Левичарски популизам

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о популизму
Популизам
Варијанте
Концепти
Људи
Националне варијанте
Повезане теме

Левичарски популизам је политичка идеологија која комбинује левичаркску политику, популистичку реторику и популистичке теме. Популистичка реторика обично садржи анти-елитистичка осећања, опозицију систему и говоре за обичне људе”.[1] Теме које обухватају левичарски популисти укључују антикапитализам, социјалну правду, пацифизам и анти-глобализам, док се идеологијом класног друштва и социјалистичким теоријама баве традиционалне левичарске партије.[2] Критика капитализма и глобализације је уско повезана са антиамериканизмом који је знатно еволуирао у левичарско популистичким покретима као резултат контраверзних војних операција САД-а, посебно оних на Блиском истоку.[3]

Обично се узима да популистичка левица не искључује остале хоризонтално и да сеослања на права једнакости.[4] Неки аналитичари такође истичу националистичке левичарске популистичке покрете, као на пример, одлике кемализма у Турској.[5] За левичарске популистичке партије које се између осталог боре за права миграната и ЛГБТ популације, користи се термин "укључујући популизам".[6] С успоном грчке Сиризе и шпанског Подемоса узроковане растом дуга Европске Уније, све чешће се помиње нови левичарски популизам у Европи.[7][8]

По регионима[уреди | уреди извор]

Европа[уреди | уреди извор]

Немачка[уреди | уреди извор]

Странка демократског социјализма је изричито била проучавана у оквиру левичарског попилизма, поготово од стране немачких академика.[9] Партија је формирана после уједињења Немачке и била је слична десничарском популизму, по томе што се ослањала на анти-елитизам и по томе што су медији биле ослоњене на харизматичне вође.[10] Партија се борила за исто бирачко тело са десничарским популизмом, у извесној мери, иако је више била ослоњена на озбиљнију платформу у Источној Немачкој. Одредњени број њихових гласача су били против имиграција, мада, те границе је прешао нпр. Оскар Лафонтаине, који је претходно користио термин који је повезан са Нацистичком партијом, Фремдарбеитер или ванземаљски радници, у својој предизборној кампањи 2005. године. СДС се ујединила са Левичарском партијом 2007. године и нови популистички елементи се чешће могу наћи у Немачкој у оквиру левице, него десничара.

Грчка[уреди | уреди извор]

Сyриза, која постаје највећа партија од избора 2015. у јануару, описана је као левичарска популистичка партија, након кризе у Грчкој, приликом које је својом платформом испунила већину захтева народних покрета. Популистичке одлике (особине) у Сyризиној платформи су давале велики значај речи ‘‘народ’’ у њиховој реторици и ‘‘ми/људи против њих/оснивача‘‘ тј. владао је антагонизам у кампањама. Сyриза је водила рачуна о питањима имиграције и ЛГБТ права. Сyриза не прихвата обележје ‘‘популизма‘‘.[11][12]

Холандија[уреди | уреди извор]

Социјалистичка партија је кренула да руководи левичарском популистичком платформом након пада комунистичког покрета 1991. године. Иако је истакнуто да је партија постала мање популистичка у оквиру протеклих година, она још увек укључује анти-елитизам у својим недавним изборним наступањима.[13] Она се супроставља свим оним што представљају европске суперсиле.

Шпанија[уреди | уреди извор]

Левичарска популистичка партија Подемос освојила је 8 процената на националном гласању на Европским парламентарним изборима 2014. године. Приликом избегавања језика национализма, који је типичан за десничарске популаристе, Подемос успева да привуче пажњу свих левичарских гласача који су разочарани са политичким деловањем, не држећи никоме страну у регионалној политичкој борби.[14] На изборима 2015. за национални парламент, Подемос достиже 20.65% од гласања и постаје трећа највећа партија у парламенту после конзервативне Народне партије са 28.71% и Шпанске социјалистичке радничке партије са 22.02%. У новом парламенту Подемос има 69 места од укупних 350. Овај резултат је окончао традиционални двопартијски систем у Шпанији.[15]

Латинска Америка[уреди | уреди извор]

Аргентина[уреди | уреди извор]

Аргентинска влада Хуан Перона успоставила је левичарски популизам као политички покрет. Током 1950-их они су основали Перонизам, политички покрет кој се залаже приоритет смањења сиромаштва, јавног здравља и добробит, и потпуно запошљавање и политички рад.

Кристина Фернандез де Киршнер, председница Аргентине од 2007] до 2015. године, и њен супруг Нестор Кишнер оформирали су Киршнеризам који се често спомиње уз друге Латино Америчке покрете левичарског популизма раног 21. века у Боливији и Венецуели. За време мандата Кристина Фернандез де Киршнер, она је била често ангажована у Критицизму Сједињених Америчких Држава, држала је говоре са акцентом на анти-глобализацији и тражила формирање економских савеза са не-западним семљама као што су Кина и Русија, са одређеним могућством за успех. Она је такође у више наврата говорила о капитализму уопште. Њену администрацију је карактерисало знатно повећање пореза, посебно на пољопривредне производе Аргентинског главног извоза. 2009. године, она је покренула Универзалну доделу субвенције по детету (Познатије као АУХ у Аргентини Асигнациóн Универсал пор Хијо), бенефицирана тестирана средства породицама чија су деца квалификована за програм (Упркос свом имену, АУХ није универзална субвенција).

Боливија[уреди | уреди извор]

Лидер Силес Зуазоа практиковао је левичарски популизам, једнако добро колико и садашњи социјалистички председник Ево Моралес.[16][17]

Еквадор[уреди | уреди извор]

Рафаел Кореа, председник Еквадора, истакао је значај ’’дискуса популиста’’ и интегрисао технократе да раде у склопу контекста за заједницу Еквадоријанаца. У сукобу између домаћих народа и владе. Кореа је окривио страну невладину организацију за експлоатацију домаћег становништва.[18][19][20]

Венецуела[уреди | уреди извор]

Председништво Уга Чавеза личи на комбинацију народне мудрости и харизматичног лидерства са доктрином социјализма.[17] Ћавезова влада подсећа на популистички национализам и редистрибутивизам.[21]

Левичарске популистичке партије[уреди | уреди извор]

Тренутне левичарске популистичке партије или партије са левичарским популистичким фракцијама[уреди | уреди извор]

  •  Еквадор-ПАИС Аллианце[23]
  •  Естонија-Уједињена левичарска партија Естоније
  •  Европа-Партија европске Левице, Европска уједињена левица-Нордијаска зелена левица
  •  Француска-Левичарски фронт[26][27] Ла Франце инсоумисе
  •  Финска-Комунистичка парија Финске
  •  Немачка-Левичарска парија[28]
  •  Грчка-Сyриза,[29][30] Популар Унитy, Цоурсе оф Фреедом
  •  Италија-Фиве Стар Унион,[30] Фрее Алтернативе, Остала Европа
  •  Иран-Пеопле'с Мујахедин оф Иран[31]
  •  Ирска-Ирска републистичка социјалистичка партија
  •  Луксембург-Левичарска парија
  •  Намибија-Намибиан Ецономиц Фреедом Фигхтерс
  •  Холандија-Социјалистичка партија

Литература[уреди | уреди извор]

  • Албертаззи, Даниеле; МцДоннелл, Дунцан . Тwентy-Фирст Центурy Популисм. Палграве МацМиллан. 2008. ISBN 9780230013490.
  • Weyland, Kurt (2013). „The Threat from the Populist Left”. Journal of Democracy. 24 (3): 18—32. S2CID 154433853. doi:10.1353/jod.2013.0045. 
  • March, Luke (2007). „From Vanguard of the Proletariat to Vox Populi: Left-Populism as a 'Shadow' of Contemporary Socialism”. Sais Review of International Affairs. 27 (1): 63—77. S2CID 154586793. doi:10.1353/sais.2007.0013. 

Види још[уреди | уреди извор]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Albertazzi & McDonnell. стр. 123“.
  2. ^ Zaslove, Andrej (2008). „Here to Stay? Populism as a New Party Type”. European Review. 16 (3): 319—336. S2CID 145702059. doi:10.1017/S1062798708000288. 
  3. ^ Hartleb, Florian (2004). Rechts- und Linkspopulismus. Eine Fallstudie anhand von Schill-Partei und PDS (in German). Wiesbaden. p. 162.
  4. ^ Albertazzi & McDonnell. стр. 123
  5. ^ Ozel, Soli (април 2003). „After the tsunami". Journal of Democracy”. 14 (2): 80—94. doi:10.1353/jod.2003.0043. .
  6. ^ Mudde, C. Antonio; Rovira Kaltwasser, C. (2013). „Exclusionary vs. inclusionary populism: comparing contemporary Europe and Latin America”. Government and Opposition. 48 (2): 147—174. S2CID 145697108. doi:10.1017/gov.2012.11. 
  7. ^ Mudde, Cas (17 February 2015). „The problem with populism”. The Guardian. Retrieved 22 June 2015
  8. ^ Zabala, Santiago (2 December 2014). "In Europe, not all populist parties are the same". AlJazeera. Retrieved 22 June 2015.
  9. ^ De Lange, Sarah L.; Mudde, cas (2005). „Political extremism in europe”. European Political Science. 4 (4): 476—488. S2CID 154045990. doi:10.1057/palgrave.eps.2210056. .
  10. ^ Albertazzi & McDonnell. стр. 132
  11. ^ Stavrakakis, Yannis; Katsambekis, Giorgos (2014). „Left-wing populism in the European periphery: The case of SYRIZA”. Journal of Political Ideologies. 19 (2): 119—142. S2CID 143735344. doi:10.1080/13569317.2014.909266. . Retrieved 22 June 2015.
  12. ^ Yiannos Katsourides (2016). Radical Left Parties in Government: The Cases of SYRIZA and AKEL. Palgrave Macmillan. pp. 103ff
  13. ^ Otjes, Simon; Louwerse, Tom (2015). „Populists in Parliament: Comparing Left-Wing and Right-Wing Populism in the Netherlands”. Political Studies. 63: 60—79. S2CID 145762295. doi:10.1111/1467-9248.12089. .
  14. ^ Carlos de la Torre (11 December 2014). The Promise and Perils of Populism: Global Perspectives. University Press of Kentucky. p. 211. [[ ISBN 978-0-8131-4687-4]].
  15. ^ Ентсцхеидунг ин Спаниен: Консервативе синд Wахлсиегер, верлиерен абер Мехрхеит. Спиегел Онлине, 20 Демцембер 2015 (Герман)
  16. ^ Маyорга, Рене Антонио (1997). „Боливиа'с Силент Револутион”. Јоурнал оф Демоцрацy. 8 (1): 142—156. С2ЦИД 154064089. дои:10.1353/јод.1997.0006. 
  17. ^ а б Кирк Андреw Хаwкинс, Венезуела'с Цхависмо анд Популисм ин Цомпаративе Перспецтиве. Неw Yорк: Цамбридге Университy Пресс. 2010. ISBN 978-0-521-76503-9. стр. 84.
  18. ^ де ла Торре, Царлос (2013). Популисмус ин Латеинамерика. Зwисцхен Демократисиерунг унд Ауторитарисмус (ПДФ) (ин Герман). Фриедрицх Еберт Стифтунг.
  19. ^ Царлос де ла Торре (2010). Популист Седуцтион ин Латин Америца. Охио Университy Пресс. п. 173.
  20. ^ Раúл L. Мадрид (2012). Тхе Рисе оф Етхниц Политицс ин Латин Америца. Цамбридге Университy Пресс. п. 75.
  21. ^ а б Стеве Еллнер & Даниел Хеллингер, едс., Венезуелан политицс ин тхе Цхáвез ера: цласс, поларизатион, анд цонфлицт. Боулдер: Лyне Риеннер. 2003. ISBN 978-1-58826-297-4. стр. 67.
  22. ^ Јуан Јосé Цруцес (Фебруарy 21, 2016). „Ел пуцхеро де галлина дел популисмо кирцхнериста” [Тхе цхицкен пот оф тхе Кирцхнерите популисм] (ин Спанисх). Ла Нациóн. Ретриевед Фебруарy 9, 2017
  23. ^ а б "Соутх Америца’с Неw Цаудиллос". Тхе Неw Yорк Тимес. Оцтобер 16, 2014. Ретриевед Фебруарy 18, 2017
  24. ^ Едуардо Портер (Маy 3, 2016). "Популист Полициес Лет Бразил’с Томорроw Слип Аwаy". Тхе Неw Yорк Тимес. Ретриевед Фебруарy 9, 2017.
  25. ^ "Рецхтспопулистисцхе Партеиен ин Тсцхецхиен. - Виле Нетзwерк". www.виле-нетзwерк.де.
  26. ^ Денис Тугдуал (5 Април 2013). "Ле Пен-Мéленцхон: ла моде ест ау лангаге популисте". L'Еxпресс (ин Френцх).
  27. ^ Јеан-Лаурент Цасселy (15 Април 2013). "Ле популисме "винтаге" де Јеан-Луц Мéленцхон, троп éлаборé поур êтре еффицаце". Слате (ин Френцх).
  28. ^ Профессор оф Политицс Мицхаел Кеатинг; Профессор Давид МцЦроне, едс. (2013). Тхе Црисис оф Социал Демоцрацy ин Еуропе. Единбургх Университy Пресс. п. 147. [[ ISBN 978-0748665822]]
  29. ^ Катсамбекис, Гиоргос. "Лефт-wинг Популисм ин тхе Еуропеан Перипхерy: Тхе Цасе оф СYРИЗА". ацадемиа.еду.
  30. ^ а б Паусцх, Роберт (4 Фебруарy 2015). "Популисмус одер Еxтремисмус? – Радикале Партеиен ин Еуропа" – виа Дие Зеит.
  31. ^ Фред Реинхард Даллмаyр (199). Бордер Цроссингс: Тоwард а Цомпаративе Политицал Тхеорy. Леxингтон Боокс. п. 136. [[ ISBN 9780739100431]]. То провиде ан Исламиц јустифицатион фор тхеир популист програм, Мојахедин офтен утилизед тхе еупхемисм цоинед бy Схариати.
  32. ^ Учеň, Петер (14 Фебруарy 2016). "Популизмус Смеру... мá то еште вôбец вýзнам?"
  33. ^ „Архивирана копија” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 04. 08. 2016. г. Приступљено 31. 05. 2017. 
  34. ^ Керн, Миро. "11 несплненýцх алебо мешкајúцицх сľубов премиéра Фица".
  35. ^ "Ред Тиде: Фром 'ецономиц фреедом' то 'wхите геноциде', еxтремисм грабс тхе спотлигхт (ин Енглисх)". Даилy Маверицк. 14 Оцтобер 2013. Ретриевед 1 Новембер 2013
  36. ^ Царлос де ла Торре (11 Децембер 2014). Тхе Промисе анд Перилс оф Популисм: Глобал Перспецтивес. Университy Пресс оф Кентуцкy. п. 211. [[ ISBN 978-0-8131-4687-4]].
  37. ^ Цхристопхер Росс; Билл Рицхардсон; Бегоñа Санградор-Вегас (2016). Цонтемпорарy Спаин. Роутледге. п. 75. [[ ISBN 978-1-317-75164-9]].
  38. ^ Cas Mudde (17 February 2015). „The problem with populism”. The Guardian
  39. ^ "Populism in Ukraine in a Comparative European Context (in English)" (PDF). Problems of Post-Communism, vol. 57, no. 6. стр. 3-18. November–December 2010. Retrieved 29 November 2013
  40. ^ Cas Mudde (2008-11-10). "Radikale Parteien in Europa – bpb". bpb.de. Retrieved 2015-09-25.
  41. ^ "More liberal, populist movement emerging in Democratic Party ahead of 2016 elections", By Zachary A. Goldfarb. The Washington Post. November 30, 2013. Retrieved April 15, 2017
  42. ^ "The Left's Unpopular Populism", By Amitai Etzioni. The Atlantic. January 8, 2015. Retrieved April 15, 2017.
  43. ^ "America in Populist Times: An Interview With Chantal Mouffe", By Waleed Shahid. The Nation. December 15, 2016. Retrieved April 15, 2017.
  44. ^ "Left-Wing Populists in Latin America?"
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Levičarski_populizam&oldid=27756966”