Међусобна комуникација

Постер промоције интерперсоналне комуникације.

Интерперсонална комуникација (енгл. Interpersonal communication), (фр. communication interpersonnelle), је комуникација између најмање двије особе, иако се најчешће под комуникацијом у овом смислу подразумијева контакт лицем у лице. Телефонски разговор, такође, припада овом типу општења. Интерперсонална комуникација не мора се нужно остваривати само између двије особе. Тако, на примјер, и разговор за породичним ручком спада у ову категорију.

Интерперсонална комуникација може бити невербална и вербална.

Невербална комуникација

Невербална комуникација (енгл. nonverbal communication, фр. la communication non verbale), односно перманентно примање и емитовање знакова гестовима, мимикоком или покретима тијела и одвија се увијек када смо у контакту са другом особом. Невербална комуникација представља примарни комуникацијски модел, као и вербална, контролисана је одређеним системом кодова који су културно детерминисани. Ова комуникација указује на став према другим особама и помаже у грађењу и одржању односа са другима. Проблем са којим се суочава социјална психологија, која се бави проучавањем дјеловања културне и друштвене средине на понашање и доживљавање поједница, односи се превасходно на чињеницу да је каткада тешко разлучити шта је у укупности понашања појединца комуникативно, а шта случајни пратилац говора. Затим, потребно је утврдити како је прималац поруку примио и протумачио, и колики је удио у томе имала свјесна намјера пошиљаоца поруке. Проблем представља и испитивање сталности значења у невербалној комуникацији.

За разлику од језика, невербално понашање, само је дјелимично под нашом контролом. Учествовање у најједноставнијем друштвеном саобраћању, захтијева употребу сложеног система знакова, у чијем је средишту борба за скретање пажње, као специфични знак друштвеног општења. На самом почетку комуницирања, људи размијењују погледе и просторно се одређују у односу на своје комуникацијске партнере. Током овог процеса, обе стране потврђују кретањем тијела изразима лица и гестовима, да прате оно о чему се говори, односно, да прихварају другог као учесника у комуникацији, без обзира на афинитете и степен међусобног слагања.

Невербални знаци комуникације могу се подијелити у три основне групе:

1. Језик тијела

Овај систем знакова често се користи уз говор и у највећој мјери открива осјећања, ставове и намјере неке особе. Значење језичких знакова по правилу зависи од ситуације у којој се субјекти комуникације налазе, као и од контекста у којем се комуникација одвија. Говор тијела је културно усвоје, што значи не само да се његова значења и употреба уче, већ да су за различите културе. Језик тијела се састоји из пет елемената:

1. Гестови - представљају начин на који се користе руке и шаке. За људе оштећеног слуха то је најважнији модел комуникације.
2. Израз лица - Лице најбоље говори о расположењу и емоцијама неке особе. Очи и уста представљају доминантне црте лица. Мноштво суптилних знакова који се упућују уснама, очима или обрвама, каткада могу бити рјечитији од самог говора. Тако на примјер, за људе различитих култура, бити посматран представља непријатан доживљај, а у извјесним срединама, посматрање се тумачи као знак пријетње.
3. Простор који заузима тијело- Овај аспект тјелесног говора најприје указује на чињеницу да свака особа захтијева извјестан простор за себе. Категорија простора, овако интерпретирана, може указивати на социјални или професионални статус неке особе. Значење тјелесне близине у комуникативном процесу, такође је културно условљено. Тако на примјер,субјекти који се такмиче, сљеде једни наспрам других, лицем у лице, док субјекти од којих се очекује извјестан степен сарадње, сједе или стоје један поред других.
4. Додир - У највећој мјери додир говори о степену присности са другом особом. Знакови додира, међутим, могу бити конвенционално одређени и клишезирани одређеним ситуацијама - руковање, изјављивање саучешћа, честитање...

2. Парајезик

Парајезик представља систем невербалних знакова или гестова који прате вербално изражавање а служе интерпретацији ријечи у току говора. У парајезичке форме спадају: узвици, језичке поштапалице, наглашавање одређених ријечи, јачина, брзина и ритам гласа. Паралигвистички знаци указују на тренутно расположење говорника, његове емоције или намјере.

3. Одјећа

У ову категорију заправо спада све оно што на с у визуелном смислу детерминише а то су шминка, фризура, накит и слично. Одјећа може указивати на доживљај личности дате особе, на социјални и професионални статус, као и на улогу коју нека особа управо одиграва. Одјећа сигнализује нечији доживљај сопственог идентитета. У том смислу , и ношење униформе, као и мода, односно прихватање или одбијање одређеног модног тренда, могу се разумијети кроз потребу да се идентификују са групом. Током интеракције људи једни другима саопштавају одређене интерперсоналне ставове и одашиљу спонтане знакове о својим осјећањима жељама или намјерама. Будући да се изрази лица појављују у низу, контексту и у оквиру цјелине понашања, емоционално стање неке особе се може интерпретирати преко постојеће конфигурације знакова.

Посебну форму људске невербалне комуникације представљају плач и смијех.

Плачу основи представља рефлексну психофизиолошку појаву пропраену појачаним излучивањем суза. Плач може бити посљедица спољашњих надражаја, и осјећања физичког бола или физичке непријатности. У ужем смислу, плач представљамнифестацију снажних узбуђења пропраћену карактеристичном мимиком и пантомимиком, као и низом других рефлексних радњи као што су грчење, јецање или смијех. Плач може бити израз туге, бола, очаја, ганућа, горчине, бијеса, пакости, љубави, радости, саучешћа и тако даље.

Смијех је типична људска реакција, па су многи како то наводи „Бергсон“ 1995, дефинисали човјека као „животињу која се смије“. Смијех као и плач представља модел растерећења и напетости. Артикулише се изражајним покретима који се састоје од мимичких реакција и гласова различитог интензитета и значења. Смијех може бити изражен смијешком, гласним смијехом, грчевитим смијехом, кикотом и тако даље. Смијех може бити изазван спољним надражајем, као што је на примјер голицање, или у одређеним афективним стањем насталим у посебним комичним ситуацијама. Многи теоретичари сматрају смијех једном од елементарних инстинктивних реакција. Смијех може бити израз пријатности (лагодности), наивности, кокетерије, презира, симпатије, збуњености, осјећања надмоћи, агресивности, па чак и тјескобе или патње. Према „Бергсону“ 1995 смијех је реакција на одређене основне облике комичног, он је коректив мањих друштвених грешака и тиме, у правом смислу ријечи представља друштвену категорију. Смијех је, према овом теоретичару, форма побуне против механизације људског понашања и природе.

Вербална комуникација

Језик и невербална комуникација развили су се како би обављали двије различите функције. Језик информише о идејама и догађајима, док је сврха невербалне комуникације да информише о непосредном друштвеном саобраћању, односно о личним доживљајима субјеката, који су условљени датом комуникативном ситуацијом. Проблематичност овог става освједочена је чињеницом да вербална комуникација задовољава више потреба укључених у социјалну интеракцију. Избор језика у вербалној комуникацији одражава и детерминише врсту друштвеног саобраћања и однос међу говорницима исто као и невербални знаци.

Значење говора детерминисано је кодом једног језиа, његовом синтаксом и граматиком. Дијалекти представљају врсте језичких кодова. Они указују на регионалне разлике у односу на стандардизовану варијанту неког језика. Многи људи у вом говору користе комбинацију дијалекта и стандардног језика. Акценат је дио знаковног система парајезика. Акценат може указивати на степен образовања, поријекло, припадност одређеној социјалној групи и тако даље. У говорној комуникацији користе се стилске фигуре, идиоми и колоквијализми.

Говор је у директној функцији одређене културе. То је брза, непосредна и фелксибилна форма комуникације која не зависи ни од каквих технолошких помагала. Боја гласа, јачина и ритам говора у мањој су мјери под урицајем свјесне контроле, него сам садржај говора. Отуда и сами гласовни квалитети пружају потенцијално богат извор информација о субјектовом не само емоционалном ставу, већ у извјесном степену и о прагматичној димензији његовог говора. Отуда и сами гласовни квалитети пружају потенцијално богат извор информација о субјектовом не само емоционалном ставу, већ и о извјесном степену и о прагматичној димензији његовог говора.

Литература

• Zorica Tomić, Komunikologija. (2003), Beograd.
• Miroljub Radojković, Braimir Stojković, Informaciono komunikacioni sistemi
• Floyd, Kory. (2009). Interpersonal Communication: The Whole Story. New York: McGraw-Hill. [1]
• Heider, F. (1958). The psychology of Interpersonal Relations. Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates.
• A. Bergson, Smeh, Lapis, Beograd, (1995)
• West, R., Turner, L.H. (2007). Introducing Communication Theory. New York: McGraw-Hill.[2]

Vidi još

• Informaciono komunikacioni sistem