ а б Korolev's Triple Play: Sputniks 1, 2, and 3, издавач NASA, аутор James J. Harford, 1997.
  7. ^ а б в ЛеПаге, Андреw Ј. (1997). „Спутник 2: Тхе Фирст Анимал ин Орбит”. Приступљено 26. 9. 2006. 
  8. ^ Malashenkov, D. C. (2002). Abstract:Some Unknown Pages of the Living Organisms' First Orbital Flight
  9. ^ а б в г д ђ е Grahn, Sven. „Sputnik-2, more news from distant history”. Приступљено 1. 12. 2004. 
  10. ^ а б Muscovites Told Space Dog Is Dead, New York Times, November 13, (1957). стр. 3.
  11. ^ „Space Dog Lives”. The British Library. Приступљено 26. 9. 2006. 
  12. ^ а б „Dogs in space”. Space Today Online. 2004. Приступљено 28. 9. 2006. 
  13. ^ Dr David Whitehouse (28. 10. 2002). „First dog in space died within hours”. BBC. Приступљено 26. 9. 2006. 
  14. ^ а б в „Animals as Cold Warriors:Missiles, Medicine and Man's Best Friend”. National Library of Medicine. 19. 6. 2006. Приступљено 28. 9. 2006. 
  15. ^ „Memorial to Laika”. Архивирано из оригинала 22. 06. 2015. г. Приступљено 26. 9. 2006. 
  16. ^ „Sputnik 2”. NASA. 20. 10. 2005. Архивирано из оригинала 5. 11. 2007. г. Приступљено 26. 9. 2006. 
  17. ^ West, John B. (2001). „Historical aspects of the early Soviet/Russian manned space program”. Journal of Applied Psychology. 91 (4): 1501—1511. PMID 11568130. Приступљено 28. 9. 2006. 
  18. ^ Malashenkov, D. C. (2002). „Abstract:Some Unknown Pages of the Living Organisms' First Orbital Flight”. ADS. Приступљено 28. 9. 2006. 
  19. ^ а б в „The Story of Laika”. Архивирано из оригинала 16. 8. 2006. г. Приступљено 26. 9. 2006. 
  20. ^ „Лайка: смерть наступила быстро”. Приступљено 20. 11. 2008. 
  21. ^ „On this day”. BBC. 3. 11. 1957. Приступљено 26. 9. 2006. 
  22. ^ „The New Revelation - Kol Nidre Sermon”. Rabbi Mark Goldsmith. 21. 9. 2007. Приступљено 20. 11. 2008. 
  23. ^ „NASA Mars Rover Status Report: 17 March 2005”. Jet Propulsion Laboratory. 18. 3. 2005. Приступљено 26. 9. 2006. 

Ostale reference[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Лајка на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Lajka&oldid=26758078”