Магнетна трака

С Википедије, слободне енциклопедије

7-инчни колут траке за снимање звука ¼-инча широк, типичан за потрошачку употребу од 1950-их до 1970-их

Магнетна трака је медијум за магнетно снимање,[1][2] направљен од танког, магнетизирајућег слоја на дугој, уској траци од пластичног филма. Развијена је у Немачкој 1928. године, на бази магнетног жичаног снимања. Уређаји који снимају и репродукују аудио и видео записе помоћу магнетне траке су касетофони и магнетоскопи, респективно. Уређај који чува компјутерске податке на магнетној траци познат је као стример.

Магнетна трака је револуционирала снимање и репродукцију звука и радиодифузију. Она је омогућила да се радио, који је одувек емитован уживо, снима за касније или поновљено емитовање. То је омогућило да се грамофонске плоче снимају у више делова, који су затим мешани и уређивани са подношљивим губитком квалитета. То је била кључна технологија у раном компјутерском развоју, омогућавајући неупоредиво велике количине података да се механички креирају, складиште на дужи период и да им се брзо приступа.

Последњих деценија развијене су друге технологије које могу да обављају функције магнетне траке. У многим случајевима, ове технологије су замениле траку. Упркос томе, иновације у технологији се настављају, а Сони и ИБМ настављају да производе нове драјвове за магнетне траке.[3] Временом, магнетна трака направљена 1970-их и 1980-их може патити од типа погоршања званог лепљиви синдром. То је узроковано хидролизом везива у траци и може да учини траку неупотребљивом.[4]

Конструкција[уреди | уреди извор]

Оксидна страна траке је површина који се може магнетни манипулирати главом траке. Ово је страна на којој се чувају информације, супротна страна је једноставно подлога која даје чврстоћу и флексибилности траке. Име потиче од чињенице да је магнетна страна већине трака типично направљена од оксида гвожђа, иако је за неке траке кориштен хром. Адхезивно везиво између оксида и супстрата држи две стране заједно.

У свим форматима трака, стример користи моторе за намотавање траке са једног ваљка на други, пропуштајући је преко главе ради очитавања, писања или брисања док се помера.[5][6][7]

Аудио снимање[уреди | уреди извор]

Аудио-касета

Фриц Пфлојмер је изумео магнетну траку за снимање звука 1928. године у Немачкој, на основу проналаска магнетног жичаног записа Оберлина Смита из 1888. године и Валдемара Поулсена из 1898. године. Пфлојмеров изум је користио облагање гвожђе оксидним (Фе
2О
3) прахом на дугачкој папирној траци. Овај изум је даље развила немачка електронска компанија АЕГ, која је произвела машине за снимање и БАСФ, који је произвео траку. Године 1933, радећи за АЕГ, Едвард Шулер је развио прстенасту главу траке. Претходни дизајни главе били су у облику игле и имали су тенденцију да разбију траку. Још једно важно откриће направљено у овом периоду била је техника АЦ померања, која је побољшала верност снимљеног аудио сигнала повећањем ефективне линеарности медија за снимање.

Због ескалирајућих политичких тензија и избијања Другог светског рата, ови развоји у Немачкој су углавном држани у тајности. Иако су савезници знали из праћења нацистичких радио емисија да Немци имају неки нови облик технологије снимања, његова природа није откривена све док савезници нису прибавили немачку опрему за снимање током инвазије Европе на крају рата.[8] Тек су након рата Американци, посебно Џак Малин, Џон Херберт Ор и Ричард Х. Рејнгер, успели да преузму ову технологију из Немачке и да је развију у комерцијално одрживе формате.

Складиштење података[уреди | уреди извор]

ВХС хеликоидни бубањ главе за скенирање. Спирално и попречно скенирање омогућило је повећање пропусног опсега података до неопходног степена за снимање видеа на тракама, а не само аудио снимака.
Мали отворени котур деветотрачне траке[9][10]

Магнетна трака је први пут кориштена за снимање компјутерских података 1951. године на Екерт-Маучлијевом UNIVAC I. Системски UNISERVO I погон траке је користио танку траку од пола инча (12,65 мм) широког метала, који се састојао од никловане бронзе (зване викалој). Густина снимања била је 100 знакова по инчу (39,37 знакова/цм) на осам трака.[11]

Рани ИБМ 7 драјвови трака су стајали на поду и користили су вакуумске колоне за механичко ублаживање дугих У-петљи трака. Два котура траке видљиво су хранили траку кроз колоне, повремено окрећући котуре у брзим, несинхронизованим налетима, што је резултирало видљивом упадљивим дејством. Снимци погона са таквим уређајима у покрету су широко коришћени за представљање „рачунара” у филмовима и на телевизији.

Четврт инчна касета, формат трака које су биле у широкој употреби током 1980-их и 1990-их.

Већина модерних система магнетних трака користи ролне које су много мање од отворених бубњева од 10,5 инча и фиксиране су унутар касете да би се заштитила трака и олакшало руковање. Многи кућни компјутери из касних 1970-их и раних 1980-их користили су компактне касете, кодиране са Канзас Сити стандардом, или неколико других „стандарда” као што је Тарбелов касетни интерфејс.[12][13][14][15][16] Модерни формати касета укључују ЛТО, ДЛТ и ДАТ/ДДЦ.

Трака остаје одржива алтернатива диску у неким ситуацијама због нижих трошкова по биту. Ово је велика предност када се ради о великим количинама података. Иако је површинска густина траке мања него код диск јединица, расположива површина на траци је далеко већа. Медији са највећим капацитетом траке су генерално у истом реду величине као и највећи доступни диск драјвови (око 5 ТБ у 2011). Трака је историјски нудила довољно предности у погледу трошковима у односу на дисковне меморије да би постала одржив производ, посебно при прављењу резервних копија, где је неопходно да се медијум може одвојити и засебно ускладиштити. Трака има предност у смислу релативно дугог времена трајања током којег се за медијим може гарантовати да задржава сачуване податке. Произвођачи модерних трака за податке, као што је ЛТО, наводе петнаест (15) до тридесет (30) година архивске похране података.

Године 2002, предузеће Имејшон је добило стипендију од УС $ 11,9 милиона од Националног института за стандарде и технологију САД за истраживање повећања капацитета података на магнетној траци.[17] У 2014. години, Сони и ИБМ су објавили да су могли да сниме 148 гигабита по квадратном инчу помоћу медија за магнетне траке који су развијени користећи нову технологију формирања вакуумског танког филма која је у стању да формира екстремно фине кристалне честице, допуштајући истински капацитет траке од 185 ТБ.[3][18]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Леy, Wиллy (август 1965). „Тхе Галацтиц Гиантс”. Фор Yоур Информатион. Галаxy Сциенце Фицтион. стр. 130—142. 
  2. ^ „Девелопментс ин Дата Стораге: Материалс Перспецтиве | Wилеy”. Wилеy.цом. 
  3. ^ а б „Сонy девелопс магнетиц тапе тецхнологy wитх тхе wорлд'с хигхест*1 ареал рецординг денситy оф 148 Гб/ин2”. Сонy Глобал. Приступљено 4. 5. 2014. 
  4. ^ „Магнетиц Материалс” (ПДФ). МЕМОРY ОФ ТХЕ WОРЛД: Сафегуардинг тхе Доцументарy Херитаге. А гуиде то Стандардс, Рецоммендед Працтицес анд Референце Литературе Релатед то тхе Пресерватион оф Доцументс оф Алл Киндс. УНЕСЦО. 1998. CII.98/WС/4. Приступљено 12. 12. 2017. 
  5. ^ Меллор, Цхрис (2005-03-02). „Маинфраме тапе лоцк-ин ендед”. ТецхWорлд. Архивирано из оригинала 05. 06. 2012. г. Приступљено 01. 07. 2023. 
  6. ^ „1401Ресторатион-ЦХМ”. 2011-05-14. Архивирано из оригинала 14. 5. 2011. г. Приступљено 2012-01-31. 
  7. ^ Харрис, Ј. П.; Пхиллипс, W. Б.; Wеллс, Ј. Ф.; Wингер, W. D. (септембар 1981). „Инноватионс ин тхе Десигн оф Магнетиц Тапе Субсyстемс” (ПДФ). ИБМ Ј. Рес. Дев. (на језику: енглески). 25 (5): 691—700. дои:10.1147/рд.255.0691. Архивирано из оригинала (ПДФ) 9. 9. 2006. г. Приступљено 2023-04-19. 
  8. ^ „ББЦ Wорлд Сервице - Тхе Доцументарy Подцаст, А Хисторy оф Мусиц анд Тецхнологy: Соунд Рецординг”. ББЦ (на језику: енглески). Приступљено 1. 7. 2019. 
  9. ^ „еМаг Солутионс ЛЛЦ анноунцес енд-оф-лифе план фор опен реел (9-трацк) тапе”. еМаг Солутионс. 2001-12-17. Архивирано из оригинала 2001-12-28. г. Приступљено 2016-03-19. 
  10. ^ „Qуалстар Бидс Фареwелл то 9-Трацк Тапе Дривес”. Бусинесс Wире. 2003-09-22. Архивирано из оригинала 2016-01-17. г. Приступљено 2016-03-19. 
  11. ^ Wелсх, Х. Ф. & Лукофф, Х (1952). „Тхе Унисерво - Тапе Реадер анд Рецордер” (ПДФ). Америцан Федератион оф Информатион Процессинг Социетиес. 
  12. ^ „СЦЦС Интерфаце”. Соутхерн Цалифорниа Цомпутер Социетy. децембар 1976. стр. 51. 
  13. ^ „Тхе ИМСАИ 8800”. www.пц-хисторy.орг. 
  14. ^ Адверт: ТАРБЕЛЛ СЕТС СТАНДАРДС Фор Хоббyистс анд Сyстемс Девелоперс, Бyте Магазине Волуме 03 Нумбер 08, Паге 51
  15. ^ ТАРБЕЛЛ ЦАССЕТТЕ БАСИЦ, Wриттен бy Том Дилатусх оф РЕАЛ ТИМЕ МИЦРОСYСТЕМС , 2240 Маин Ст. Но. 18, Цхула Виста, ЦА 92011 фор Дон Тарбелл оф ТАРБЕЛЛ ЕЛЕЦТРОНИЦС, 950 Довлен Плаце, Суите Б, Царсон, ЦА 90746, Оцтобер 19, 1978
  16. ^ „Дуал Диск Дриве Сyстем Боwс”. Цомпутерwорлд. 24. 9. 1979. стр. 51. 
  17. ^ „Тхе Футуре оф Тапе: Цонтаининг тхе Информатион Еxплосион” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 13. 12. 2017. г. Приступљено 12. 12. 2017. 
  18. ^ Фингас, Јон (4. 5. 2014). „Сонy'с 185ТБ дата тапе путс yоур хард дриве то схаме”. Енгадгет. Приступљено 4. 5. 2014. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Магнетиц тапес на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Magnetna_traka&oldid=27675664”