Лондонова дисперзиона сила

Енергија интеракције аргонског димера. Далекометни део је последица Лондонових дисперзионих сила

Лондонове дисперзионе силе (ЛДФ, дисперзионе силе, Лондонове силе, тренутне диполом индуковане диполне силе, ван дер Ваалсове силе) су тип сила које делују између атома и молекула. Оне су део ван дер Валсових сила. ЛДФ су именоване по немачко-америчком физичару Фрицу Лондону.

Лондонова дисперзиона сила је слаба међумолекулска сила, која проистиче из квантно индуковане тренутне поларизације мултипола у молекулима. Оне стога могу да делују између молекула без перманентних мултипоних момената.

Лондонове силе испољавају неполарни молекули као последицу корелисаног кретања електрона у интерагујућим молекулима. Пошто електрони у суседним молекулима "беже" услед међусобног одбијања, електронска густина у молекулу постаје расподељена у близини другог молекула. Ово се често описује као формирање тренутних дипола који привлаче један другог. Лондонове силе су присутне између свих хемијских група, и обично представљају главни део тоталне интеракционе силе у кондензованој материји, маде су обично слабије од јонских веза и Водоничних веза.

Она је једина привлачна интермолекулска сила између неутралних атома (е.г., племенити гас). Без Лондонових сила не би било силе привлачења између атома племенитог гаса, те они не би могли да постоје у течној форми.

Лондонове силе постају јаче са повећањем величине атома или молекула. То је последица повећане поларизабилности молекула са већим, дисперзнијим електронским облацима. Тај тренд се може илустровати на халогенима (од најмањег до највећег: F₂, Cl₂, Br₂, I₂). Флуор и хлор су гасови на собној температури, бром је течност, а јод је чврст. Лондонове силе такође постају јаче са повећањем површинског контакта. Што је површина већа, то су ближе интеракције између различитих молекула.