Лепила у графичкој индустрији
Лепила у графичкој индустрији су чисте супстанце или смеше које се због своје особине адхезије користе за слепљивање материјала као што су папир или полимери.
Дефиниција лепила[уреди | уреди извор]
Лепила су чисте супстанце или смеше супстанци органског или неорганског порекла које су погодне за спајање предмета направљених од истих или различитих материјала. Она омогућавају чврсту и трајну везу између слепљених предмета при чему не мењају облик и особине материјала који се лепе.[1]
Особине лепила[уреди | уреди извор]
Супстанце које се користе као лепила морају да имају изражену адхезију према материјалима које спајају, али и кохезију и хемијску и термичку стабилност да би веза коју стварају била квалитетна.
Подела лепила[уреди | уреди извор]
Лепила која се користе у графичкој индустрији деле се на:
- лепила у ужем смислу
- везива
Лепила у ужем смислу се користе за повезивање предмета са обрађеним површинама.
Везива се користе за повезивање предмета неправилног облика чије површине нису претходно обрађене.
Лепила у ужем смислу[уреди | уреди извор]
Лепила у ужем смислу могу се поделити према следећим критеријумима:
- пореклу
- температури примене
- области примене.[1]
Теорија лепљења[уреди | уреди извор]
При контакту лепила и предмета који се слепљују долази до привлачења молекула лепила и молекула у површинском слоју предмета. Силе привлачења између различитих врста молекула су адхезионе силе. Везивање лепила за површину предмета је резултат специфичне и механичке адхезије.
Процес лепљења[уреди | уреди извор]
Овај процес се састоји из четири фазе:
- припрема лепила за наношење
- припрема површина предмета који се слепљују
- наношење лепила на површине
- спајање површина на које је нането лепило.[2]
Примена лепила у графичкој индустрији[уреди | уреди извор]
У графичкој индустрији користе се:
- лепила на бази природних полимера биљног порекла
- лепила на бази природних полимера животињског порекла
- лепила на бази синтетских полимера
- термореактивна лепила
- термолепила.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Јовановић, Слободан (2005). Технологија графичког материјала за трећи разред графичке школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 72—84. ISBN 86-17-13103-9.
- ^ Крговић, Милорад (2005). Графички материјали. Београд: ТМФ. стр. 189—195. ISBN 86-7401-212-4.