Пређи на садржај

Лепила у графичкој индустрији

С Википедије, слободне енциклопедије

Лепила у графичкој индустрији су чисте супстанце или смеше које се због своје особине адхезије користе за слепљивање материјала као што су папир или полимери.

Дефиниција лепила[уреди | уреди извор]

Лепила су чисте супстанце или смеше супстанци органског или неорганског порекла које су погодне за спајање предмета направљених од истих или различитих материјала. Она омогућавају чврсту и трајну везу између слепљених предмета при чему не мењају облик и особине материјала који се лепе.[1]

Особине лепила[уреди | уреди извор]

Супстанце које се користе као лепила морају да имају изражену адхезију према материјалима које спајају, али и кохезију и хемијску и термичку стабилност да би веза коју стварају била квалитетна.

Подела лепила[уреди | уреди извор]

Лепила која се користе у графичкој индустрији деле се на:

  • лепила у ужем смислу
  • везива

Лепила у ужем смислу се користе за повезивање предмета са обрађеним површинама.

Везива се користе за повезивање предмета неправилног облика чије површине нису претходно обрађене.

Лепила у ужем смислу[уреди | уреди извор]

Лепила у ужем смислу могу се поделити према следећим критеријумима:

  • пореклу
  • температури примене
  • области примене.[1]

Теорија лепљења[уреди | уреди извор]

При контакту лепила и предмета који се слепљују долази до привлачења молекула лепила и молекула у површинском слоју предмета. Силе привлачења између различитих врста молекула су адхезионе силе. Везивање лепила за површину предмета је резултат специфичне и механичке адхезије.

Процес лепљења[уреди | уреди извор]

Овај процес се састоји из четири фазе:

  1. припрема лепила за наношење
  2. припрема површина предмета који се слепљују
  3. наношење лепила на површине
  4. спајање површина на које је нането лепило.[2]

Примена лепила у графичкој индустрији[уреди | уреди извор]

У графичкој индустрији користе се:

  • лепила на бази природних полимера биљног порекла
  • лепила на бази природних полимера животињског порекла
  • лепила на бази синтетских полимера
  • термореактивна лепила
  • термолепила.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Јовановић, Слободан (2005). Технологија графичког материјала за трећи разред графичке школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 72—84. ISBN 86-17-13103-9. 
  2. ^ Крговић, Милорад (2005). Графички материјали. Београд: ТМФ. стр. 189—195. ISBN 86-7401-212-4.